Ђорђе БојанићКолумна

Бојанић: Суштина филма ,, ДАРА ИЗ ЈАСЕНОВЦА“ је да већ данас сви портали и медији пишу о зверствима усташких-хрватских кољача. Али има и критика…

Дефинитивно, Србија је постала храбрија и трезвенија

Суштина филма ,, ДАРА ИЗ ЈАСЕНОВЦА“ је да већ данас сви портали и медији пишу о зверствима усташких-хрватских кољача.

Јавност како у Србији тако и Хрватској је узнемирена због истине која полако излази на видело.

Ту је и победа овог филма.

Критика има и биће, лако је сада мудровати, после 75.год ћутње и страха од истине, зарад болесног ,,братства и јединства“ са крвавим џелатом…

У филму је приказана суровост, патња, морбидне сцене разуларених усташа, приказан је коначно и србосјек, чекић и маљ, клање уз ужичко коло и игра столицама, јаме, крвава Сава, покрштавање деце и суровост логора без хране и воде…

Можда је требало да се боље направи увод у филм (кратку везу са Великим ратом и заједничкој творевини), и зашто су усташе-хрвати кренули у крвави пир и злочин који људски ум тешко може да замисли, осмисли и изврши.

Јасно ми је да је бруталност усташких зликоваца морала бити сведена на минимум… из разлога да би овакву истину свет прихватио и уврстио филм у биоскопе широм света, једино је овако истина могла да буде присутна.

Можда је требало и нагласити да је тај изопачени и злочиначки народ имао једини логоре за бебе и децу.

Битан је и призор на радном столу Анте Павелића, где је стајала кофа са српским очима, за коју су Немци мислили да су морски плодови… који је можда требало приказати у филму.

Као и део о зверском убиству старца Вукашина.

А било је овако… разуларени усташа старцу Вукашину је наредио да викне: „Живио поглавник  Павелић“

– или, ако то не каже, да ћу му  одсјећи ухо.  Вукашин је шутио. Откинуо сам му ухо. Он није рекао ни ријечи. Поново сам му рекао да виче: „Живио Павелић“ – или ћу му откинути и друго ухо. Он је и даље шутио.

Откинуо сам му и друго ухо.

Вичи: „Живио Павелић – или ћу ти откинути нос!“ Он је шутио као заливен. Тада сам му откинуо нос. А када сам му и по четврти пут заповједио да викне: „Живио Павелић“ и запријетио да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме је погледао и, упријевши поглед некако кроз мене и преко мене у неизмјерност, полако и разговјетно ми је добацио: „Ради ти, д’јете, свој посао!“

 

И како су усташе правиле сапун од живих људи.

Наравно и број жртава, преко 700000 страдалих.

Али, да се дошло до савршенства филма, не би га ни било у светским биоскопима.

Битно је да смо овим филмом скинули окове и стеге и тако почели да живимо слободније, те наше жртве су нас стално опомињале због небриге према њима и због заборава и храбрости да прикажемо истину коју ће видети цели свет преко филмског платна и екрана.

Дефинитивно, Србија је постала храбрија и трезвенија.

Коначно смо слободни, избацили смо из себе оно што смо крили и оно за шта нисмо имали храбрости и терет за који нисмо били свесни да га носимо у свести, као и да сазнамо истину, или смо били незаинтересовани да сурову истину екранизујемо.

Хвала Антонијевићу и Србији за овај и овакав филм што су нам приредили.

Приредио, Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја

Back to top button
Close
Close