Фалсификати о логору Јасеновац и истина о геноциду над Јеврејима Срема 1942. године

Последњих година учестали су покушају минимализовања броја жртава у логорима на подручју Независне државе Хрватске (НДХ), посебно у логору Јасеновац и у систему логора Госпић – Јадовно – Паг.

Ови фалсификати историјских чињеница иду до крајње  бесрамности, чак и преко границе здравог разума – до тврђења да у Јасеновцу није био концентрациони већ радни логор итд. Томе се треба супротставити ширењем истине и зато истину треба износити, посебно младој генерацији.

Пише: Никола Милованчев

Свакако треба осудити злочине почињене на свим странама, без обзира ко их је починио – неко од припадника нашег народа или неког другог народа; сваки злочин је плод болесног менталног стања појединца који га је починио. Међутим, када пишемо о логорима у НДХ, треба имати на уму да злочини у Јасеновцу и другим логорима у НДХ нису били последица случајног чињења патолошких злочиначких појединаца, него је то био део геноцидног плана створеног већ уочи Другог светског рата а касније, од априла 1941. – систематска и плански вођена државна политика НДХ. Крашке јаме које би могле да приме неколико стотина хиљада убијених људи биле су пажљиво биране између локација које се налазе у мање насељеним и шумовитим планинским областима, да се геноцид лакше сакрије.

И тако је, врло брзо после капитулације југословенске војске 17. априла 1941., крајем маја у Лици створен
систем логора Госпић – Јадовно на Велебиту. То је видљиво и из чињенице да су већ 30. априла 1941. у Загребу, у службеним „Народним новинама“, биле објављене „Законска одредба о заштити аријске крви и части хрватског народа“ и „Законска одредба о расној припадности“, на темељу којих је почео прогон Јевреја у НДХ. А већ 7. маја у Загребу је објављена одредба да се Срби смеју кретати само по дану, као и наредба о пресељењу Срба из северних делова града. Уосталом, први велики покољ над Србима је учињен у Гудовцу код Бјеловара одмах после стварања НДХ, 27/28. април 1941. (око 190 жртава).

По једном сведочанству које имам (Божо Ивановић, Подгорица 1911 – Љубљана 2010), ликвидације су у Загребу вршене одмах 10. априла, након проглашења НДХ и то поред Западног колодвора, у кругу Творнице Франк, где су убијани поједини Срби и монархисти, као и ухваћени официри и војници, нарочито припадници четничких јединица али и случајно ухваћени појединци, „криви“ само зато што су припадали једном народу; и овај сведок, који се случајно као железничар 10. априла 1941. затекао на станици Загреб Западни колодвор само је стицајем околности избегао смрт, иако је већ био издвојен за стрељање.

Већ од првог дана, од првих сати свог постојања, НДХ је била монструозна творевина болесних злочинаца. Циљ је био потпуно уништење Срба, Јевреја и Рома на читавој територији НДХ и то на тако бестијалан начин да су се, по документима од којих се неки тек данас појављују на светлу дана, згражале чак и немачкке нацистичке и италијанске фашистичке власти. Недавно сам открио и један од ретких сачуваних усташких докумената како је монструозан план о уништењу Јевреја вршен у Срему (са Земуном), и тај документ стављам на увид читаоцима. То је извештај др. Маријана Никшића, редарственог управитеља Жупске редарствене области у Вуковару, упућен Загребу 19. маја 1942. о отпремању задњих Јевреја из котара „Хрватски“ (Сремски) Карловци у логор Земун (тзв. Сајмиште).

У извештају стоји да су нацисти („Њемачке власти“) отпремиле у логор Земун задњих 10 Јевреја из Инђије
(из породица Пискер, Моргенштајн, Бек и Штилер) и троје из Бешке (породица Александра Катоне) и констатује се „Према томе на подручју ове котарске области жидова више нема“ (увредљиво је употребљено мало слово ж).

После тога следи изузетно значајна реченица: „Њихова имовина је запљењена о чем је извјешћена Државна ризница“. Из овога се види да онај ко је био упућен у логор Земун (не могу да прихватим после рата наметнути назив Сајмиште) није био предвиђен да се врати на своју имовину, већ да буде убијен! Види се и то да је све вршено координисано између нациста и усташа а да је имовину жртава присвајала Ризница (трезор) НДХ. Дакле – све је јасно у погледу логора Земун, у којем су унутрашњу стражу вршили нацисти а вањску усташе и домобрани. Због ових чињеница требало би променити и понеки од данашњих уџбеника за основне и средње школе у Србији, у којима се неистинито наводи да је од 1941. до 1944. постојао логор Сајмиште, који се налазио у Београду односно у окупираној Србији.

Држава Србија је на себе преузела обавезу да у наредне две деценије финансијски помогне јеврејску заједницу у неговању успомене на Јевреје пострадале у Другом светском рату на подручју данашње Републике Србије. Подржавајући овај оправдани чин српских државних органа, не могу а да се не упитам: зашто Србија не тражи да ју у вези тога обештете државе које су данашње наследнице тадашњих држава односно јединица које су починиле највише злочина на овом територију – нацистичких, усташких, Хортијевих итд.? И зашто се не тражи (и Јевреји и Срби заједно) да се исто поступи (тражи обештећење) и на читавом подручју некадашње НДХ, где је учињено највише злочина, зашто се о томе ћути?

Извор: ПОЛИТИКА ОНЛАЈН

Преузето ЈАДОВНО