Бојанић: КАД СРПСКО СЕЋАЊЕ ПОСТАНЕ „СКАНДАЛ“, А ТУЂЕ СЕЋАЊЕ ПОСТАНЕ „ПОНОС“

Не мора нико да воли Ратка Младића. Не мора нико да га сматра херојем. Не мора нико да прихвати српско виђење ратова деведесетих.

Али мора да постоји граница после које политичка осуда једног човека прелази у покушај да се читавом народу одреди шта сме да памти, кога сме да оплакује и како сме да тумачи сопствену прошлост… чак и шта сме да пише на друштвеним мрежама, да га због неке речи не би утамничили. Невероватна хистерија.

И управо зато је реакција на његову сахрану толико симптоматична.

Сахрана је одржана 7. септембра у Београду, а присуствовало је око 150.000 људи. Дан касније уследила је нова политичка лавина, па је Министарство спољних послова БиХ објавило да протерује двојицу српских дипломата као реакцију на догађаје поводом сахране, док су највиши представници Европске уније јавно осудили оно што су назвали величањем осуђеног ратног злочинца.

Али чињеница је да сахрана није судница. Сахрана није пресуда.

Сахрана је последњи чин према мртвом човеку.

И ако већ говоримо о суочавању са прошлошћу, онда немојмо да се суочавамо само са једним делом прошлости који политички одговара одређеним центрима моћи.

Хајде да се суочимо са свиме.

Са Сребреницом.

Са Сарајевом.

Са злочинима над Бошњацима и Хрватима.

Али онда, господо, суочимо се и са Јасеновцем.

Са Јадовном.

Са Старом Градишком.

Са Глином.

Са Пребиловцима.

Са Кордуном.

Са Банијом.

Са Ликом.

Са српским селима у Подрињу.

Са Братунцем.

Са Крајином.

Са Олујом.

Са Косовом и Метохијом.

Са мартовским погромом 2004. године.

Са свим српским породицама које су изгубиле дом, члана породице, имовину, завичај или право на повратак.

Ако је то суочавање са прошлошћу, онда га прихватамо.

Али ако је „суочавање са прошлошћу“ само друго име за стално пребацивање колективне кривице Србима, онда то није помирење.

То је политичка дисциплина једног народа.

А ШТА ЋЕМО СА ЈАСЕНОВЦЕМ?

Ово питање морамо понављати све док не добијемо цивилизован и историјски утемељен одговор.

Шта ћемо са Јасеновцем?

Шта ћемо са систематским прогоном и убијањем Срба у Независној Држави Хрватској?

Шта ћемо са политиком усташког режима који је, уз прогон Јевреја и Рома, спроводио масовно насиље над српским становништвом?

Шта ћемо са милон Српских жртава на простору НДХ од стране Хрвата-усташа.

Зато Срби не смеју дозволити да се Јасеновац претвори у бесконачну расправу о томе чија је процена „политички прихватљива“.

Зато треба истраживати масовне гробнице, чувати сведочанства.

Треба учити децу.

И треба престати са једном страшном навиком да сваки покушај да се говори о српским жртвама одмах буде проглашен национализмом.

А ШТА ЋЕМО СА ПОДРИЊЕМ И БРАТУНЦЕМ?

Годинама се о српским жртвама у Подрињу говори далеко мање него што заслужују.

Према подацима које наводе институције Републике Српске, у ширем подручју централног Подриња и Бирча током рата је страдало 3.267 Срба. Тај број се годинама обележава на комеморацијама у Братунцу.

Хајде онда да и о њима говоримо.

Не зато да бисмо умањили туђу жртву.

Не зато да бисмо правили такмичење у страдању.

Него зато што мртви не смеју бити подељени на оне чија је смрт политички корисна и коректна и оне чија је смрт непожељна.

Српска мајка из Подриња није мање мајка. Српско дете које је страдало није мање дете.

И ту престаје свака политика.

Остаје човек,  гроб, мајка, празна кућа.

Остаје презиме које је неко требало да носи.

А ШТА ЋЕМО СА ОЛУЈОМ?

Олуја је још једна тема на којој се показује колико је балканско памћење подељено.

За Хрватску је то велика војна победа и државни празник… то протеривање и убијање се слави.

За стотине хиљада Срба који су напустили Српску Крајину, то је трагедија, егзодус и губитак завичаја… и отаџбине.

О правној квалификацији Олује може се расправљати и треба се ослањати на судске пресуде и доказе, а не на политичке пароле.

Али о једној ствари нема потребе да се расправља. Срби су протерани са кучног прага. И Срби имају право да тај дан памте као дан страдања. Не тражимо од Хрвата да престану да памте своје.

Само тражимо да не траже од Срба да славе оно што је за њих било прогонство.

Јер шта би било када бисмо ми захтевали од неког другог народа да слави дан када је изгубио своје домове? То би било нечовечно.

Па зашто онда од Срба очекивати нешто слично?

А ШТА ЋЕМО СА КОСОВОМ И МЕТОХИЈОМ?

После 1999. године велики број Срба напустио је своје домове на Косову и Метохији.

А онда је дошао март 2004.

То није нека безначајна епизода коју треба заборавити да бисмо лакше разговарали о европској будућности.

То је трагедија.

И када су у питању српске светиње, ствар постаје још тежа.

Јер цркве нису само зидови. Манастири нису само камен. То су места памћења.

То су трагови једног народа који је на том простору живео вековима… а то им и данас смета па нас и даље протерују… а ЕУ на то ћути и не види.

Смета им и песма и мајице са српским симболима које никога не вређају… вређају само зато што су Српске.

И ЗАТО ЈЕ ДВОСТРУКИ АРШИН ОНО ШТО НАС НАЈВИШЕ БОЛИ

Нико нема право да тражи од Срба да осуде своје злочине тако што ће заборавити туђе злочине над Србима.

То је суштина.

Не тражимо колективну невиност. Не тражимо историјску амнестију. Не тражимо да се злочини прикривају. Тражимо исту меру.

А ако већ говоримо о европским вредностима, онда та мера мора бити иста.

Зато је тешко гледати сцене огромних националних окупљања у Хрватској… на концерту Марка Перковића Томпсона у Загребу 2025. године, присуствовсло је око 500.000 људи. Томпсон је годинама предмет спорова због оптужби за повезивање дела свог наступа са усташким наслеђем, што он негира.

Али се пева ,,Јасеновац и Градишка стара то је кућа Максових месара…” и ,,За дом спремни”… и друге риме у том духу.

Наравно да не треба сваког Хрвата проглашавати усташом.

То би било исто оно колективно етикетирање против којег се и сами боримо.

Али исто тако не можемо затварати очи пред чињеницом да усташка симболика и песме које величају усташке злочинце и данас изазивају озбиљне контроверзе и претње према Србима.

Управо је зато лицемерно када се од Срба тражи да се непрестано доказују као „довољно антинационалистички“, док се истовремено у другим срединама свака критика националистичких и усташких симбола представља као непотребно мешање у туђу унутрашњу ствар.

Не тражимо забрану туђег националног идентитета.

Тражимо исти критеријум.

НЕ ТРЕБА НАМ ХИСТЕРИЈА. ТРЕБА НАМ СНАГА

И зато Србији данас није потребна контрахистерија. Не треба нам мржња према Хрватима, Бошњацима, Албанцима.

Не треба нам мржња према Црногорцима.

Ниједан народ није дужан да се одрекне сопствених жртава да би неком другом било удобније.

То је граница.

И ту границу морамо коначно да поставимо.

Јер Србија је направила огромну грешку после 2000. године када је велики део своје државне политике усмерила на доказивање да је спремна да сарађује са Хашким трибуналом, да изручује оптужене и да прихвати услове које су јој постављали међународни центри моћи.

А шта смо добили? Да ли су престали притисци? Да ли је престало условљавање? Да ли су нестали двоструки аршини?

Нису.

Зато Србија мора да извуче једну лекцију.

Сарадња са светом да. Помирење да. Признавање сопствених злочина да.

Али понижавање сопственог народа, брисање сопствених жртава и одрицање од сопственог историјског памћења не. Као и одрицање од наших Српских генерала и хероја.

СРБИЈИ ТРЕБА РЕЗОЛУЦИЈА О СРПСКИМ ЖРТВАМА

И ту долазимо до наше највеће срамоте.

Ми и даље немамо довољно снажну и систематску државну политику сећања на страдање Српског народа у 20. веку.

Немамо националну институцију која би свеобухватно објединила документацију о српским жртвама. Немамо довољно музеја и места за сабрање. Немамо ни назив за наше српске жртве у НДХ. Немамо довољно меморијалних центара. Немамо довољно документарних и играних филмова. Немамо довољно научних истраживања. Немамо довољно озбиљних пописа жртава.

И када се у Народној скупштини појави питање резолуција о српским страдањима, онда се често понашамо као да ће нас памћење наших жртава удаљити од Европе.

Неће.

Европу од Србије не удаљава памћење.

Од Европе нас удаљава недоследност и поштовање према жртвама, недостатак озбиљности, институција, правне државе и политике засноване на чињеницама.

А памћење је нешто друго.

Народ који поштује своје жртве није опасан народ.

Опасан постаје онај народ који из својих жртава прави оправдање за нову мржњу.

Зато морамо направити разлику. Памћење није освета. Комеморација није позив на рат. Историја није мржња. Сећање није злочин. Али заборав може бити опасан.

Јер ако ми не напишемо историју својих жртава, други ће је написати уместо нас.

А када је други напишу уместо нас, онда ће се догодити оно што већ гледамо.

Српска жртва ће постати фуснота. Српски прогнаник постаће статистика. Српска светиња постаће „објекат“. Српски злочин ће бити истакнут крупним словима, а злочин над Србима ће бити ситна белешка.

Е, па не може.

НЕ ТРАЖИМО ДА ДРУГИ ЗАБОРАВЕ. ТРАЖИМО ДА И НАС НЕ ТЕРАЈУ ДА ЗАБОРАВИМО.

То је суштина.

Нека Хрвати памте своје. Нека Бошњаци памте своје. Нека Албанци памте своје. Нека Срби памте своје.

Али нека нико не тражи од Срба да се одрекну Јасеновца да би били „европски“… и фа због тога умањују број жртава у Јасеновцу и НДХ… а број је одсвно утврђен и прихваћен (700.000 жртава у Јасеновцу и око милон Срба страдалих на простору НДХ).

Нека нико не тражи од Срба да забораве Подриње и Братунац да би били „помирљиви“. Нека нико не тражи од Срба да Олују славе као своју победу. Нека нико не тражи од Срба да забораве погром 2004. године са Космета. Нека нико не тражи од Срба да забораве своје нестале, протеране, убијене и уништене светиње. Не постоји народ без грешака.

Али не постоји ни народ који треба да буде колективно проглашен злочиначким. То је једини пут ка истинском помирењу… кроз истину и чињенице. Све друго је политичка игра.

И зато данас, док се регион поново узбуркава због једне сахране, треба рећи нешто врло једноставно.

Нећемо мрзети.

Али нећемо ни заборавити, нећемо ни дозволити да нам се одузме право на национално памћење.

Нећемо негирати туђе жртве. Али нећемо дозволити да се негирају наше. Нећемо тражити од других да престану да памте. Али нећемо пристати да само Срби морају да заборављају. Јер ако је помирење могуће, онда мора почивати на истини… која много боли. А истина није једнонационална. Истина има више страница.

И на свакој од њих морају бити записане жртве.

И српске.

И бошњачке.

И хрватске.

И албанске.

И свих других.

Само тако можемо једног дана доћи до стварног мира.

Не тако што ћемо једном народу наредити да заборави.

Него тако што ћемо свима дати право да памте.

А Србији је, можда више него икада, потребно да коначно схвати једну просту истину:

Народ који не поштује своје жртве не може очекивати да их други поштују.

И зато нам требају резолуције.

Требају нам музеји, архиви, имена, књиге, филмови.

Треба нам образовање (поглавље о Српском страдалаштву у 20.веку) да нам деца знају праву истину о геноцидима над Србима у више наврата.

Треба нам држава која неће ћутати.

Не да бисмо некога мрзели. Него да бисмо знали ко смо. Јер српско сећање није претња никоме. Али покушај да се Србима одузме право на сопствено сећање јесте претња истини.

И то вам неће проћи, ма колико нас протеривали, хапсили, осуђивали и тамничили због ставова, мишљења и објава на друштвеним мрежама или мајицама које мосимо и песме које певамо. Али, за то је једини лек реципроцитет, а то је државно питање и начин да заштити свој народ.

Нама више нису потребни сукоби и ратови… доста нас је страдало и превише, само у 20. веку преко три милиона… зато, мудро и памет у главу.

ЖИВЕЛА СРБИЈА!

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја