Бојанић: Крвави 17. фебруар у Бојнику, место где су се срели човек и звер

Циљ бугарских окупатора као и у Првом светском рату био је истребиљвање Срба са простора Вардарске, Моравске и Тимочке Србије.

Бугарски фашисти већ током Априлског рата 1941. прелазе нашу границу заједно са својим савезницима Немцима и окупирају делове Вардарске и Моравске бановине, односно данашњу источну Србију и Северну Македонију.

Прошло је 83 година од стрељања недужног народа Бојника и Драговца када су, у једном дану, Бугарски фашисти убили више од 550 мештана (иако постоје индиције да је број жртава био и до 700), понајвише жена и деце, старих и немоћних људи. Према историјским подацима то је било око 70% становништва насеља Бојник и Драговац а међу стрељанима је било и око 90-торо деце, многа још увек у наручју мајки. Због односа броја становника и броја стрељаних Бојник и Драговац су међу неколико највише пострадалих од фашиста (Бугара) у Другом Светском рату.

Овде су убијана деца, старци и жене… на бруталан начин.

Погледајте видео 

Пребиловци постало најстрадалније српско село икада, јер је преко 90% становника убијено. Бојник и Драговац су имали око 1.200 становника, а побијено је између 550 и 700 цивила. 90-торо је било деце млађе од 14 година.

СВЕДОЧЕЊА

О сећању на овај свирепи злочин после толико година и година не може бити заборављен. Неколицина преживелих казује следеће…

Старина Светозар Крстић, преживели сведок бугарске кланице за Србе, који је у то време имао само десет година:

„Звук рaфaлa, ножa кроз људско мeсо и крици жeнe и дeцe одзвaњajу у моjоj глaви и послe седам деценија… Био смa покривeн тeлимa моje мajкe, сeстрe и брaтa. Мeтaк из митрaљeзa je сaмо окрзнуо моjу кaпу. Изaшaо сaм жив aли и дaнaс пaмтим крикe моje мajкe… Преко двадесет блиских рођака ми је убијено у овом покољу, само осам је преживело“.

Сведок Милaн Рaнђeловић, такође сведочи о Бојничком масакру, јер је и он био десетогодишњак:

 „Пaо сaм погођeн, a прeко мeнe мajкa и двa брaтa, од коjих jeдaн био бeбa. То дeтeнцe ниje плaкaло, гушило сe. Чуо сaм. Мajкa гa je кaо и мeнe покрилa тeлом. Ja смa издржaо, оно ниje. Чуо сaм кaко Бугaри одлaзe, a полa сaтa кaсниje кaко нeко питa имa ли прeживeлих. Устaо сaм и од тaдa сaњaм покољ, послeдњих годинa свe чeшћe… Стрељали су још мог оца и деду“.

Становници који су преживели овај ужасан масакр, после рата су подигли споменик својим рођацима. Сваке године средином фебруара се у овом месту одржава помен и молитвено сећање на Бојничке жртве настрадале у Другом светском рату.

Невероватно је да се о бугарском злочину у Бојнику не учи у школама, а то је по броју страдалог становништва после Пребиловца нејвећи геноцид који је задесио недужни српски народ, Неверовтно је да се на екскурзије скоро и не иде у Бојник, уместо да се изгради музеј посвећен српским цивилним жртвама, а немамо ни играни филма о крвавом фебруару у Бојнику, то је наша срамота.

*О овом ужасном злочину, направљено је неколицина публикација, међу којима се издваја „Крвави фебруар“, ауторско дело правника и публицисте Николе П. Илића из Лесковца.

Фебруара 17. сада давне 1942. године Бугари су побили по неким проценама чак 90 процената укупног становништва Бојника и околине. По стопи страдања у Другом светском рату, бугарски злочини у Бојнику могу да се пореде једино са Пребиловцима. У августу 1941. године, хрватске усташе су у том херцеговачком селу побиле 826 од укупно 994 Срба и то углавном жена, деце и стараца, где је већина била бачена жива у јаму Голубинку.

Бојник је био познат као устаничко и врло просперитетно место у близини Лесковца, који је у Краљевини Југославији био један од најбогатијих и индустријски најразвијенијих градова. Из села Обилић код Бојника кренуо је и чувени Топлички устанак 8. фебруара 1917. године, а цео крај у околини Бојника, који се назива Пуста река, био је познат и по четницима и четничкој акцији покренутој за ослобођење Старе Србије (1878-1912).

Повод за злочин у Бојнику током бугарске фашистичке окупације било је убиство једног бугарског официра који је 15. фебруара дошао у један млин код Бојника да преноћи. У рано јутро 17. фебруара 1942. године започети су бугарски злочини. Велика група бугарских фашистичких војника почела је да упада у све куће грађана и да их без било каквог обазирања изводи напоље на фебруарски мраз док су иза њих куће пљачкали и палили.

Све српске цивиле су најпре извели у центар вароши где су одвојили одрасле мушкарце од осталих. Након тога су одвели жене, децу и старце на периферију Бојника и у масовном стрељању све побили без обзира што се радило потпуно невиним цивилима.

С обзиром да нису сви Бојничани одмах ту стрељани, један део односно одрасли мушкарци су одведени у бугарски логор у Лесковац, где су стравично мучени. Нико од њих није преживео јер су их након мучења Бугари све до једног побили. Поред Бојника, бугарски злочини су се наставили и они су масакрирали и потпуно уништили и оближње село Драговац.

У односу нa броj стaновникa, после Пребиловаца, у Бојнику је извршен најмасовнији фашистички масакр у Европи. Бојник и Драговац су имали око 1.200 становника, а побијено је између 500 и 700 цивила. 90 је било деце млађе од 14 година.

У свету се иначе учи да је највећи масакр током Другог светског рата извршен у француском месту Орадур сјур Глан које је бројало око 2.000 становника у јуну 1944. године када су немачки окупатори побили 642 цивила (углавном жена, деце и стараца). Зашто се не учи о Пребиловцима и Бојнику у којима су побијени искључиво Срби, нама до данас није познато?

Неколицина преживелих Бојничана сачувала су следећа сећања. Светозар Крстић, који је у време покоља имао само десет година сведочи: ”Звук рaфaлa, ножa кроз људско мeсо и крици жeнe и дeцe одзвaњajу у моjоj глaви и послe седам деценија… Био сaм покривeн тeлимa моje мajкe, сeстрe и брaтa. Мeтaк из митрaљeзa je сaмо окрзнуо моjу кaпу. Изaшaо сaм жив, aли и дaнaс пaмтим крикe моje мajкe… Преко двадесет блиских рођака ми је убијено у овом покољу, само осам нас је преживело”. Милaн Рaнђeловић, који је такође био десетогодишњак, вели: ”Пaо сaм погођeн, a прeко мeнe мajкa и двa брaтa, од коjих је jeдaн био бeбa. То дeтeнцe ниje плaкaло, гушило сe. Чуо сaм. Мajкa гa je кaо и мeнe покрилa тeлом. Ja сaм издржaо, оно ниje. Чуо сaм кaко Бугaри одлaзe, a полa сaтa кaсниje чујем кaко нeко питa имa ли прeживeлих. Устaо сaм и од тaдa сaњaм покољ, послeдњих годинa свe чeшћe… Стрељали су ми још оца и деду у Лесковцу”.

После Другог светског рата споменик бојничким мученицима постављен је тек 1984. године. Ово је податак који је заиста за не поверовати с обзиром да се ради о једном од највећих злочина у једном месту у окупираној Европи. Споменик је висине 230 сантиметара, а његов аутор је архитекта Небојша Деља.

Општина Бојник сваке године 17. фебруара обележава страдање бојничких мученика пригодним програмом. Тада се традиционално организује литија грађана заједно са припадницима Војске Србије и свештенством Српске православне цркве од зграде општине до спомен парка у коме се налази споменик. Свештенство Српске православне цркве служи парастос невиним жртвама, након чега се по традицији приступа читању ”Повеље живих”.

Зашто цела Србија није у Бојнику тог 17. фебруара сваке године, то не знамо. Зашто највише руководство није тамо и зашто тамо нема бугарског амбасадора у Србији, ни то нам није баш најјасније. Француска влада је после Другог светског рата преселила читав Орадур сјур Глан на нову локацију сачувавши место у рушевинама како би сведочили о страшном масакру невиних Француза. Зар нама наши Срби нису на исти начин важни као и Французи Француској?

Нека је покој души и вечнаја памјат српским мученицима града Бојника и целе Пусте реке! А злочине бугарских фашиста нећемо никада заборавити! И да Бога молимо да се никада не понове!

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја