Завет породици коначно испуњен: Пронађен гроб Бранка Гајића 16. година страдалог у логору смрти
Више од осам деценија након завршетка Другог светског рата, истина о страдању српске деце у нацистичким логорима у Норвешкој поново добија место у јавности. Захваљујући дугогодишњем истраживачком раду Бранко Димовић Димеског, српског књижевника, публицисте који се дуго бави овом темом, многе породице коначно су сазнале судбину својих најмилијих.
Судбина малолетних страдалника
Историјска сведочења указују на то да су српски логарaши у Норвешкој били распоређивани у радне логоре где су градили путеве и железнице. Међу њима су били и малолетници који су, упркос годинама, третирани исто као одрасли.
Према појединим записима, деца су умирала од исцрпљености и глади. Постоје и сведочења да су поједини заточеници били приморани да копају раке, а затим убијани и бацани у њих и сахрањивани без верских обележја и достојанственог опела. Тачан број страдалих малолетника до данас није у потпуности утврђен, али се процењује да је реч о стотинама младих живота.
Завет Бранислава Гајића
Једна од породица која је деценијама живела у неизвесности јесте породица Гајић. Бранислав Гајић дао је оцу завет свом оцу да ће пронаћи гроб свог малолетног стрица Бранка Гајића, шеснаестогодишњака одведеног у Норвешку током рата.
Годинама је покушавао да дође до информација, без успеха. Прекретница је наступила након контакта са Бранком Димовићем Димеским. Након детаљне провере података и архивске документације, утврђено је да се гроб налази у Moholt krigsgravplass у Трондхајму.
Бранислав је отпутовао у Норвешку и након осам деценија стао пред гроб свог стрица. „Нисам тражио ништа више од истине и места где могу да запалим свећу“, рекао је након посете.
Питање обележја и сећања
Посебну пажњу у овој причи изазива чињеница да су након рата поједина гробна места била обележена православним крстовима, док су касније споменици сведени на општа, идеолошка обележја без наглашеног националног идентитета страдалих.
Истраживачи сматрају да је очување историјске истине кључно за будуће генерације. Не ради се о продубљивању подела, већ о очувању достојанства жртава и тачности историјских чињеница.
Обавеза потомака
Приче попут ове о Браниславу Гајићу показују колико је снажна потреба породица да пронађу и обележе места страдања својих ближњих. Истраживања Бранка Димовића Димеског отворила су пут ка систематичнијем проучавању страдања Срба и српске деце у Норвешкој и враћању имена онима који су деценијама били само број у архивама.
Сећање није питање освете, већ одговорности.
Истина није терет, већ обавеза.
Јер само народ који познаје своју прошлост може бити сигуран да се таква трагедија више никада неће поновити.
