Зашто Србији треба толико туђих „службених језика“?

ШТУТГАРТ Заиста- зашто Србији треба толико страних или новоизмишљених „службених језика“ али и зашто нам треба и толико српских држављана који себе официјелно називају именима туђих народа? И ко је Србију терао да, за разлику од других европских држава, толерише и потстиче тако нешто?

Да се разумемо- ја сам итекако против увођења доскора лингвистима непознатих језика у „званичне или службене језике“ Републике Србије. Поготово оних тобожих „језика“ насталих од српског језика малим изменама, додатцима неких новоизмишљених слова или увођењем додатних турцизама. „Нови језици“ –од бошњачког преко буњевачког до црногорског и хрватског су непотребни јер сви који и на силу желе да говоре или пишу на тим „новим језицима“ а живе на територији Србије, одлично разумеју српски језик и могу да користе, ако не ћирилично, бар српско латинично писмо!

Сваки новокомповани и од наших политичара дозвољени „званични службени језик“ растура целовитост наше државе. Тим пре што је тим мањинама, поготово оним „мањиницама“ дата могућност да себе нити сматрају нити називају нпр. „Србијанцима“ -по имену државе чије држављанство деценијама, а њихови преци и дуже имају. Сви они, уз дозволу српске врхушке која, очигледно, ни сама не зна зашто је то тако, и даље на нашој територији, су Буњевци, Словаци, Мађари, Албанци, Хрвати, Црногорци, Русини, Бошњаци и ко зна који још! Назив „Србијанац“ би могао да се односи на припадност држави а не на верску или социјалну пипадност.

Зна се ГДЕ су заиста живели преци ових који би да у Србији заувек именом остану туђинци, и где живе ти „прави“ и данас, Они, наравно, живе у околним земљама чија би имена у Србији хтели да носе њихови далеки потомци уз своје међународно признато српско држављанство које нерадо помињу! Нисам лингвиста али су ми пред очима друге ЕУ државе, па и шире. На пример -у САД су сви који имају држављанство те земље АМЕРИКАНЦИ, а приватно су ко зна кога порекла. Ја себе, нпр. по држављанству које имам, сматрам Србијанцем -српског порекла. Зашто нпр. неко далеким пореклом Мађар, по имену државе Србије, није па чак и не мора да буде у нашој држави само Србијанац? А своје „мађарство“ нека остави са оне стране Хоргоша, Келебије или Бачког брега и других граничних прелаза.

У Немачкој су сви држављани те земље, било ког етничког порекла, званично Немци, у Аустрији њихови држављани су -Аустријанци, у Белгији- Белгијанци и тако редом у недоглед. Наравно да сви они себе, ако то желе, могу да називају и Марсовцима- али су они пред законима поменутих земаља -само њихови држављани а не некакви Албанци, Мађари, Турци итд. као што је то код нас у Србији могуће. Замислите како би изгледало да у Немачкој, у којој живе људи из око 170 нација, и који су већ постали држављани те земље, сада од власти захтевали да њих нико званично не назива Немцима, него да морају да се називају и ословљавају (као ови наши у Србији!) нпр. као Албанци, Хрвати, Турци итд!

Уз то приде, требали би да имају- по српском моделу- и СВОЈЕ СЛУЖБЕНЕ ЈЕЗИКЕ који би по тој логици морао да разуме сваки немачки чиновник, судија, полицајац, лекар, порезник идр. -или да институције у свако доба поменутима морају да обезбеде ТУМАЧЕ на толиком броју језика да би њихов лични „службени језик“ имао неког смисла!

Све те нације могу и треба да гаје приватно, па чак и у одређеним мањим оквирима и уз помоћ нпр. Немачке, своје матерње језике, чувају свој културни идентитет исл. -али у приватној режији и у својим од држава њиховог порекла помаганим и можда финансираним Допунским школама (као нпр. Срби у неким деловима Немачке, Аустрије, Швајцарске, Француске итд.) или у култрним друштвима- ако желе да избегну културну асимилацију у земљи чији су држављани добровољно постали.

Додуше и Немци су једном веома малом броју људи одавно признали статус националне мањине коју ми у Србији називамо Лужичким Србима. За Немце су они Зорбен (Сорбен) а они себе наивају Сербјима. Они са нама немају ближе сродство осим заједничког словенског порекла и донекле језичке сличности. Ради се само од око 40-50.000 људи којих је све мање јер и њихов идентитет гуши асимилација. Насељени су у покрајини Саксонија, највише их је око града Лаузица.

Зорби имају само на њиховом малом пространству ипак релативно скучену могућност двојезичне употребе. У Србији је најпознатији представник тих Словена свакако био у Пруској школовани официр, потоњи генерал, Паул Штурм, који је друговао са краљем Петром Првим. На његов позив дошао је у Србију. Променио је и име и презиме. Знамо га као Павла Јуришића, великог војсковођу у Балканским ратовима и генерала српске војске у Великом рату. Његова два братанца, синови његовог рођеног брата Евгенија Штурма, такође су били уз Србе. Један од њих, добио је по стрицу име Павле Јуришић-Штурм. Он је учествовао у борбама на страни Срба од Балканских до Великог рата као мајор српске војске, а други братанац Петар је био у војсци генерала Драже Михајловића. Презиме Јуришић је изведено од немачке речи Стурм –што значи јуриш, надирање исл.

На северу је и нешто, додуше далеко мање од Зорба, Данаца са сличним привилегијама –и то је то.

Али сви странци су, узимањем држављанства своје „нове“ државе -скоро увек уз услов одрицања држављанства земље свог порекла- постали њихови држављани са свим правима али и са свим обавезама. Правни системи великих ЕУ држава углавном не прописују да свако од досељеника -новопридошлих држављанина, мора да има свој службени језик. Додуше при неким установама постоје, ако је концентрација странаца или некадашњих припадника других нација велика, необавезно за све институције, дво- или тројезичне формуларе али не и неки „званичан“ службени, туђи језик!

Знамо да су некадашње српске власти, после припајања Војводине Краљевини Србији 25.11.1918.г. , увеле за ту територију три службена језика -српски, немачки и мађарски. Знамо и то да је Јосип Броз Тито једва дочекао да Србији успешно ували још неколико „службених“ језика -русински, албански, словачки итд. а Војводину и Космет, је уз пуно учешће и подршку српских комуниста, одсекао од матичне државе и од њих направио, скоро 100% од Србије независне Аутономне покрајине! Матори Хрват- или ако је и он сам знао шта је био пореклом, се држао сопственог гесла „што слабија Србија –јача је Југославија“ а тиме и његова диктаторска власт.

Шиптари, када је Моша Пијаде, отпадник из Мојсијеве вере, -6.3.1945. г. у Савезној скупштини у Београду „прогурао“ закон о тобоже „привременој“ забрани повратка у рату са Космета протераних Срба, су добили и територију и језик. Добили су и школе на свом језику и уџбенике штампане у Албанији. Доселили су се и неки албански политичари и тзв. „народне вође“. Великодушност комуниста ондашње Југославије је допринела све јачој албанској тежњи за одвајањем од заједничке државе Србије и Југославије па и присвајање тог исконског дела наше државе где је и настала прва српска држава. То нам се, уз војну помоћ Запада и НАТО бомбардовањима од 24.марта до 9.јуна 1999.г. и догодило!

Поменимо и то, да је Стаљин Брозу наредио стварање комунистичке Балканске федерације између Југославије, Албаније и Бугарске, можда и Румуније и после победе комуниста у Грчкој, макар би део те државе био прикључен Стаљиновој „федерацији“. Уместо Титове жеље да се прво уједине Бугарска и Југославија, Стаљин је желео да се прво уједини Југославија са са Албанијом.

Тадашњи, све до разлаза 1948/1949.г. веран поданик Стаљинов- Тито, је отворио границе са Албанијом тако да је на Космет надрло најмање око 150.000 Албанаца! Иако је Србија гладовла, многи српски градови су највише од бомбардовања Американаца и Енглеза били у Другом светском рату уништени, Тито је наредио великодушну индустријску и помоћ у животним намирницама –Албанији.

Вратимо се далекој прошлости. И поред продора Турака на Балкан после изгубљеног Косовског боја 1398.г. на Косову је пола века касније, 1455.г. је по турским документима живело 98% Срба а само 1% људи који су сами себе називали Шиптари. Због учешћа Срба са Косова у каснијим ратовима на страни Аустрије од 1683.-до 1699. г. и Астрије и Русије против Турске, од 1735. До 1739. г. у којима је победила Турска, плашећи се одмазе Турака, Срби су у две велике сеобе под Арсенијем ИИИ (Чарнојевићем) и Арсенијем ИВ (Јовановићем) масовно напуштали Космет и селили се на територију данашње Војводине. На празне српске просторе почело је масовно досељивање Албанаца из Албаније.

Број Срба у односу на Шиптаре је десетинама и десетинама година стално опадао па је 1871.г. на Космету живело око 64% Срба и 32% Шиптара, а већ 1899.г. Шиптари су са 48% становништва, Срба је било 44%, постали већински народ. Тако је то текло све до пред почетак оружаног НАТО напада на Србију и Црну Гору. Народ је бежао, а нико од ондашњих комунистичких вођа није желео, није могао или није смео, баш као и ови данас, чак не позивајући се ни на Резолуцију Савета безбедности Уједињних нација 1244, да спрећи агонију Срба.

По неким проценама око 150.000 од 1941. до 1945. г. са Космета протераних или избеглих Срба није могло да се врати на своју земљи и у своје куће јер су сва њихова имања запосели у рату 1941 до 1945.г. Албанци и локални Шиптари. Тито је дозволио најмање још толико нових досељеника из Албаније, убоге и сурове -и по схватањима, и по од Турака прихваћеној религији али и по тзв. „обичајном праву“ где је масовно владала тзв. „крвна освета“ заостале државе. Тиме је, већ тада, била запечаћена судбина опстанка Космета у оквиру Србије јер је поменутих око 300.000 делома Шиптара, делом Албанаца почело да представља јаку масу сурових, често неписмених и малообразованих људи, способну, већ тада наоружану и спремну на све!

Да нам се у Рашкој области званој Санџак или и у Војводини не догоди слична ситуација као на Космету, која се, судећи по написима европске штампе одавно спрема, под хитно треба забранити увођење нових, вештачких и до данас не постојећих „службених језика“ и укинути босански, црногорски, буњевачки, и спречити најављивани и влашки језик, али и друге „службене језике“ на целој територији Србије. Треба установити само један назив за све житеље са нашим држављанством и један „службени језик -српски, без обзира да ли, што је у ЕУ неуобичајено, неки у Србији масовно имају и држављанства других земаља из окружења.

Мора им се омогућити да најзад постану он што правно и јесу -да себе морају да називају и представљају по имену државе на чијој територији живе –сви би требало да буду „Србијанци“! Наравно уз гарантовано право кућног „приватног“ декларисање о свом пореклу као Србин, Мађар, Хрват, Албанац, Босанац, Црногорац итд. али никако да то и даље буду „службени називи“ са такође „службеним језицима“ који себи приписују ти одавно српски држављани.

Они би, тако изгледа, што пре да тобоже „своје“ територије отцепе од Србије и припоје их државама свог далеког порекла. Ако наше власти ништа не учине по том питању, што је доста вероватно да неће, онда ће, као што је хрватски ратни злочинац Фрањо Туђман тврдио у једном интервјуу немачком недељнику „Шпигел“ Србија постојати само у оквиру некадашњег турског Београдског пашалука! Дај Боже да бар то остане од Србије и не испуне се црне слутње –да ће Србија кад-тад стати испод само три шљиве! Како ради данашња врхушка, није ни то „немогућа мисија“!

П. Ракочевић

Фотографија „Читанка српства“ је моје власништво, ја сам коиздавач те књиге

Преузето KORENI