ВЕЛИКИ СРПСКИ ПЕСНИЦИ У ВЕЛИКОМ РАТУ Прешао је преко Албаније, радио као српски обавештајац и овековечио сахране српских младића у БЕСМРТНОЈ ПЕСМИ

Српски песници су прелазили Албанију, борили су се на супротним странама, утопљене душе остале су у Јонском мору, а ране на срцу оних који су преживели голготу никада нису зарасле. Док су младост, знање и будућност газиле непријатељске чизме, они су пером за потомке ткали историју од стихова.

Где су били најзначајнији песници из времена Првог светског рата, из времена крвавог пира у којем су на разним бојиштима кости оставили милиони храбрих змајевитих витезова, али и времена када су написани најпотреснији стихови у историји српске поезије.

Милутин Бојић (1892-1917) Историја и врхунска поезија

Прешао је преко Албаније, радио као обавештајац при Врховној команди и као сведок сахране младих ратника, у мору недалеко од острва Видо, Милутин Бојић је написао „Плаву гробницу“. Кроз те стихове песник тражи мир и тишину, прича писац Ратомир Дамјановић, да би одржао опело „над овом светом“ водом, „без речи, без суза, без уздаха меких“, али не само у славу мртвих ратника, већ и живих.

– Одблесак историјских збивања долази не само из тог времена у којем пева, него се смешта у дубину историјских токова и оданде извире преображен, постављајући универзална и метафизичка питања постојања и смисла живота. То је код Бојића ново. Он успева да уобличи реалне и блиске догађаје, па су његове песме и историја и врхунска поезија – објашњава Дамјановић.

Иако је живот великог песника угашен са непуних 26 година у солунској болници, збирка „Песме бола и поноса“, али и многа друга дела, записана су у вечности.

Владислав Петковић Дис (1880-1917) Писањем предосетио смрт

Ослобађање од војне обавезе због уских груди Владислава Петковића Диса није спречило да да велики допринос као песник и ратни извештач, што ће се тек касније испоставити. Своје књиге је, како је забележено у списима, штампао сам, а за живота није био довољно уважаван. Супруга Христина и деца Гордана и Мутимир била су му велика инспирација, што се највише види у песми „Међу својима“, коју је писао у Француској, док су они остали у Србији.

Невероватан је податак да његова смрт додатно даје на значају збирци „Утопљене душе“. Наиме, брод којим се враћао из Француске у Грчку потопила је немачка подморница код Крфа 30. маја 1917. Тако Дис и сам постаје „утопљена душа“, као да је писањем те збирке предосетио сопствену смрт шест година раније.

Милош Црњански (1893-1977) Фронт, болнице и љубав

Када су пуцњи Гаврила Принципа одјекнули Сарајевом, млади Милош Црњански био је у Бечу, на студијама медицине. Као Србин у Аустроугарској био је мета осуде гневних Аустријанаца, али ипак није завршио у затвору, него на бојном пољу, као аустријски војник, борећи се против Руса. Рањен је у борби, и скоро годину дана се опорављао у бечкој болници.

„Фронт, болнице, па опет фронт, и љубави, свуда љубави, за хлеб и шећер, све мокро, све киша и блато, магле умирања“, овако је о свом ратном искуству писао Црњански, кратко, али снажно и потресно. Његови рани радови посебно су обележни бесмислом ратних разарања, што се види у збирци „Лирика Итаке“, коју је писао за време рата.

Душан Васиљев (1900-1924) Црвена боја рата

„Рат је прошао, ветар мира однео га је са наших леђа, али је душа остала страховито пуста“, стихови су Душана Васиљева, најмлађег песника Великог рата, Кикинђанина који се борио на страни Аустроугарске, разболео се од туберкулозе и преминуо у 24. години.

Наслов његове песме „Човек пева после рата“ могао би се, како сматрају књижевни критичари, окарактерисати као тематско усмерење свих песника који су били на фронту, имали трауматична искуства и, по повратку, нису могли да се уклопе. Црвена боја, као боја рата, крви и револуције, која је експресионистички наглашена у стваралаштву Васиљева, али и одбацивање свега светог и конвенционалног попут Бога и светих књига, уз истовремено уздизање човека, страдања и смрти, суштина су стваралаштва овог антиратног песника. Његова збирка је изашла постхумно, 1932. године, а своје песничко завештање завршио је речима да је „човек жељан млека, зрака и мало јутарње росе“.

Љубомир Мицић (1895-1917) Отишао глумећи лудило

Оснивач авангардног покрета зенитизам, Љубомир Мицић, такође се борио на страни Аустроугара после обуке у школи резервних официра. Иако је од почетка рата био на фронту, успео је да „оде из Галиције глумећи лудило“, те је скоро две године провео у хрватском санаторијуму, да би касније, између осталог, и постао глумац, објашњава нам књижевник и књижевни критичар Петар Арбутина.

– Његов песнички језик није типичан за књижевну климу, што се види, примера ради, у песми „Барбарогеније“. Ипак, он је свакако једна од најаутентичнијих појава у југословенској књижевности – прича Арбутина и додаје да је Мицић по повратку покренуо чувени часопис „Зенит“, али је и писао позоришне критике у часописима.

Нестор Жучни (1886-1915) Чиновник у Влади

Американац српског порекла, родом из села Лалић у општини Оџаци, Нестор Жучни или, како му је било право име Прока Јовкић, није у туђини заборавио родну груду. Штавише, допутовао је на позив Јована Скерлића и у Нишу оставио своје кости издавши пре тога две збирке поезије.

– Пријавио се као добровољац за Први балкански рат и после је добио унапређење у Великом рату јер је био чиновник у Влади Краљевине Србије. Са њима се и повукао у Ниш где се разболео од пегавог тифуса и преминуо. Иако није био на фронту, био је велики патриота, а као песник је обећавао – каже Петар Арбутина.

Занимљиво је, како додаје наш саговорник, да су му Никола Тесла и Михајло Пупин помогли да објави своју другу збирку поезије „Књига борбе и живота“ у Сан Франциску.

Растко Петровић (1898-1949) Спомен на 30.000 вршњака

Добровољац у српској војсци, један од преживелих после преласка преко Албаније, Растко Петровић био је свестрана и динамична личност. Са Црњанским, Винавером и другим песницима основао је групу „Алфа“, која је била језгро српских модерниста.

Иначе, млађи брат познате сликарке Надежде Петровић није толико познат по поезији колико по свом роману „Шести дан“, али ипак песма која се посебно истиче је поема „Велики друг“ писана „за спомен на 30.000 вршњака који помреше у Албанији“. „Ноћ отвара трбух коња, и засипа прахом звезда. Седамнаест мојих лета, куд бежите с овог света!“, писао је Растко, јер је са седамнаест година кренуо „где цвета лимун жут“ на пут са којег се многи нису вратили.

Станислав Винавер (1891-1955) Један од 1.300 каплара

По мајци Србин, по оцу Јеврејин, Станислав Винавер се као добровољац борио у Балканским ратовима, где је био један од 1.300 каплара, а у Првом светском рату био је поручник славног Ђачког батаљона. Преживео је повлачење преко Албаније, а на Крфу је радио и као уредник „Српских новина“. У својој збирци „Ратни другови“ Винавер је дирљиво, кроз песму, приповедао о људима с којима се сусрео за време Великог рата, и свака песма описује по један људски живот, како рат на њих утиче, и њихов махом трагични крај. Тако је Винавер пружио слику Србије под црним барјацима смрти који су угушили и последњу пркосну искру људскости и живота.

Душан Васиљев – стихови из песме „Жице“

Пути су нам сада од бола и беде сливени,
И жице нам погледе у небо крате.
Људи су у нама дубоко, дубоко скривени,
И не могу,
Не могу,
Не могу да се врате.

Нестор Жучни – стихови из песме „Изгинулима“

Збогом! Ћути земља… безумна, крвава;
Ћути ово небо, слепо, глуво, немо.

Само цвиле мајке, пиште деца ваша…
Збогом, браћо наша!

…

Сузана Луковић

Извор Блиц

Преузето ХРОНОГРАФ