Бојанић: Сретење – тачка у којој се сусрећу Свети Сава, кнез Лазар, Карађорђе и Милош Обреновић

Савиндан је темељ. Он није само школска слава, већ тренутак када је српски народ први пут јасно рекао: хоћемо да будемо свој народ, са својом Црквом, својим правом и својим поретком. Свети Сава није одвајао веру од државе, нити морал од закона. Зато настаје Номоканон… књига у којој су вера, право и живот сједињени. То немају многи народи. Мало их је који су свој идентитет записали и у молитви и у закону.

Свети Сава је обликовао народ који зна да без духовног корена нема ни државе, ни слободе.

Видовдан је провера тог завета. Није он култ праза, како нам често подмећу, него тренутак у ком се бира смисао. Косово није изгубљено зато што се бранило, него би било изгубљено да се није бранило.

Без Савиндана, Видовдан би био само једна победа. Са Савинданом, он постаје морална вертикала… и Завет.

Сретење је историјски наставак те исте мисли, у новом времену. Када се српски народ диже из пепела, он не почиње од празне странице.

Карађорђе не диже буну 1804. да би створио хаос, већ да би обновио државу. Сретење 1835. године потврђује да Срби не желе слободу без закона. Сретењски устав, иако кратког века, сведочи о зрелости народа који зна да држава мора бити правна и уређена.

То није случајно. То је плод вековног памћења. Од Номоканона, преко Душановог законика, до модерне уставности… иста идеја: закон мора бити изнад самовоље, а слобода утемељена на моралу.

У времену када се државност своди на форму, а идентитет на тренд, Сретење нас подсећа да српска држава није увезена, нити наметнута… нити инсталирана.

Она је аутохтона, настала из Светосавског духа, освећена видовданском жртвом и потврђена устаничком борбом за слободу.

Зато Сретење није само празник институција. Оно је завет. Јер без Савиндана нема моралног темеља, без Видовдана нема смисла жртве, а без Сретења нема државе.

Зато се ови празници не смеју раздвајати. Ко раздваја Савиндан од Видовдана, одваја веру од жртве. Ко раздваја Видовдан од Сретења, одваја жртву од слободе. А ко одбацује правне споменике… Номоканон, Душанов законик и Сретењски устав, тај жели народ без памћења и државу без корена.

То је оно што многи немају, а ми имамо. И баш зато нам се често сугерише да то заборавимо.

Али народ који заборави свој Завет, престаје да буде народ. Док год памтимо ту нит, од Светог Саве, преко Косова, до Сретења… знамо ко смо, зашто постојимо и докле смемо да идемо, а да себе не изгубимо.

Беседу приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја