Knut Flovik Thorеsen: “Крвави пут” уз песму, Ђурђевдан, право у Норвешку смрт
У својој књизи, писац и историчар Кнут Фловик Турасен, описује страдање српских заробљеника, за време Другог светског рата у нацистичким логорима у Норвешкој
За сајт Српска историја говори познати норвешки писац и историчар Knut Flovik Thorеsen
За сајт Српска историја интервју води Бранко Димески
-На крвави пут уз песму “Ђурђевдан. У својој књизи, писац и историчар Кнут Фловик Турасен, описује страдање српских заробљеника, за време Другог светског рата у нацистичким логорима у Норвешкој. Већина заробљеника је убијено, док они који су преживели сведочили су о свом страдању у нацистичким логорима смрти на северу Норвешке.
Од 4.060 затвореника живот је изгубило њих 2.398. Око 90 посто затвореника били су Срби. Смештени по нацистичким логорима у крајње нехуманим условима пролазили су кроз праву голготу. Највећи број био је између 18-30 година. Најмлађи међу њима био је четрнаестогодишњи дечак Миливоје Пајић, са Кордуна, послат је у смрт из НДХ, само зато јер је био Србин, написао је у својој књизи, Кнут Фловик Турасен.
Књигу, сам написао на основу приче Николе Рокића, једног од затвореника који је преживео и касније сведочио о овом страдању. Историчари имају одговорност да непристрасно пренесу чињенице у вези страдања српских заробљеника у Норвешкој, за време Другог светског рата, каже Кнут Турасен.
-На који начин сте долазили до изворног историјског материјала и колико је било тешко разумети дешавања за време другог светског рата у Србији-Југославији?
Мој циљ је био да поставим себе у врло сложена дешавања, за време Другог светског рата на простору Балкана. Морам признати да је то био врло тежак задатак. Велики део Југословенске историје је политизован, и то на такав начин који је требао да популаризује партизански покрет односно Титову Југославију.
-Које би сте детаље издвојили као неосноване односно који не поткрепљују чињенично стање у вези дешавања из тог периода?
Неки Историчари из времена комунистичке Југославије, представили су чињенице таквим да је рецимо у тадашњим логорима било сем Срба, и заробљеника Хрвата, Муслимана и осталих. Треба истаћи да су се Хрвати и Муслимани јављали добровољно за рад уз новчану надокнаду. Генерал Месисснер је приликом посете Загребу(НДХ) договорио са усташким маршалом Кветерником да се он мора побринути да што већи број српских затвореника из усташких логора пошаље хитно у Норвешку.
-По неким изворима можемо пронаћи да су заробљеници послати у ратне логоре на принудни рад. Каква су ваша сазнања на основу истраживања које сте спровели?
Потреба за радном снагом је била велика, међутим операција слања српских затвореника имала је за циљ погубљење заробљених Срба. Нацисти су ову операцију назвали операција “Викинг”, сви Срби који су насилно доведени у Норвешку тада су уствари послати у смрт.
-У вашој књизи можемо прочитати да је велики број српских заробљеника припадао Југословенској војсци у Отаџбини (ЈВуО) под командом генерала Михаиловића.
Књигу сам писао по казивању Николе Рокића. Никола је имао чин поручника у четничком покрету под командом Драгољуба Михаиловића. Међутим, после Другог светског рата сви припадници ослободилачког покрета као и српски заробљеници у Норвешкој, ословљавани су погрешно, дакле партизанима. Из логора Ботн је побегло девет заробљеника. Њима се прикључио и Стојан Бјеловук који је побегао из логора Хасселвик. Велику помоћ пружило им је норвешко локално становништво, тако да су се се домогли ШВЕДСКЕ и коначне слободе. Стигавши у Шведску они су се обратили Југословенској Краљевској комисији у Стокхолму како би се ставили на располагање Српском Краљу и Краљевини Србији.
-Са песмом Ђурђевдан у смрт. На који су начин усташе транспортовали заробљенике на крвави пут?
Једна група заробљеника који су присилно послати у Норвешку, су били Срби из Козарског краја. Један од заробљеника који је преживео логоре смрти, је Жарко Видовић. По његовом сведочењу на Ђурђевдан 1942. године, усташе су у Сарајевском затвору отворили врата ћелија и позвали Србе речима “Срби, дођите да на прославу Ђурђевдана” Затим су нас угурали у вагоне који су предвиђени за четрдесет људи. Било нас је преко двеста у једном вагону. Стајали смо и једва дисали. У таквим околности чули су се јауци и песма коју смо певали “Ђурђевдан је, а ја не знам где одлазим” не дуго затим смо утихнули… За већину је ово била последња песма пред одлазак у смрт.
-Како оцењујете намеру норвешког режисера Кјетил Палмqуист да са својим сарадницима сними филм о страдању Српских заробљеника у Норвешкој?
Мислим да сви недужно страдали заслужују истину. У прошлости је било покушаја да се ове чињенице прикрију, и да се употребе у политичке сврхе, зато је од великог значаја да постоји оваква намера да се екранизује прича у вези овог догађаја. Спреман сам да дам свој допринос у реализацији овог филма.
-Да ли имате намеру да посетите Србију?
Ја сам у Србији и Републици Српској врло често. Провео сам шест месеци са породицом у Београду. Српски народ је веома гостопримљив и увек се радујем доласку у Србију.
-Да ли би сте на позив удружења Срба и Пријатеља “Михајло Пупин Викен Норге” одржали предавање на тему страдања Срба за време Другог светског рата у Норвешкој?
Биће ми задовољство да будем гост удружења “Срба и Пријатеља Михајло Пупин Викен Норге”. Представљањем моје књиге “У Норвешку смрт” која је иначе преведена на српски језик, могли би смо разговарати и разменити мишљења.
-Тренутно се на норвешкој телевизији приказује документарни серија “Фронткјемпере” Ви сте дали свој допринос у историјским смислу?
Серија приказује учешће једног броја Норвежана, који су добровољно учествовали на једном или другом фронту у немачкој униформи током Другог светског рата.
-Написали сте четрнаест књига, да ли можемо очекивати ускоро вашу нову књигу.
Стално пишем. Потрудићу се да у будућности читаоце обрадујем новим делима.
За сајт Српска историја интервју водио Бранко Димески
