Колумна

Василије Крестић: Један број српских историчара и једно свештено лице смањују број пострадалих у Јасеновцу

Без било каквих нових поузданих изворних доказа, а занемарујући оне који постоје, покушавају да смање број пострадалих у Јасеновцу, али и у читавој НДХ, каже академик

Није лако дати прецизне одговоре на питање када је Србији било најбоље, а када најгоре у историји. Али, без сумње, све године мира, без погибије, увек су биле боље од ратних година, каже историчар и академик САНУ Василије Крестић, који у интервјуу за Курир анализира кључне догађаје и личности из историје 20. века и с почетка 21. века.

Да ли је 20. век за Србе био изгубљен?

Двадесети век је за Србе био изузетно тежак. Преживели смо балканске ратове, Први светски рат, са Албанском голготом, многим логорима широм Аустроугарске у којима се масовно умирало, страховитим злочинима аустроугарске војске које је починила по Србији, Други светски рат, пропраћен крвавим грађанским ратом и међусобним обрачунима, геноцид у Павелићевој Независној Држави Хрватској, Сремски фронт, разна и бројна комунистичка злодела, у којима Голи оток заузима посебно место, распад Југославије са свима бројним и тешким последицама, као што је етничко чишћење Срба из Хрватске. Кад све то, наведено само у најзначајнијим потезима, имамо у виду, и кад се узме у обзир чињеница да смо као држава мали, а као нација малобројни, онда, сводећи рачуне, можемо рећи да је за Србе 20. век у знатном смислу изгубљен.

Да ли се слажете са оценама да се Србија никада није у потпуности опоравила од губитака у Првом светском рату, када смо изгубили око 1,3 милиона људи, што је трећина тадашње популације наше државе?

Сигурно је да тако велики демографски губитак није било могуће лако и брзо надокнадити. Последице тог губитка оставиле су дугорочног трага.

Како данас гледате на Југославију? Је ли она била успешан пројекат?

Саме чињенице да је Југославија пропала и начин како је пропала, сведоче о томе да, како ви кажете, тај пројект није био успешан. Међутим, идеје о стварању Југославије, по мом уверењу, нису за потцењивање. Творци Југославије имали су узоре у уједињењу Немачке и Италије. Била је то велика и заносна, па и обећавајућа идеја. Проблем је био у томе што творци Југославије нису добро проценили партнере с којима су намеравали да створе заједничку велику државу. А партнери нису били дорасли, нису сазрели за остваривање те идеје. На њу нису пристали добровољно, већ по нужди, зато што су били присиљени ситуацијом у којој су се нашли свршетком Првог светског рата. Тако је испало да држава није грађена на здравим и чврстим основама, него, како је написао наш познати писац и дипломата Јован Дучић, „на песку, а на песку се не граде ни пиваре, а камоли државе“. Таква држава, која је изграђена на песку, није могла да опстане, од првог тренутка се љуљала и било је само питање дана када и како ће се распасти.

Василије Крестић (Фото: Курир)

Да ли је распад Југославије могао да буде другачији, је ли морао да буде крвав?

Било би добро да је било другачије, без проливања крви, цивилизованије и културније, онако како се распала Чехословачка. Међутим, ми у Југославији нисмо ни Чеси ни Словаци. Код нас су међунационални односи, још од краја XIX века, били веома затровани. О томе имамо уверљиво сведочанство забележено у књизи „Политичка повијест хрватског народа“, коју је написао хрватски историчар др Перо Гавранић и објавио је у Загребу 1895. Гавранић је у тој књизи тврдио да „данас зацијело нема нигде у Европи међу разнојезичним народима веће мржње него што овдје у нас постоји међу истојезичним Хрватима и Србима. Та је мржња, додуше, незгодна, али је врло разумљива. Тежња хрватска и тежња српска не бори се, додуше, оружјем у руци, јер такве нам борбе не би дозволили наши садашњи господари, али зато борба и те како постоји, и то подмукла, потајна, гадна борба једне егзистенције против друге, једног појединца против другога, без починка, без краја и конца. Да би ми Хрвати имали своју независну државицу као Срби, и да се не би требали ни од кога бојати, букнуо би зацијело рат између Хрвата и Срба, и тај би свакако био најпопуларнији.“ Историјски догађаји који су се збили од 1941. до 1945, и од 1991. до 1993. у свему су потврдили оцене Гавранића изречене 1895. Оба пута када су Хрвати стекли „своје независне државице“, дошло је, како је Гавранић и предвидео, до крвавог пира у којем су жртве били Срби. Мржња против њих испољена је тада на најбруталнији начин. У таквој ситуацији, при таквом стању и толико силној, рекао бих, патолошкој мржњи, миран разлаз, без крви, нажалост, није био могућ.

Ко је најгоре прошао деведесетих, народски речено – ко је извукао најдебљи крај?

Бојим се да нећу претерати ако будем рекао да су најгоре прошли Срби, али нисам сигуран да се својим положајем могу похвалити Хрвати и муслимани. Без сумње, најбоље су прошли Словенци.

Историјски гледано, шта је 1995. била хрватска акција „Олуја“ и протеривање више од 220.000 Срба из Хрватске?

Кад се има у виду чињеница да је један од основних дуговечних државних и политичких циљева Хрвата стварање своје посебне, независне, што веће, етнички чисте и римокатоличке државе, онда је протеривање Срба из Хрватске значајан корак ближе остварењу тога циља. Оно што је, у складу с тим циљем, стварање етнички чисте и што је могуће више римокатоличке хрватске државе требало остварити почињеним геноцидом у Павелићевој НДХ, остварено је „Олујом“. Хрвати су се „Олујом“ ослободили Срба, које су третирали као реметилачки фактор у остваривању њихових геополитичких планова. Не треба сумњати да ће их тај њихов успех охрабрити у настојањима да, после стварања етнички чисте, створе и „велику Хрватску“, којој су и у ранијој и новијој историји тежили готово сви значајнији хрватски политичари.

Наслов једне ваше књиге је „Геноцидом до велике Хрватске“…

Мене је, као историчара, али и као човека, од самог почетка бављења историјом, прогањало питање: како је могуће да се у двадесетом веку деси тако страшан геноцид који се догодио у Павелићевој Независној Држави. Желео сам да сазнам зашто се то десило, где су корени хрватске геноцидне политике, кад они настају, ко су њени творци и који су њихови циљеви. На сва та питања, и нека друга која су с њима у неодвојивој вези, дао сам уверљиве и непорециве одговоре. Књига је доживела пет издања на српском, два на енглеском, један на француском и на руском језику. До данас нико није успео да оспори моје доказе, иако је било и још увек има оних који нису спремни да се сагласе с мојим тумачењима, али немају чињенице којима би могли да оспоре оно што сам написао.

Сведоци смо упорних покушаја ревизије историје и кад је реч о Јасеновцу.

Тужно је то што се у последње време догађа од једног мањег броја српских историчара и једног свештеног лица, које се, без научног дела о геноциду, проглашава стручњаком за геноцид. Без било каквих нових поузданих изворних доказа, а занемарујући оне који постоје и који се од озбиљних научника не би смели заобилазити, покушавају да смање број пострадалих у Јасеновцу, али и у читавој НДХ. Ти покушаји немају научну основу. Они су чисто политичког карактера, али се заогрћу у научну обланду. У сваком случају, смањивање, као и повећавање српских жртава геноцида без доказа не само да је неозбиљна и неодговорна работа већ је и неморалан чин који заслужује осуду.

О чувеном документу САНУ

Меморандум није био грешка

Да ли мислите да је Меморандум САНУ из 1986. био грешка? Кад неко данас хоће да прозове САНУ, одмах се позове на тај документ, у чијем сте стварању и ви учествовали. Чак неки тврде и да је меморандум касније био „Милошевићев нож за клање Југославије“.

Уопште не мислим да је појава Меморандума САНУ била грешка. Напротив, то је била прека потреба изнуђена тешким стањем у којем се нашла Србија. Истина је да и данас има оних, рекао бих, задртих, кратковидих и недобронамерних, који упиру прстом на Академију и на меморандум, а да тај текст нису прочитали, па из њега ишчитавају и оно што у њему нема. Милошевић није имао никаквог додира с нама који смо припремали меморандум. То је прљаво подметање које има циљ да обезвреди и САНУ, и меморандум, и Милошевића.

САНУ (Фото: SHUTTERSTOCK)

Покушаје фалсификовања историје имамо и на Косову, где се упорно ради на отимању српских светиња…

То што раде Албанци на Косову је примитивна и дрска, али веома провидна отимачина. Својим бројним монографијама, зборницима радова и изложбама САНУ је научно оспорила све албанске пљачкашке намере.

Је ли Косово изгубљено за Србију?

Никад се нисам колебао по питању тога да ли је Косово изгубљено за Србију. Није и неће бити изгубљено докле год га се Срби, не дај боже, не одрекну. Сада, после случаја који се догодио с Авганистаном, који је двадесет година био под окупацијом, још више сам уверен да се Косова не можемо и не смемо одрицати, да ће садашња његова окупација једног дана престати.

Како гледате на доношење закона у БиХ по којем се забрањује негирање геноцида у Сребреници?

Реч је о прворазредном насиљу, о наметању једне одлуке која је чисто политичког карактера и са јасним антисрпским циљем.

Како вам данас изгледа Црна Гора, 15 година након проглашења независности?

Морам рећи да ми Црна Гора изгледа дозлабога тужно и ружно. Проглашавати санкције једној Русији, с којом је Црна Гора била вековима вишеструко везана бројним пријатељским везама, више је него неморално. Признавати државност отцепљеном Косову више је него срамно. Славити Секулу Дрљевића и следити хрватску усташку политику у Црној Гори је малоумно и сулудо. Објава рата Српској православној цркви и супротстављати јој цркву на чијем челу је верски отпадник Мираш Дедеић прави је политички и морални суноврат. Сулуда је антисрпска политика Мила Ђукановића, која може довести до крвавог грађанског обрачуна.

О бившим председницима државе

Историја ће разобличити Тита, Милошевић и Коштуница имали погрешне сараднике

Да ли можете укратко да оцените историјску улогу лидера СФРЈ Јосипа Броза Тита?

О њему немам добро мишљење. Више сам него сигуран да ће га историја сасвим разобличити и показати све рђаве стране његове личности и његове политике, посебно оне која се тиче Србије и Срба.

Слободан Милошевић, Војислав Коштуница и Јосип Броз Тито (Фото: MARINA LOPIČIĆ, PROFIMEDIA, EPA/MAJA ILIĆ)

А улогу Милошевића и Коштунице, такође југословенских председника?

Они су се на челу српске политике нашли у једном изузетно тешком времену, у којем није било лако водити државу. У њихове добре намере нисам сумњао и не сумњам. Да су били и више способни но што су били – а не може им се порећи способност – не би могли ништа више да ураде од онога што су урадили. Све политичке конце водиле су тада велике силе које Србима нису биле наклоњене. Замерао сам им, и данас то могу да учиним, што нису били у стању да се окруже бољим, способнијим, ученијим и моралнијим личностима, што су у том погледу имали пуно промашаја.

Опрема: Стање ствари

(Курир, 30. 8. 2021)

Back to top button