Завет-Догодине у Призрену и на светом Косову!

Завет

“Ко је Србин и српскога рода

и од српске крви и колена,

а не дош’о на бој на Косово

не имао од рода порода,

ни мушкога ни девојачкога!

Од руке му ништа не родило

рујно вино, ни пшеница бела

Рђом капо док му је колена!”

Ништа ми друго не преостаје већ да посведочим о дану кад је Свети цар заплакао. Бити рођен на обронцима Прилепца где је и Свети цар Лазар рођен обавезује и ствара такве унутрашње борбе: “Колико сам учинио за моје Косово? Да ли сам могао много више?” Могли смо сви заједно, Гњилане је тада горело. Хорде разјарених банди убијају и пале србске куће. Обавила се туга над градом. Нема више сунца да обасипа најлепшим зрацима моје Гњилане. Косово је плакало тада. У самом центру града постављен је божанствени споменик, посвећен Светом цару Лазару. Горастас духовног уздизања. Покушај рушења споменика ни у једном тренутку не може умањити обавезу сваког од нас да бранимо духовност и принципе које нам је Свети цар завештао. Са временом схваташ значење духовне обавезе, живети и бити рођен на светом месту. То такође значи да је учествовати у заједници сродних душа са истим циљем успења ка духовним вредностима односно бити близак са људима који ти се чине од пресудног значаја за искуство сусрета са Богом, и са свима онима који сведоче свети завет цара Лазара, а самим тим и за духовни развој моје личности. И сам Бог  није усамљени моћник који живи сам за себе, ван простора и времена. Божанство Светог цара Лазара није у његовој бескрајној моћи и непролазној природи, већ у његовој способности да својим примером сведочи веру у духовност  унутар себе и укаже свима нама на значење царства небеског.

Остваривање духовног односа са делима и ликом цара Лазара и живо учешће у том односу јесте оно што човека чини Божијим, што значи да се у том односу јавља и сами Бог. Припадност је оно што јесмо по свом рођењу, а у аманет нам је остављено оно што тек треба да постанемо. Рад на свом уздизању и блискост са нашим светима представља развојни пут сваког од нас. У томе се наш живот и духовност узајмно слажу.

У свему овоме кроз блискост коју остварујемо са нашим прецима и њиховим непролазним делима, непосредно утиче на развој нашег става и погледа на будућност. Самим тим, генетика, амбијент у ком се одрастало, животно доба и наше потврђивање у искрености према себи самима.

Тако је и нама остављено у аменет бављење овим питањима, обавезно и анахроно је обавезујуће кроз духовна искуства које сам животно сведочимо. С друге стране, најмање неизвесно је да се свако људско биће у неком смислу бави питањима свог порекла и припадности једном народу и времену. Питања о пореклу свакако подразумевају питања о детињству, родитељима, па и она која сежу још више уназад, питања шире породице, родног краја и народа.

Међутим, то питање порекла треба да нас води довољно уназад, до самог почетка. Да ли сам ја створење неког вишег и другачијег? Улога тумачења духовног узрастања није да намеће ова питања кроз фразе већ да се препозна исконско у нама. Нада за бољитком је невидљива! Међутим, када смо ван свога места и дома, нешто нас вуче и са радошћу се враћамо у свој родни крај. Неизоставни осећај и обавеза да сведочимо дела наших светих је непролазног карактера и обавезује нас без поговора. И сасвим је  сигурно да не би смо опстали да немамо, пре свега веру и страх Божији. Страх Божији, захваљујући коме смо сачували моралне и људске вредности, страх који нас подсећа на то ко смо и да као такви, имамо обавезу да својим примером опстанка, покажемо другима како остати човек. Или како нас је учио наш блаженопочивши Патријарх Павле „Будимо људи!

Сигурно знам да је привилегија живети и бити рођен на светом Косову, баш ту где  светиње које нас окружују и Свети цар Лазар, осветљују пут по  коме треба ићи и тежити. Шта нам је чинити знамо, контролу над нашим животима поверили смо Господу, коме смо захвални, јер да смо на милост овоземаљским владарима, онда би морали да се бојимо за сутра! Колико наш живот одређују минули догађаји или генетика потврђује и моје сведочење. Вечита борба у нама  која непрестано траје исто онолико повезана са оним што смо доживели  током живота или преко свог порекла до генетске припадности. Свакако све ово поставља као битну функцију како ћемо се формирати кроз живот. Да ли сам могао бирати где ћу бити рођен и живети на месту и у времену где се одиграло велико страдање једног народа? Само потврђује постојање Божије правде, да ли сам могао одабрати да будем физички прогнан из родног завичаја, наравно да ни на ову чињеницу никада не бих пристао. Али ово је доказ да нам се могу догађати непредвиђене околности на које ми сами не можемо утицати. Оно што за мене чини импозантан удео у мом схватању животних околности је заправо тај однос између духа и припадности.

Пример који нам оставља Свети цар Лазар је водиља, тј. основни “модус операнди” мог схватања небеског стремљења. “Земаљско је замалена царство а небеско увек и до века!”

Пише, Бранко Димески