Срби Хрватске

Стево Лапчевић: Необична фреска лежимирских мученика

И мада се радујем јер знам да су наши мученици присутни на свакој Литургији, увек ми буде тешко јер молитву, крике, јауке, дозивање ближњих и издисаје наших дедова чујем и дана, каже прота Мирослав.

Још од најстаријих дана, у циљу указивања на то да је живот хришћана испуњен и мукама и страдањем, те подстицања на прихватање мучеништва као пута ка спасењу, зидове хришћанских светиња красиле су фреске на којима су приказивана страдања најзначајнијих мученика. Протоком времена, следећи ту традицију и увек са истим циљем, хришћански народи осликавали су у својим богомољама сличне призоре из сопствене историје. Тако су једни мученици смењивали друге, па се, градњом нових храмова и обновом старих, преко Косовског боја и косовских мученика, страдалника под отоманском окупацијом у српским богомољама све чешће могу наћи призори из Другог светског рата и НАТО агресије. Ликови страдалих од усташке руке у Јасеновцу, Ливну, Пребиловцима, на Дрини… постали су видљивији, а све чешће се на зидовима цркава и манастира изображава и лик Милице Ракић убијене од стране НАТО.

Међутим, ако изузмемо иконе Светог Вукашина из Клепаца и оне које је израдило сестринство Манастира Јасеновац, ретко када се можемо сусрести са самим чином страдалништва. А како се и у овим случајевима ради о иконама, то са пуним правом можемо рећи да сам чин страдалништва српских новомученика прилично скромно доспева на зидове богомоља.

Међутим, Црква Светог великомученика Георгија у Лежимиру има баш једну такву фреску. Наиме, на великој површини, са леве стране улаза у Храм, митровачки иконописац Александар Черековић изобразио је приликом обнове светиње која је трајала између 2008. и 2015. године  страдање стотину лежимирских мученика које су 27. новембра 1943. године Немци и усташе убили управо у овој Цркви. По томе, злочин у Лежимиру, иако се за њега мало зна ван Срема, стаје раме уз раме са покољем у глинској Цркви и једини је такав случај на простору Србије, баш као што је и ова по многима „необична“ фреска редак пример приказивања самог чина страдања.

Како нам саопштава лежимирски парох протојереј-ставрофор Мирослав Јосимовић, идеја о изображавању Светих лежимирских мученика који, окружени усташама, стоје испред запаљене Цркве, потекла је од Владике сремског Василија који је сматрао да они који су невини у Храму пострадали, у Храму морају и остати као сведочанство о томе како се у име Христа, православља и слободе прима мученички венац.

Црква у Лежимиру

„Идеја није била да било кога плашимо, нити да мучеништво представимо као опомену, већ управо супротно, да посведочимо како се прима мученички венац, да још једном покажемо да је исповедање вере православне суштински везано за страдалништво и нагласимо да без мучеништва нема ни васкрсења. Лежимирски мученици нису уврштени међу светитеље, али они то пред народом и Богом јесу и ми се у Лежимиру према њима тако и односимо“, започиње причу прота Мирослав.

И мада брине о парохијанима у суседним селима – Манђелосу у којем је саградио Манастир Светог Василија Острошког и Шишатовцу, надалеко чувеном по својим манастирима, прота Мирослав истиче да служење у лежимирској светињи за њега представља највећу част и обавезу.

„Лежимирска Црква је заиста мученичка. Било је случајева да Немци и усташе убијају у порти, у близини Храма, али је ово једини случај да је злочин учињен у самој богомољи. И мада се радујем јер знам да су наши мученици присутни на свакој Литургији, увек ми буде тешко јер молитву, крике, јауке, дозивање ближњих и издисаје наших дедова чујем и данас, како ступим у Храм чији су страдалници неправедно запостављени, а за који сматрам да је, због онога што се у њему крајем новембра 1943. године догодило један од најсветијих на читавом српском етничком простору“, додаје прота Мирослав.

Страдање

А шта се заправо десило тог 27. новембра 1943. године у Лежимиру? Након једног окршаја Немаца са партизанима у непосредној близини села и ликвидације неколико за Сремску Митровицу значајних немачких војника и нижих официра, окупатор је решио да се освети устаничком селу. На дан Светог Јована Златоустог, 26. новембра, потпомогнути усташама, Немци са 30 тенкова окружују село и почињу са гранатирањем и паљењем домова. Читаво село које је по последњем доратном попису бројало око 4.000 становника нашло се у паници. Они који нису могли да побегну ка центру, где се налази Црква, били су убијани на лицу места, а немали број њих, старих, немоћних и болесних, био је и жив спаљен.

„По инерцији, народ је почео да бежи према центру села. Било је ту деце, жена, млађих мушкараца, стараца и старица. Међу онима који су живи запаљени био је, између осталих и Сава Јеленић, дечак од 15 година који је био непокретан. Пошто су их довели до Цркве, затворили су их све у порту и ту су били до вечери. Деца су плакала, мајке молиле да их ослободе, али окупатор, међу којима је било и домаћих Шваба и Хрвата није хтео ни да чује“, прича Прота Мирослав и додаје: „Пошто је већ пао мрак, а из страха да би таоци могли да побегну, зликовци доносе одлуку да их све позатварају у Цркву. Тако су их натерали и затворили врата. Како је било хладно и у Цркви није било светла, сведочили су после неки од мештана, током читаве ноћи могли су се чути молитва, јецаји и мајке које су дозивале своју децу, све надајући се да ће ипак бити пуштени. Било је до тада разних злодела и сви су они то знали, али ретко се дешавало да Немци убијају децу, никад да то чине у Цркви. Усташе су их плашиле, али је присуство Немаца појединцима давало наду да исход настале трагедије може бити знатно блажи“.

Но, како то обично бива, зликовци су имали другачије планове. Те ноћи, „потпомогнути“ усташама, Немци доносе одлуку да становништво ликвидирају. Да ли су баш они били ти који су решили да монструозно дело изврше у самој Цркви, или су томе кумовале усташе којима тај вид злочинства није био стран, остало је непознато. Тек, изјутра 27. новембра, на дан Светог апостола Филипа крвави пир је почео.

„Тадашњи торањ био је висок 30 метара, па су Немци и усташе решили да га минирају и то тако да се са све сводом обруши на народ затворен у богомољи. Тако је и било. Торањ је преломљен на отприлике 27. метру. Под силином удара поломио је свод са којим је поклопио мученике. Можете сада мислити како изгледа када се на вас обрушава сав тај терет… Када се слегла прашина, јауци, помешани са покушајима полу-живих људи да испод рушевина изађу још увек су се чули. Мештанима је било забрањено да приђу, а усташама, уместо за милост и помоћ, то је био знак да наставе са својим злом. Метком и ножем убијан је свако ко је показивао знаке живота. У свему томе се извукла једна девојчица. Њено име се данас слабо памти, али се зна да се презивала Лаушевић и да ју је, легавши на њу, сачувала бака. Неколико дана она је рањена лежала готово на дну те гомиле да би се извукла тек пошто су злочинци напустили село. Да читава ствар буде још гора, она је само неколико дана раније, бежећи од немачког зла, у Лежимир дошла из Гргуреваца“, наставља причу Прота Мирослав.

Након извршеног злочина, на липу преко пута Цркве, усташе су обесиле шездесетогодишњу Ружу Бујановић. За опомену живима. Тога дана, између осталог, убијени су двогодишња Василија Келић, осмогодишња Живана Келић, њихов отац Ђока Келић, петогодишња Анђелка Тошић, трогодишња Живана Тошић, шеснаестогодишња Анка Прњаворац, трогодишњи Марко Обрадовић, те многобројни чланови породица Зеленковић, Јеленић, Кедић, Тошић, Обрадовић, Кличарић и други…

Обнова

Све до краја рата, срушена Црква и настрадали под њом остали су на месту мучеништва. „За украс“, како су говориле тада усташе. Тек по окончању борби, почело је рашчишћавање и сахрањивање покојника.

„Своје најдраже људи су препознавали по гардероби и неким детаљима само њима знаним. Ношени су у гробље и сахрањивани крај својих предака. Црква је остала руинирана, а многи мештани су дуго после рата, неки од њих све до своје смрти, нису желели да уђу у Храм. Били су кивни на Бога, као да је Он био одговоран за њихово страдање. Неке од тих људи, браћу и сестре пострадалих, унели су у Цркву тек за опело, након обнове“, прича Прота Мирослав.

А обнова је почела 2008. године, када је, упознат са свим што се дешавало Прота Мирослав новац за радове тражио чак и од немачке амбасаде. Како каже, сматрао је да су они први дужни да макар плате материјалну надокнаду за оно што су иза себе у Лежимиру оставили.

„Међутим, од свега тога, прича Прота, није било ништа. Речено ми је да је то својевремено Вили Брант „решио“ са Титом. Шта како, Бог зна, тек, како је „решено“ тако је и било. Засукли смо рукавe и почели да довршавамо оно што су свештеници пре мене када, како и колико су могли радили. Након седам година све је завршено, а круна радова је та фреска коју је израдио Александар и нови торањ који ће једнако као и стари позивати верни народ на молитву“, каже са радошћу протојереј-ставрофор Мирослав Јосимовић.

Извор: Стање ствари

Преузето ЈАДОВНО

Back to top button
Close
Close