ЗАБОРАВЉЕНА ХЕРОИНА, МАРА ПЕТРОВИЋ

Мара, хероина која је добила чак 12 одликовања. Остала је рано без мајке и мајчине нежности, нашла се у окружењу мушкараца који су од ње очекивали иста пожртвовања. Мушки чланови породице су отишли у четничке редове. Мара остаје сама, па је убрзо решила да се придружи оцу и брату. Распоређена је у четнички одред Дринске дивизије под командом војводе Војислава Танкосића.

Мара је ватрено крштење имала у борби код Младог Нагоричана октобра 1912 године. У чувеном окршају код Куманова учествовао је и сам Марин брат, који је ту и живот оставио. У ослободилачким ратовима које је Србија водила од 1912. до 1918. године, Мара Петровић је ратовала уз остале четнике, међу којима су били и Живана Терзић и војвода Драгутин Јовановић Луне. Најзначајнија Марина битка је била она на Гази Баби код Скопља. Због своје велике храбрости, војвода Луне предложио ју је за орден Карађорђеве звезде са мачевима. На Гучеву је задобила чак седам рана. Одмах по оздрављењу обукла је војничку униформу. Са моравском дивизијом 1915. се повлачила, прешавши Албанију. Стекла је храбра Мара и подофицирски чин. Одвикнута од женске улоге и ношње, раме уз раме са њеним саборцима.

На Солунском фронту Мара комита рањена је други пут у великом рату. У солунској болници су јој ампутирали ногу, 1917. године и тако јој према њеним речима, запечатили живот. За храброст и неизмерне услуге учињене српству, резервни потпоручник Мара Петровић награђена је са чак дванаест одликовања, колико је и задобила рана.

По ослобођењу Мара је заборављена, занемарена, оптерећена својим инвалидитетом. Дане и ноћи проводила је у једној просторији од само неколико квадрата, где се налазио један гвоздени кревет, сто и расклимана столица. На Мару је пао застор заборава.

Маро наша, време је да се подигну сви мрачни застори, време је да вам се захвалимо и да вас будемо достојни, време је да се подигне тај најгори застор…застор заборава.

ТЕБИ МАРО НАША ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА !

Пише, Снежана Маовац

Преузето Видовдан