ЗА САЈТ „СРПСКА ИСТОРИЈА“ И „СЕРБВИК МАГАЗИН“ ГОВОРИ КЊИЖЕВНИК РАТКО СТОИЉКОВИЋ
Ратко Стоиљковић је добитник престижне Вукове награде за 2021. годину коју по 58. пут додељује Културно-просветна заједница Србије за изузетан допринос развоју културе у Републици Србији и свесрпском културном простору. Награда је недавно свечано уручена у Председништву Републике Србије на Андрићевом венцу у Београду.

Ратко Стоиљковић je рођен 1941. године у Гњилану, на Косову и Метохији. Дипломирао је српски језик и књижевност на Вишој школи у Гњилану и апсолвирао на Филолошком факултету у Београду југословенску и светску књижевност. Радио је у просвети (1968-1972), потом у новинарству као стални дописник приштинског листа “Јединство“ (1972-1982), оснивач је српске редкације Радио Гњилана и њен уредник, новинар и спикер (1973-1975) a најдужи део радног века, као руководилац и као стваралац, провео је у култури родног краја – Гњилана и Косовског Поморавља и то кao секретар Културно-просветне заједнице општине Гњилана (1985-1987. и 1990-1993), секретар КПЗ Косовског Поморавља (1999-2001), директор Биоскопа у Гњилану (1987-1990. и 1996-1999), в.д. директор Дома културе у Гњилану (1993-1996).
Деловање овог културног прегаоца, књижевника и издавача оставило је великог трага у минулих пола века на многим пољима културног живота своје средине, а посебан значај има што је стварао у тешким друштвно-политичким приликама за Србе у јужној српској покрајини – Косову и Метохији, и пре бомбардовања марта 1999. године, а онда и под протекторатом НАТО-а када је у минулих готово четврт века улагао још више снаге да кроз рад у култури одржи живо српско биће. Такво прегалаштво се неизоставно наставља и данас.
Добитник је бројних признања међу којима Златна значка Културно-просветне заједнице Србије (1996), Плакета Савеза аматера Србије (1997), Повеља “Капетан Миша Анастасијевић“ за богато књижевно и културно стваралаштво (Нови Сад), Повеља “Атанасије Урошевић“ за истраживање културне баштине Косовског Поморавља (Гњилане), Повеља Завичајног удружења “Косовски завет“ за животно дело и многа друга.
Замолили смо јединог добитника Вукове награде са простора Косова и Метохије за 2021. годину да за читаоце нашег сајта говори о свом раду у посебним условима.
- Ви сте као књижевник, издавач и културни посленик учинили веома много за српски народ на Косову и Метохији. Колико је било тешко радити у таквим условима какве памтимо?
Увек је било тешко радити у култури. Поред хронична беспарице, српска култура после Другог светског рата је на Косову и Метохији деловала у вишенационалној заједници. За разлику од културе косовских Албанаца, српска култура је имала снажну међуратну традицију као наставак започетих културних дешавања у другој половини 19. века још док је овај крај био под турском владавином, док су Арнаути, како су Турци називали Албанце, своју културу идентификовали са турским господарима. У условима комунистичке доктине, пак, о “равноправности народа и народности“, традиција српске културе је потпуно скрајнута из јавног живота, била пригушена, са циљем да културни живот различитих националних припадности изнова започне развој, практично од нуле. Такви услови су диктирали сасвим другачији ритам. Само један од примера су позоришни аматери Гњилана из међуратног периода који су покушавали да баштине стечена искуства, али се завршавало на томе. С друге стране постојала је недовољна заинтересованост арбанашке младежи за покретање културних активности, док се активност српске младежи спутавала због политичког успостављања потребне равнотеже. Та ситуација се раскравила 1968. године припремом предратног позоришног комада “Панетова љубав“ према пронађеном рукопису месног писца Стојадина Трајића погинулог 1941. у априлском бомбардовању земље, да би проф. др Владимир Цветановић 1972. приредио штампано издање тога рукописа. Та представа о забрањеној љубави двоје младих је подигла цео град на ногама. Омладина косовских Албанаца је тек крајем 1970-тих организовано приступила културним активностима, најпре у позоришту – по угледу на српски ансамбл и уз његову несебичну подршку, и у фолклору, али убрзо делује у атмосфери демонстрација косовских Албанаца 1981. године, када су поставили принцип “националног кључа“ у финасирању и награђивању у области културе у размери 3:1, сходно саставу становништва, а не према квалитету. Таква натезања су трајала до почетка деведесетих, када косовски Албанци под притиском екстремних вођа масовно напуштају институције а радници фабрике. За дивно чудо, српска куилтура се тада ослобађа некаквних стега. Први пут до читалаца долазе репринт издања дела заборављених српских писаца и научника који су стварали за време Османског царства и између два светска рата и друга дела српске културне баштине, а упоредо са тим јавили су се његови настављачи. Успон српске културе прекинуло је бомбардовање наше земље 24. марта 1999. године, да би под НАТО-ом и новом влашћу косовских Албанаца, српска култура била прогнана заједно са српским народом.
- Културна баштина Косовског Поморавља је веома богата. Ви сте дали запажен допринос у очувању културе на овим просторима. Шта бисте издвојили као ваш највећи подвиг када је у питању ваш завичај?
Потпуно сте у праву, наша културна баштина је веома богата. Као што рекох, дуго је била скрајнута од нас. Најпре је 1980. године објављено 10 књига народне књижевности косовских Срба, а почетком деведесетих дела српских писаца Косовског Поморавља Зарија Р. Поповића, Томе Поповића, Стојадина Трајића, академика Атанасија Урошевића, потом књижевника Предрага Цветичанина, књижевног критичара проф. др В. Цветановића и историчара Богомира Станковића и других. Моја генерација је била озарена таквом прошлошћу. Ми смо били дужни да чувамо ту баштину и што је најважније да наставимо тамо где су они стали. Ја сам се нашао у томе да интензивније сакупљам народне лирске песме и обичаје везане за фолклор, за градску народну ношњу, која се знатно разликује од сеоске, за позоришне активности и обнови фестивала косовских позоришних аматера са позиције в. д. директора Дома културе у Гњилану, касније и фестивала аматера Републике Србије. Пре бомбардовања 1999. био сам уредник десетине књига, међу којима “Нешто ми се памет померава“ проф. др М. Златановића са прилозима из мога рукописа као сакупљача лирских народних песама, “Из прошлости Гњилана“ проф. др В. Цветановића, драмске комаде нашег савременика Драгише Поповића Бобија “Газда Костадин – Када Коца“. Припремао сам и књигу за образовни систем која је као приручник за природу и друштво за трећи разред основне школе “Наш крај – Косовско Поморавље“ објавио Завод за уџбенике у Београду почетком 1999. године. Највећи мотив да сачувамо нашу баштину добио сам долаком НАТО-а на Космет јуна 1999. јер је тада започело њено прогонство, уништавање или присвајање. Тада се обезглављени српски народ окупљао у цркви. У њеној порти се лечио, образовао и организовао. Одатле су преко аматерске радио станице потекеле информације Танјугу и Бети о убиствима, киднаповањима и другим злочинима екстремних Албанаца над Србима и Ромима. Поред тога у крилу Црквено народног одбора покренуо сам два часописа и био њихов главни уредник, објавио сам још четири ауторске књиге а као издавач десетину књига других аутора, сакупио и објавио записе етномузиколога и других записивача народних умотворина који су од 1869. у мом завичају истраживали песме и обичаје српског народа, омогућио читаоцима да сазнају шта је све “Цариградски гласник“ објавио из Косовског Поморавља од 1895 – 1909. године, штавише у немогућим условима водио сам изворне певаче нашег краја на саборе у Тополу, Вршцу, Кучеву, Крагујевцу а рецитаторе у Ваљево. Такве активности су смањиле реку избеглица са Космета и оснажиле људе да остану на својим огњиштима.
- У вашој књизи „Кад је Гњилане горело“ записали сте потресна казивања Дабића, Павића, Станојевића, Илића, Ивковића, Цуцкића, Ђорђевића, Живића, Савановића, страдање Перића… Ви сте са вашом породицом такође претрпели насиље у немилим догађајима 17. марта 2004. године. Колико је било тешко прикупити сведочења када се узме у обзир ситуација тог времена, и од каквог значаја су сведочења објављена у овој књизи?
Та књига је документ, сведочанство о страдању у једном дану које су изазвали више хиљада албанских екстремиста, очито веома добро организованих како би Косово било очишћено од српског живља. Сам град је остао без и једног Србина, јер је руља страховито насртала на све што је српско – убијала, газила, палила аутомобиле и куће, прогањала, сејала општи страх. Страшно је како је маса убила професора Перића и нанела тешке повреде његовој мајци, породица Дабић је са тешким повредама избегла смрт из упаљене куће захваљујући једном њиховом пријатељу Албанцу, породица Цуцкић је храбро бранила свој дом. И моја породица је из правог пакла спашена захваљујући америчком мајору Рашу који је на позив своје команде да се повуче, рекао да је потебнији угроженим грађанима. Извукао је мене и породицу из упаљене куће, као и друге породице. Помињем и друге часне Албанце и часне припаднике КФОР-а и УНМИК-а, као и Оца Кирила који је тог дана вештом досетком – лупањем у манастирска звона као да монашко братство потпуно на броју, иако је био сам – спасио манастир Драганац од напада паликућа, а 1999. је зауставио колону трактора у Клокоту и вартио људе у домове. Касније сам сазнао за официра КФОР-а Жака Огара који је спашавао ман. Девич и Кнута Фловика Торесена ман. Грачаницу као и многи други савесни припадници УН-а. Осећао сам обавезу да као некадашњи новинар забележим страдања сваке од 20 и више прогнаних српских породица у том мартовском погрому и разговарао са њима у селима где су евакуисани. То су веродостојне изјаве прогнаних из властитих кућа објављене у књизи. У њима је садржана истина која непосредно износи драматику једног трагичног дана. Значај књиге је не само у да би се памтио зао дан, како се не би никад више поновио, него и као сведочанство да неко у будућности може поставити питање правде за страдале људе и њихову имовину.
- Покретач сте и главни уредник часописа „Литерарни отисак“ и ђачког листа „Чуперак“. Шта за вас преставља рад и залагање када је реч о ова два важна часописа за српски народ на Косову И Метохији, и колико сте задовољни сарадњом са великим бројем писаца и културних радника који су такође дали непроцењив допринос?
Оба часописа, “Чуперак“ од 2001. и “Литерарни отисак“ од 2002. године, као годишњак, настали су под капом Црквено народног одбора Гњилана и са његовим благословом. Повод је био да се објаве имена убијених, киднапованих и других страдалих људи у Косовском Поморављу од доласка КФОР-а и УНМИК-а на Косово, евидентираних у црквеној књизи дежурства и то су први јавни помени унесрећених људи. Сазнали смо да се имена убијених помињала на литургијама у манастиру на Хиландару где је доспео тај број часописа. Такође, објављивали смо поезију и лирске записе младих о злом времену и како га они доживљавају. Оба часописа су подстакла омладину, завичајне писце и новинаре и друге људе од пера у Косовском Поморављу да не клону духом, него да се својим делима издигну изнад трагичне свакодневице. У ђачком листу смо објављивали литерарне и ликовне радове основаца и поезију средњошколаца, њихове записе народних умотворина које су чули од својих бака и деда као и њихове преокупације о тмурној, тешкој и неизвесној стварности. Увидели су да могу изразити своја осећања изазивана страшном реалношћу која је стално односила по неки живот или нестанак сународника, или да изнесу своје осећање слободе када оду у посету ван Косова и Метохије. Такође и часопис “Литерарни отисак“ који се појавио пре тачно 20 година са 13 објављених свезака на око 3000 страна, је одиграо велику улогу у подстицању стваралаштва завичајних писаца источног дела Косова и Метохије али и шире. Поред афирмисаних књижевника Радослава Златановића, Слободана Костића, Благоја Савића, Стоиљка Станишића, Милорада Филића и других, часопис је омогућио да се појаве нова имена писаца, дао је прилику надареним појединцима да се огледају у писању, а животне недаће и страдања су незаобилазне теме које им се наметале. Поносим се тиме што је часопис дао снагу да завичајни писци, који живе и раде у родном месту или су избегли са Косова, сваке године објаве по 10-15 књига различитог жанра. Поред поезије и прозе, ту су пре свега монографска дела о селима и школама, споменичкој баштини и друга истраживања о становништву и демографским кретањима и сеобама. На том плану се истицали Станислав Којић, Срећко Симић и Јордан Митровић из Врбовца код Витине, Зоран Максимовић из Г. Ливоча код Гњилана, Трајка Здравковић (Витина –Смедерево), Зорица Шошић Максимовић (Пасјане-Крушевац), Соња Ивковић (Ново Брдо), Бојан Стоиљковић (Гњилане–Београд), Јован Зафировић (Д. Кормињане) и многи други писци и ствараоци који су се појавили у овом периоду, са близу 50 сарадника само у Косовском Поморављу и више њих из других регија. Као покретач и главни уредник ових гласила веома сам им захвалан на плодотворној сарадњи. Данас уживам кад видим да нова генерација завичајних писаца, стасалих на страницама ових часописа, избаци из штампе читаво туце ауторских књига у току једне године. Осећам задовољство да је толику продукцију подстакао часопис који сам покренуо и уређивао од самог почетка и није ми жао што сам рад на свом песничком помаку ставио у други план.
- Своје дело “Легенде и предања Косовског Поморавља“ имали сте прилику представити и читаоцима широм Европе. Како сте задовољни реакцијама читалаца, али и свих оних који су присуствовали вашим промоцијама?
Књига “Легенде и предања Косовског Поморавља“, како прво издање из 2013, које је у добром броју откупило Министарство културе Србије за потребе библиотека, поготово друго допуњено издање из минуле године, не само да је иницирало кандидатуру за престижну Вукову награду, него је оберучке прихваћено од наших људи у дијаспори. Нпр. у Цириху је откупљено стотинак примерака, у Паризу и Ници преко 30 примерака. Наше људе тамо веома занима српска косовска баштина и све што долази са Косова и Метохије. Верујте, наш крај – Косовско Поморавље има шта да понуди нашој дијаспори у Европи и свету, и не само дијаспори. Од врхунског изворног фолклора, преко женских рукотворина старе народне ношње, ћилима, везених чарапа и гоблена, до слика и графика више десетина младих уметника са перјаницом гњиланског сликарства Гвозденом Антићем, и од позоришних представа до многобројних књига као што је ова о којој говоримо. Можда ће доћи и до читалаца у Норвешкој и Шведској заједно са неким од културних програма које смо помињали. Тек треба ову књигу и последњи број часописа да промовишемо на Косову и Метохији, у Нишу, Београду и још понегде, јер смо то до сада одлагали због корона мера.
- У вашем широком опусу чињења на културном плану треба напоменути и ваш ангажман у Аматерском позоришту у Гњилану. И данас се врло радо сећамо представа које су тада игране. Какав значај има ово позориште за вас лично, али и за Гњилане и Косовско Поморавље у целини?
Гњилански позоришни аматери, којима сам и ја припадао више деценија, имају дугу традицију. Покренуо их је давне 1936/1937. године Стојадин Трајић као аутор комада из живота старог Гњилана “Панетова љубав“, са којом је гостовао у Београду 1938. године и рат је прекинуо пут за гостовање у Америци. Кад год би аматери затајили из разних разлога, ова представа је будила њихову активност и једно време била стално на репертоару. Ипак је наше позориште доживљавало и успоне и падове, а у појединим периодима је било једина светла тачка укупног културног живота у граду и околини захваљујући великом ентузијасти Трајану Нешићу. Ја сам код њега играо главну улогу у Стеријином “Кир Јањи“ као и у десетинама других представа заједно са Звонимиром Ковачевићем Коканом, Николом Мијатовићем, Драгитом Васићем, Сунчицом Пејић. Живком Васићем, Звонком и Драганом Катанићем и другим. Посебан печат овом позоришту у наредном периоду дали су Цветко Станојевић, као глумац и редитељ и Саша Стојановић. Они су и после тога покренули подмлађени ансамбл 90-тих година са Драганом Путићем, Г-ђом Весном, Тиком Марковићем. Исто су учинили и после прогона из града јуна 1999. Ова двојица су, на моје задовољство и уз моју помоћ, окупили нове снаге у околним селима са Милошем Ристићем, Бобаном Филиповићем, Јеленом Наковић Јанковић, Николом Митићем и другим. Из нашег позоришта је поникла и моја ћерка Јасмина Стоиљковић, која је сада истакнута глумица Српске драме приштинског Народног позоришта измештеног у Грачаницу, а која и данас сарађује са нашим врсним аматерима.
Гњиланско позориште је као жила куцавица укупне културе Косовског Поморавља, окупљало надарене младе људе. Ту су исказивали своје почетно умеће – као глумци, песници, сликари, вајари или као мајстори рукотворина. Ту смо сазревали у будуће ствараоце, и у томе је позориште лично за мене веома значајно, али и за развој укупне културе у гњиланској општини и у регији као целини.
- Добитник сте више награда, повеља и плакета. Као круна вашег стваралаштва дошла је и Вукова награда. Шта за вас преставља овако велико признање?
Вукова награда је заокружила не мали период од готово пола века колико се бавим културом у источном делу Косова и Метохије. Морам признати да ме је обрадовала и изазвала неко задовољство, неки угодан осећај, иако ми никад није био мотив да радим и залажем се да би добио награду или какво признање. Напротив, неки унутрашњи порив ме вукао ка култури, песме сам писао још као гимназијалац, али су ми даљи пут трасирали тадашњи доајени гњиланске културе, проф. др Владимир Цветановић и Трајан Нешић, које сам већ помињао. Међутим, највише су на моје деловање у култури утицале друштвене околности које су од мене захтевале да културу схватим као главно обележје идентитета сваке личности и нације у целини, нарочито у периодима када је српска култура застајала, била прогањана, уништавана или присвајана, што се највише манифестовало последњих скоро четврт века под протекторатом УН-а и необузданом влашћу косовских Албанаца. У том смислу ми је изнуђена биографија. Осећао сам обавезу да уложим своје знање и искуство, пре свега стечено као новинар приштинског “Јединства“, да у том периоду доскочим тешким друштено-политичким приликама за Србе у мом завичају.
Желим да се овом приликом захвалим мојим сарадницима који су ме подржавали у тим напорима и са којима желим да поделим ову награду. Осим у поезији, многе активности су захтевале тимски рад као нпр. у аматерскм позоришту, у оживљавању фестивала, смотри и сусрета, у покретању и уређивању два часописа и у издавачкој делатности, или на плану информативне делатности испред Црквено народног одбора Гњилана о злочинима и злоделима албанских екстремиста у време протектората УН-а и покретања месечног листа “Информатор“ за расељене из Косовског Поморавља, или у сакупљању народних умотворина од врсних казивача као што су Јован Насковић из Кметовца, баба Лина из Д. Будриге, Тодор Стајић (Понеш) и брат му Ђорђе (Г. Кусце), Владимир Денић (Прилепница-Шилово), Анђа Филиповић (Д. Кормињане), деда Коља Којић (Врбовац) и многи други као и више десетина завичајних писаца и уметника чији рад и дело заслужује велику пажњу. Вукова награда ми много значи јер сам је добио за дела која сам остварио заједно са свима њима. Они су ме подржали и масовно честитали преко друштвених мрежа, па осећам да нас је награда све ујединила у даљем заједничком напору на очувању, трајању и даљем стварању српске културе у нашем завичају.
Разговор водио Бранко Димовић Димески