Бојанић: СРПСКИ ШУМАР КОЈИ НИЈЕ НАПУСТИО СВОЈЕ ОГЊИШТЕ ,,ВИ ИДИТЕ, ЈА ОСТАЈЕМ”!

Постоје људи чија имена носе улице, школе и тргови, постоје људи о којима се снимају филмови и пишу књиге, а постоје и они чија имена, упркос свему што су учинили, остану негде на маргини нашег колективног сећања, далеко од великих бина, телевизијских емисија и званичних комеморација. Један од таквих људи био је Милош Ћирковић из Белог Поља код Пећи, српски шумар и човек који је у најтежим данима јуна 1999. године изговорио реченицу која је временом постала симбол једног народа који је остајао без свог дома, свог села и своје земље: „Ви идите, ја остајем!“

Многи Срби данас вероватно не знају ни ко је Милош Ћирковић, а још мање знају да на обали Дрине, код Читлука и Малог Зворника, стоји његов споменик, подигнут управо зато да се не заборави човек који није пристао да напусти своје огњиште.

То је прича о Косову и Метохији, о прогону, о страху, о напуштеним кућама, о људима који су са најнеопходнијим стварима у рукама одлазили из својих села, али и о онима који су, свесни опасности која им прети, остајали да бране оно што су сматрали својим домом, својом дедовином и својом обавезом.

Милош Ћирковић рођен је 1961. године у Белом Пољу код Пећи и по занимању је био шумар. Радио је у Шумском газдинству „Пећ“, а добро познавање метохијских шума и путева учинило га је важним водичем припадницима Војске и полиције током рата… знао је сваки шумски путељак.

Из сведочења која су касније објављивана сазнајемо да је био човек који је познавао сваки крш, шумски пут и пролаз у крају у коме је живео.

А онда је дошао јун 1999. године.

После Кумановског споразума и повлачења Војске Југославије и полицијских снага са Косова и Метохије, српско становништво у многим местима нашло се пред страшном дилемом, остати и ризиковати живот или кренути у неизвесност, остављајући кућу, имање, земљу, гробове предака и све оно што је један човек стварао генерацијама.

Милошева породица је отишла. Он није.

Када су га убеђивали да крене са њима, према сведочењима која су касније забележена, његов одговор био је кратак и страшно тежак у својој једноставности: „Ви идите, ја остајем!“

У тим четири речи као да је стало читаво Косово и Метохија.

Не зато што је један човек могао да промени ток историје, јер није могао, већ зато што је његова одлука показала шта се дешава када човеку одузму све могућности, а оставе му само избор између одласка и останка.

О његовом последњем отпору постоје различита сведочења, а поједини детаљи временом су прерасли у легенду.

Суштина је да је Милош остао у свом селу после повлачења наших снага, да је био наоружан и у униформи, да је одбио да оде на безбедно и да му се после тога губи траг. Према сведочењима која су објављивана, његова кућа је била изрешетана и касније спаљена, а пронађени су његова икона Светог Алимпија Столпника, Свето писмо и црквене књиге. Његово тело никада није пронађено.

И управо ту ова прича постаје још болнија.

Човек може да буде сахрањен, може да му се подигне споменик, може да му се упали свећа, али када тело није пронађено, увек остаје она страшна празнина и питање на које нико нема коначан одговор.

Зато постоји нешто што нам нико не може одузети. Његове речи. „Ви идите, ја остајем!“

Те речи су постале јаче од његовог гроба који немамо. Зато је симболика споменика на Дрини толико снажна.

У Читлуку, на десној обали Зворничког језера, 5. маја 2021. године откривен је и освештан споменик Милошу Ћирковићу. Дело је академског вајара Бојана Грујића, а споменик је подигло удружење „Наша Дрина“.

И погледајте где је подигнут. На Дрини. На реци која је у српској историји много више од географске границе.

Дрина је вековима била место раздвајања, али и место сусрета, река уз коју су остављени трагови многих српских страдања, прогона и ратова, али и место које данас може да буде једна велика линија сећања на све оне који су бранили своја огњишта.

Зато није случајно што Милош Ћирковић стоји управо тамо.

Његово огњиште било је у Метохији, његов споменик је крај Дрине… а између њих је цела једна Србија.

Од Пећи до Дрине, од Дрине до Шумадије, од Херцеговине до Војводине, од старих српских земаља до места на којима данас живе они који још памте одакле су им дошли преци, простире се један исти простор сећања који не сме да буде прекинут заборавом.

Посебно је занимљиво што су они који су подигли споменик истакли да је то прво спомен обележје Милошу Ћирковићу и да би његово име требало да буде сачувано и кроз друга спомен обележја и називе улица.

А сада треба поставити једно једноставно питање.

Колико нас уопште зна за тај споменик?

Колико људи из Ниша зна да постоји?

Колико Београђана?

Колико ученика?

Колико младих Срба?

Колико људи који сваког лета пролазе путем поред Дрине зна да неколико километара од њих стоји човек који је својим животом постао симбол једне трагедије?

То је можда највећи проблем нашег сећања. Не мора увек неко да нам забрањује да памтимо.

Понекад једноставно заборавимо… заборавимо јер не учимо, јер не причамо. Заборавимо јер нам се чини да су неке приче превише старе, а не схватамо да народ који заборави своје жртве полако губи и способност да разуме сопствену садашњост.

У УЏБЕНИКЕ

Зато причу о Милошу Ћирковићу треба приближити деци, ученицима и младима, али без митологизације и без претварања трагедије у јефтину сензацију. Треба им показати човека, његову дилему, његов страх, његову одлуку и цену коју је за њу платио.

Јер храброст није одсуство страха.

Храброст је када човек зна шта може да изгуби, па ипак одлучи да не напусти оно што сматра светим.

Милош Ћирковић зато није важан само као човек који је остао. Важан је као опомена. Да кућа није само зид. Да огњиште није само земљишна парцела. Да завичај није само тачка на карти. Да гробови предака нису само каменови. И да народ није само број становника у некој статистици.

Данас, када пролазимо поред Дрине, можда би требало да застанемо.

Не дуго. Само довољно да прочитамо име Милош Ћирковић.

Да запамтимо да је био човек, шумар, син, брат, Србин из Белог Поља код Пећи.

Да запамтимо да му тело никада није пронађено. Да запамтимо да је његово име стигло до Дрине и да тамо данас стоји као неми сведок једног времена. И да се запитамо шта ће о нама једнога дана говорити наша дела.

Јер историју не чине само велики владари, генерали и битке. Понекад је чини и један човек који остане сам у напуштеном селу. Човек који зна да је дошао тренутак када мора да бира. И који каже: „Ви идите, ја остајем!“

Зато овај текст није само прича о Милошу Ћирковићу.

Ово је позив да га упознамо. Да његово име уђе у наше школе, наше књиге и наше разговоре. И нека Дрина памти оно што ми никада не смемо да заборавимо.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта „Српска историја“