Зорица Пелеш: Можда је овај изгладнели србски војник на Kрфу прадеда некога од нас?

Жалосно је што Србија никада није извршила попис страдалих у оба светска рата. А још је трагичније што је после Првог светског рата званично пријавила само своје четири жртве и 4 зликовца, а минијатурна Белгија је пријавила 300 жртава и исто толико и зликоваца, тј. починилаца злочина. Краљ није хтео да се замера новоприпојеној хрватској и словеначкој „браћи“, па им је опростио и ратну одштету од 12 милијарди француских франака за штете које су са својим газдама нанели Србији.

Срамно је што су нам комунисти забранили и да се сећамо својих храбрих предака. А ЈОШ ЈЕ СРАМНИЈЕ ШТО СМО ТО ПОСЛЕ ПАДА КОМУНИЗМА МИ САМИ СЕБИ ЗАБРАНИЛИ. Али, ни данас се много не претржемо сећајући се њих, који су преживели Албанску голготу.

Много је наших храбрих предака после преласка Албаније остало у овако јадном стању као овај србски војник на Крфу, поред кога је млади медицинар Светислав Барјактаровић (1893 – 1971).

А верујем да нико од вас нема појма ни ко је био Светислав Барјактаровић, који је студије медицине у Инсбруку прекинуо због Првог светског рата и са србском војском прешао Албанију, а касније, када је србска војска кренула у пробој Солунског фронта радио је у пољској болници у Драгоманцима, иза прве линије Солунског фронта, коју је основао чувени ратни хирург др Михајло Мика Петровић, чији потресан дневник „У контејнеру“ је пре више година објавио пок. проф. др Брана Димитријевић. (о болници у Драгоманцима имате и документарни филм)

После завршетка рата Светислав Барјактаровић је завршио студије медицине у Прагу и специјализирао гинекологоју и акушерство. Када је 1937. године изненада умро проф. др Милош Богдановић, оснивач катедре за гинекологију и акушерство на Медицинском факултету у Београду и директор Гинеколошко-акушерске клинике, др Барјактаровић је постао директор Гинеколошко – акушерске клинике и једини професор на катедри за гинекологију и акушерство (др Синиша Тасовац био је једини доцент), а др Босиљка – Боса Милошевић, сестричина проте Стеве Димитријевића, је постала једини асистент на тој катедри. Рођени брат проф. др Милоша Богдановића био је српски патријарх Лукијан, који је умро насилно, као и његови наследници Варнава и Викентије.

Када је 1954. године била велика чистка на Медицинском факултету у Београду, комунисти су са тог факултета уклонили проф. др Светислава Барјактаровића, редовног професора, затим чувеног хистолога проф. др Александра Костића (оца чувеног композитора Вокија Костића), проф. др Смиљу Јоксић – Костић супругу др Александра Костића (која је била један од оснивача Дечије клинике у Тиршовој у Београду), као и још доста угледних професора тог факултета. Главни чистачи били су покојни академик Војин Шуловић (студент др Босе Милошевић) и академик Љубиша Ракић, који још и данас изиграва пауна и шепури се у Српској академији наука и уметности. А ни један ни други, као ни остале комуњаре, нису омирисали ратне страхоте и прошли Албанску голготу као ови смењени професори.

Приредила, Зорица Пелеш

2016.