Бојанић: КАДА СУ СРПСКЕ СВЕТИЊЕ ПРЕТВАРАНЕ У ЗАТВОРЕ, ПАРТИЈСКЕ ШКОЛЕ И ЈАВНЕ КЛОЗЕТЕ

Постоје делови наше историје о којима се деценијама говорило тихо, шапатом или никако, не зато што нису постојали, већ зато што се нису уклапали у слику прошлости коју је после Другог светског рата стварала нова комунистичка власт.

Оно што је било пре револуције проглашавано је застарелим, оно што је било везано за Цркву потискивано је на маргину, а оно што је подсећало на српску државност, војску, традицију и национално памћење и родољубље често је посматрано као нешто што треба преобликовати, умањити или уклонити.

Зато данас, када говоримо о српским светињама на Косову и Метохији, не смемо да памтимо само један део њихове историје.

Морамо да памтимо све.

Морамо да знамо шта су преживеле под Османлијама, шта су доживеле у светским ратовима, шта им се дешавало после 1945. године и шта су преживеле током трагичних догађаја крајем XX века… и 2004.

Јер ако историју поделимо тако да из ње избацимо све што нам данас није политички удобно, онда више не чувамо историју, већ стварамо нови мит.

А истина нам је потребнија од мита.

ГРАЧАНИЦА И ИСТРАЖНИ ЗАТВОР

Грачаница је једна од највећих српских светиња, задужбина краља Милутина из почетка XIV века и једно од највреднијих сведочанстава српске средњовековне културе.

Али мало се говори о једном периоду њене новије историје.

Патријарх српски Павле, који је деценијама живео и служио на Косову и Метохији, оставио је сведочење да је Грачаница после Другог светског рата једно време била коришћена као истражни затвор нове власти и да су затвиреници држани чак и у припрати храма.

То није прича настала на интернету… то је сведочење самог патријарха.

Замислите само ту слику. Храм који је подигао српски краљ, храм чије су фреске преживеле векове, храм у којем су се Српске генерације молиле Богу, у једном тренутку постаје место у којем људи чекају истрагу нове власти.

То није само питање промене намене једног простора… то је духовно скнављење.

То је симбол једног времена у којем је нова идеологија покушавала да покаже да више ништа није свето осим онога што је она сама прогласила светим.

Али Грачаница је преживела.

И ту почиње њена најважнија порука.

Власт се променила… систем се променио… идеологија је нестала… а Грачаница је остала.

ДЕЧАНИ И ОДУЗЕТА ЗЕМЉА

Још снажнији пример представљају Високи Дечани. Манастир Светог краља Стефана Дечанског вековима је живео не само од молитве својих монаха већ и од земље коју су му остављали ктитори и каснији дародавци, јер је манастирски посед био материјална основа за живот братства и очување саме светиње.

После Другог светског рата велики део те имовине је одузет, отет.

У црквеним документима из 1947. године говори се о томе да су Дечани претрпели велику штету, да им је земља готово сва одузета, да су шуме посечене и попаљене, а виногради и воћњаци уништени.

Касније се у литератури и историјским прегледима наводи да је манастиру одузето око 800 хектара земље и шуме.

Када једној монашкој заједници одузмете земљу, ви јој не одузимате само имовину.

Одузимате јој део економске самосталности, део могућности да сама одржава свој манастир и део материјалне основе на којој је вековима почивао њен живот.

ПАРТИЈСКА ШКОЛА У МАНАСТИРУ

А онда долази још једна чињеница о којој се такође мало говорило.

Према објављеној грађи из Дечанске ризнице, после рата манастирске зграде су стављене под државну управу и у конацима је једно време била смештена и партијска школа „Маршал Тито“.

Овде је важно бити прецизан.

Не треба рећи да је цео манастир био претворен у „Титову политичку школу“.

Треба рећи оно што извори потврђују. У манастирским конацима једно време била је смештена партијска школа која је носила име „Маршал Тито“.

И то је довољно снажна чињеница.

Јер манастир који је подигао српски краљ као задужбину Богу и који је вековима био место молитве и духовног живота, у новом систему добија једну потпуно другачију функцију.

Стара духовна школа замењена је школом једне нове идеологије.

Само што идеологија није победила време.

Хвала Богу… партијска школа је нестала, комунистички систем је нестао. А Дечани су остали.

ЂАКОВИЦА, МЕСТО ГДЕ ЈЕ УНИШТЕНО ПАМЋЕЊЕ

А онда долазимо до Ђаковице.

Овде је прича још тежа, јер није реч само о одузимању имовине или промени намене простора.

Реч је о рушењу храма који је био замишљен и као место молитве и као место националног сећања.

Саборни храм Свете Тројице у Ђаковици грађен је од 1936. до 1940. године и био је замишљен као спомен храм и костурница.

У његовој крипти било је предвиђено чување земних остатака страдалих у ратовима 1912. до 1918. године.

Дакле, то није био само храм.

То је требало да буде место на којем ће се народ сећати својих мртвих.

Место где ће потомци долазити да упале свећу. Место које ће сведочити о једној генерацији која је прошла кроз ратове, страдања и ослобођење.

А онда је 1949. године тај храм срушен.

Према подацима који се наводе у Српској енциклопедији и другим историјским публикацијама, храм је миниран на Савиндан, 27. јануара 1949. године.

Замислите тежину те чињенице.

Храм посвећен Светој Тројици, спомен место и костурница, руши се после рата, у време мира и у време власти која је себе представљала као носиоца новог друштва… и то на Савиндан.

А онда долази део који је постао један од најпотреснијих симбола односа нове власти према старом памћењу.

На месту храма уређен је простор који је касније добио другу јавну намену, а од грађевинског материјала порушене цркве, према изворима који се баве историјом Ђаковице, направљен је јавни тоалет.

Срушен је храм који је био замишљен као спомен костурница, а његове цигле су употребљене за изградњу јавног тоалета.

То је покушај промене простора памћења.

На истом месту је касније, деведесетих година, подигнут нови храм Свете Тројице.

А онда је и тај храм доживео трагичну судбину. После 1999. године био је оскрнављен, запаљен и на крају миниран и порушен.

Тако је једна локација у Ђаковици током пола века постала сведок два различита периода разарања српског духовног наслеђа.

Први пут храм је срушен у време комунистичке власти.

Други пут нови храм је уништен у трагичним догађајима после 1999. године… у шиптарском зулуму.

Не треба те две епохе изједначавати, јер су историјске околности, идеологије и актери били различити.

Али једна чињеница остаје страшна.

На истом месту два пута је нестајао српски храм.

ИСТОРИЈА НЕ СМЕ ДА БИРА ШТА ЋЕ ПАМТИТИ

Зато данас морамо да говоримо о овим стварима без страха, али и без историјског фалсификовања.

Не треба нам претеривање, измишљање, додавање детаља који нису доказани.

Јер истина је довољно снажна.

Имамо сведочење патријарха Павла о Грачаници. Имамо документа о страдању и одузимању дечанске имовине. Имамо архивску грађу о коришћењу манастирских простора.

Имамо податке о рушењу храма Свете Тројице у Ђаковици.

Имамо сведочења, књиге, архиве и историјске радове. И све то треба сакупити на једном месту.

Наш проблем није само у томе што је неко покушавао да избрише историју.

Наш проблем је и у томе што смо после свега понекад сами престајали да је записујемо.

А оно што није записано лако постаје туђа прича.

КАМЕН ПАМТИ

Можда је зато најлепша слика целе ове приче управо она најједноставнија.

Комунистичка власт је прошла, Југославија је прошла, партијске школе су нестале. Људи који су били уверени да ће њихов систем трајати вековима више нису део политичке стварности.

А Грачаница и Дечани и даље стоје… њихове фреске и даље сведоче… њихови монаси и даље служе… њихова звона и даље говоре језиком који је старији од сваке идеологије.

А тамо где је у Ђаковици срушен храм Свете Тројице, историја није престала да постоји само зато што је храм уклоњен.

Напротив.

Његово рушење постало је део историје. И данас, када знамо шта се догодило, имамо обавезу да то памтимо. Не да бисмо мрзели било кога или да би се светили. Не да бисмо своју децу учили освети… него да бисмо их научили истини.

Да знају ко је подизао светиње, да знају ко их је рушио а ко их је бранио… да знају ко их је сачувао.

И да разумеју да се народ не чува само границама и државним институцијама. Народ се чува и памћењем. Чува се језиком, вером, књигом, причом која се преноси са оца на сина.

Зато треба писати о Грачаници, Дечанима, Ђаковици… Треба писати о свакој цркви и манастиру који су страдали.

Јер ако ми не будемо чували своје памћење, неће га чувати они који су некада покушавали да га избришу… а ни њихови потомци.

Комунистичка власт је могла да затвори и оскрнави врата Грачанице, да одузме и отме земљу Дечанима и да сруши храм Свете Тројице у Ђаковици. Али није могла да сруши оно што је вековима било уписано у памћење народа.

Зато данас камен мора да говори. Док још имамо ко да га чује.

А оваквих примера је много… нису једини који су оскрнављени.

*Овај текст је писан и инспирисан говором Антинија Ђурића, који је забележен и видео прилогом.

Приредио: Ђорђе Бојојанић, главни уредник сајта Српска историја