Интервју

Вукашин Јокановић: Глигоров тражио тајни састанак са Милошевићем

Србија признаје назив Македонија, као и језик и државност Македоније у СРЈ, као и у Црној Гори са неопходним функцијама у СРЈ, то ми је касније било познато

ЗА САЈТ „СРПСКА ИСТОРИЈА“ И „СЕРБВИК МАГАЗИН“ ГОВОРИ ВУКАШИН ЈОКАНОВИЋ

Вукашин Јокановић вршио је дужност  председника  Скупштине САП Косово,  потом посланик и потпредседник Скупштине Србије. Савезни министар полиције  1994, а три године касније и савезни државни тужилац.

Ви сте рођени у Грмову у општини Витина, али сте један део живота живели и радили у Гњилану. Такође били сте 8 мандата председник скупштине општине Гњилане. Какве су ваша сећања на овај град?

Вукашин Јокановић

Дубоко сам везан за Гњилане. Године 1975/8 сам живео у интернату и завршио вишу гимназију. Након завршеног Правног факултета у Скопљу сам почео да радим у Дунавском комбинату као правни референт, затим у болници као секретар и у медицинском центру, као помоћник директора. Године 1970. сам изабран за председника општине, за ту функцију сам био изабран два мандата од по четири године. У изборној јединици Гњилане изабран сам за посланика скупштине Србије и одмах затим за потпредседника скупштине Србије и савезног посланика. Ниједну степеницу у животу нисам прескочио, нити ме је ко гурао. Моје напредовање је било у вези са мојом борбом против албанског сепаратизма и активној улози у такозваном “догађању народа“, када су Срби организовано кренули у демонстрације, жалбе и масовно подигли глас против свог неравноправног положаја, великих притисака и напада на личности и имовину (бројни су примери познати јавности).

Тада сам прешао да радим у Приштину и видео начин и методе деловања сепаратиста и албанских шовиниста.

Носио сам се са тим и био једно време смењен. Пре доласка Слободана Милошевића на општи захтев Срба на функцијама по Косову.

Након осме седнице и доласка Слободана Милошевића, он стиче поверење у мене и блиско сарађује са мном.

Време проведено у Гњилану од 1970-1978. године је најбољи период мог живота.

Да ли је било спремности од стране шиптара да заједно са Србима учествују у јавном животу?

У том периоду је било мало кадрова Шиптара са факултетом и способних да обављају послове у државној управи, посебно у привреди која се тада интензивно развијала. Кључне функције у управи, нарочито у привреди, поседовали су Срби. Показивали су оданост, истицали искуства, а млади су масовно кренули да уписују факултет у Приштини. Углавном су студирали Albanski jezik) Нико техничке науке, а ретко ко медицину. Муњевитом брзином су стварали кадар. Водили смо рачуна о националној структури на политичким функцијама. Директори у привреди су били Срби. Национализам буја после демонстрација 1981. године у свим градовима Косова и Метохије. То је почетак лоших међунационалних односа – сарадња је била формална и неискрена. Прво су створили кадрове у просвети и управо ту је било легло сепаратизма и шовинизма. Односи су нарушени од 1981. године, а све то је озбиљно припремљено и континуирано траје и данас, кроз разне облике. Посебно се то потврдило појавом Балиста (фашиста).

За осам година, Гњилане је доживело динамичан развој у привредном и друштвеном животу.

Изграђени су фабрика радијатора, фабрика никл-кадмијумских батерија, фабрика станова и велико грађевинско предузеће ,,Биначка Морава“, нова фабрика цигарета, два нова погона Текстилног комбината, фабрика металних конструкција  ,,Гоша“, штампарија ,,Просвета“ и др.

Изграђена је и спортска хала, стадион, велики број стамбених зграда, робна кућа, хидро-акумулација у Прилепници, канализација, асфалтиране или бетониране улице у граду. Изграђено је 300 км сеоских путева, индустријски погон  у Будризи, Партешу, отворен је нови биоскоп.

Формирана је и виша школа, прво на српском, а затим су отворили и на албанском. Такође, отворено је позориште, формиран већи број културно уметничких друштава.

Број запослених је порастао са 3800 на 10.000. Гњилане је постало најстабилнији привредни и културни центар на Косову и Метохији.

Био сам млад, пун енергије, створио јаку привредну екипу, углавном од Срба. Шиптари су били задовољни местом помоћника, или заменика директора.

Најлепше од свега било ми је дружење, гњиланске песме, досетке и шале.

Сви привредни објекти су уништени. Ништа не ради: културно уметнички објекти, радио станице функционишу само на шиптарском језику и изградња стамбених зграда врши се од прљавих пара. Стопа незапослености је висока, млади су махом без перспективе, а основни циљ им је одлазак у иностранство. Присутно је ширење мржње, величање тз. ОВК, уништавање свега српског (гробнице, куће, итд.)

Како ви видите решење за  Косово и Метохију?

Тај проблем ће дуго трајати.

У садашњим светским приликама је тако.

Једино решење на Косову и Метохији сада је висок степен аутономије за Шиптаре, уз посебан статус Срба, како би се развијале српске средине и како би постојала пуна заштита становништва и прилика за повратак прогнаних.

Косово никад не може бити признато, нити члан УН.

Ко то дозволи – завршио је са собом. И опет не би било решења, већ само већи проблема.

Ви сте се видели са председником Македоније Киром Глигоровим само дан пре атентата на њега. Да ли је нешто указивало да ће се догодити овако нешто?

Тада сам био министар Савезног МУП-а.

Глигоров је имао поверења у мене, будући да сам био македонски зет.

Тражио је, преко посебне везе, да тајно дође у Београд и тако разговара са Милошевићем.

Долазак је био тајна. Најавио је пут авионом за Охрид, а затим наложио да слети у Београд на војни аеродром у Батајници.

Само сам га ја дочекао и споредним путем смо стигли у вилу ,,Добановце’. Ја сам им рекао: ,,Очекујем добар разговор и молим вас да тако буде“. Ја сам их оставио саме, разговарали су дуго у четири ока.

Србија признаје назив Македонија, као и језик и државност Македоније У СРЈ, као и у Црној Гори са неопходним функцијама у СРЈ (то ми је касније било познато).

Тада је Киро имао велике проблеме у Македонији (Трпковски, Андов, Фрчевски и др.)

Ујутру, кад је кренуо на посао, извршен је атентат на кривини близу хотела ,,Бристол“.

Милошевић је упутио најбоље неурохирурге, спасили су му живот, али је изгубио око са последицама на челу.

Возач је погинуо. Наше службе су тежиле да сазнају ко је атентат организовао.

Македонске службе ништа нису озбиљно радиле.

Наша ДБ је на молбу Глигорова указла да су организацију атентата највероватније извршили екстремни део пробугарског ВМРО и шиптарски терористи, јер су и једни други имали јак мотив.

Када се Киро опоравио, имао сам још два сусрета. Цела ситуација на КиМ и Македонји се тешко искомпликовала.

Били сте сведок одбране Слободана Милошевића на његов позив. Да ли је на вас вршен притисак да евентуално одустанете од сведочења? Испричајте нам неке детаље о вашем сведочењу пред Хашким трибуналом.

Имао сам више притисака, кад сам по позиву Милошевића одлучио да сведочим о генези сепаратистичког деловања и стању на Косову до 2000 године.

У Хагу су једну Македонку обрадили и припремили да ме убеђује, наводно због бриге за моју супругу Македонку и нашу децу.

,,Ја ћу говорити само истину“, непрестано сам јој понављао, а она да јој је жао моје супруге Македонке и деце.

Интересантно је то, што се после убедљивог сведочења њена прича остварила, јер су убрзо ухапсили сву тројицу мојих синова и одредили им притвор.

Тешки су то дани били за мене. Супруга ми је умрла. Синови су након малтретирања правоснажно ослобођени.

Ја, без пуног стажа – пензионисан.

И поред мука, част ми је што сам убедљиво и истинито сведочио. Примаков из Русије затим и ја те смо  касније срели и честитао ми је.

Многи блиски Милошевићу нису прихватили уз оправдање ,,ако ме позове суд“. Кога суд позове, он је прво обрађен. Стално су ми предлагали лекарске прегледе. Лекове које су ми доносили нисам пио због опреза, можда нисам био у праву, али сам био потпуно здрав.

У вашем родном Грмову зликовци су запалили цркву, српско гробље и куће. Цркву у Грмову  је освештао и обишао покојни патријарх Павле. Кава су ваша осећања када се после толико година осврнете на ваше родно село и сва срамна недела коју су тамо учињена?

То је моја дубока рана која никад неће да се зацели…

Много је људи и породица који су доживели тешку судбину.

У Грмову су све Српске куће уништене, или спаљене. На кућном прагу погинуо је Раша Раденовић, агроном… Прогнани су сви Срби и Роми. Поред спаљене куће, миниране цркве, гробље порушено и претворено у сметлиште.

Некад је то било напредно село са много интелектуалаца, сада у њему живе само Шиптари са саграђаном новом великом џамијом.

Имали сте неколико запежених посете Кини?

У циљу стварања добрих односа са Кином, путовао сам два пута 1987. и 2000. године, непосредно после НАТО агресије.

Године 1987, суштина је била око догађаја на КиМ. Методи специјалног деловања Запада преко пете колоне, организације Отпор, циљеви опзиције и деловање тз. ОВК и друго.

Домаћин ми је био министар безбедности Кине. Примљен сам код председника њиховог парламента.

Дали су пуну подршку где год могу и јасно ми рекли да за двадесет година ништа у свету не миже бити без Кине.

Већ следећег месеца дошао је министар безбедности и заједно смо један дан боравили на Косову. Тада су још увек помагали колико су могли, обећавајући боље дане.

Време је прошло и то је постало истина. Они планирају на дуге стазе.

Након агресије, као тужилац сам поново био на великом међународном скупу. Организатор је био неки секретар удружења са запада, није дозвољавао да се моје саопштење подели учесницима. Кинези су се умешали, дошло је до расправе и Кинези су обезбедили да се мој материјал о агресији уручи великом броју учесника. Неки са запада нису хтели да га узму. Мучно је то било, али огромна већина је узела материјал о НАТО бомбардовању, жртвама, штети, узроцима и пропаганди.

Приликом посете Бразилу имали сте запежено излагање. Заменик директора FBI je тражио сусрет са вама.

У име Бразила, организатора Светског конгреса тужилаца целог света, посетио ме је у Београду главни тужилац бразилске државе Сао Пауло.

Замолио ме је да ја имам главно саопштење на том великом стручном скупу.

Прихватио сам и добро припремио саопштење под називом ,,НАТО агресиија на СРЈ, највећи злочин против мира и највећи злочин против човечности“.

У Бразилу сам имао неуобичајено обезбеђање првог степена.

Присутни су били сви тужиоци света, научни, културни радници са светских удружења, познати адвокати и сви тужиоци држава Бразила. Скуп око 400-500 учесника.

Уз помоћ домаћина, моје излагање је праћено са сликама и снимцима на видео-биму, великом као биоскопско платно.

Сваки пасус је праћен језивим сликама о НАТО бомбардовњу и злочинима ОВК (Београд, мостови, РТС, Варварин, воз у Грделици, поште релреји по Србији, Клечка, Радоњичко језеро и бројни други злочини).

Саопштење је преведено на светске језике. Општи мук на мој спори начин излагања. На крају је уследио део о прогону Срба са Косова у присуству КФОРА и број жртава недужних људи, спаљене цркве, гробља и др.

Излагање завршим речима: ,,Ево, то је моја кућа, пре и после доласка КФОР-а, која нема велику материјалну вредност, али њена вредност је ненадокнадива, као и мој велики бол за завичајем“.

Аплауз сам добио од огромне већине а у паузи су многе жене плакале, са мном су се сликали бројни присутни, неки су тражили аутограм, да их подсећа на трагедију.

Предходног дана је заменик директора америчког FBI тражиио сусрет са мном. Ја сам прихватио. Међутим, после мог излагања, без образложења је одбио да се сусретне са мном.

Још је интересантнија чињеница јесте да је, кад ме је на авион испраћао тужилац из државе Сао Пауло, наговестио да ће се нешто озбиљно догодити у Београду и Србији речима: ,,Забринут сам за Вас. Чувај се“.

Није прошло ни десет дана од тада, дошло је до паљења скупштине и низа других недела.

Извршен је државни удар 5. октобра 2000. године.

Разговор водио Бранко Димовић Димески

Back to top button