Свештеник Стеван Стефановић: Епидемија тифуса 1915.
Велики рат био је први рат у коме су се борбе водиле и на копну и на мору и у ваздуху, између осталог био и први хемијски рат и рат у коме је кориштено биолошко оружје.

Први светски рат је најславнији део модерне српске историје. Кад бисмо могли да издвојимо само један сегмент наше славне историје у Великом рату, Церску или Колубарску битку, прелазак Албаније, пробој Солунског фронта, Кајмакчалан, само би тај један део, један сегмент или битка био довољан да на основу њега поново данас обновимо нашу државу, подигнемо националну свест и изградимо српски идентитет. Само би један тренутак био довољан да наше претке претвори у хероје, епских, античких размера. Сваки од ових догађаја је библиjски и носи у себи и епску и херојску трагичност али и снагу Косовског завета, и сваки је достојан битке код Термопила.
Велики рат био је први рат у коме су се борбе водиле и на копну и на мору и у ваздуху, између осталог био и први хемијски рат и рат у коме је кориштено биолошко оружје.
Ако погледамо новинске текстове и опште расположење једног Европљанина 1914. године, непосредно пре почетка Церске битке, људи су сматрали да су дошла библијска апокалиптична времена и најављивани смак света. Немачка војска после лаганих победа улази у Брисел и Лијеж. Херојски отпор Белгијанаца бива угушен, уз много мртвих. Руски генерал Самсонов после тешког пораза у бици код Таненберга извршава самоубиство и аустроугарска војска хазбуршке монархије прелази Дрину и напада Србију са запада, под командом једног од највећих србомрзаца те епохе, генерала и племића Оскара Фон Поћорека…
Онда се дешава нешто што је широм света одјекнуло још јаче од сарајевског атентата, војске централних сила су претрпеле први пораз. Дринска офанзива Хазбуршке монархије заустављена је крај планине Цер.
Давид је победио Голијата.
Церска битка наставља непрекинут низ победа српског оружја у три узастопна рата и много битака, почевши од Куманова 1912.
Данас се на Вест Поинту, једној од највећих војних школа у свету учи о Церској бици, као о првој офанзиви на Србију. Као и о наредној, Колубарској бици.
Колико је Церска битка била велика победа, сведоче и чињеница да смо под притиском савезника, након Церске битке ушли у Срем и били у офанзиви у толикој мери да је команда Будимпеште била уплашена докле ће Срби ићи.
Колубарска битка представља још већу битку од Церске, самим тим и још већу победу. Колубарска битка је у ствари низ борби који је српска војска водила против аустроугарске војске на простору од око 2оо километара фронта испод планина Маљен и Сувобор. Након рањавања Петра Бојовића, команду над првом армијом преузима Живојин Мишић, који је и сам био са тих простора. Он за кратко време, успева да промени и поправи морал војника, сузи фронт на четрдесетак километара, издржи стратешко повлачење за двадесетак километара од линије фронта и изврши противудар.
Аустроугарска војска је до ногу потучена, у паничном повлачењу, Аустријанци су остављали своје мртве несахрањене, своје рањене војнике широм бојног поља, па чак и официре. Војска Хазбуршке монархије бежи преко Саве и пали мостове, да их војска краљевине Србије случајно не би пратила.
Велики број остављених аустријских војника било је заражено пегавим тифусом. Тифус је ранио српску војску значајније него аустријска војска у обе битке.
Почевши од децембра 1914. године до јуна 1915. године трајала је епидемија тифуса у краљевини Србији, током које је било заражено близу пола милиона људи у Србији, која је тада бројала око четири и по милиона људи. Дакле, сваки девети Србин био је заражен. Од тога по званичним подацима умрло је преко 150.000 људи, дакле око 27%.
Тифус (τίφος магловито испаравање, магла, на грч.) је патолошко обољење, скуп инфективних болести које изазива бактерија, коју је преносила ваш. Тифус је имао свој особени ток: повишена температура, болови у стомаку, главобоља, брадикардија, односно опадање откуцаја срца на испод педесет, на крају болести могуће је и нагли пад температуре. Без правовременог лечења, пацијент од тифуса врло брзо умире. Телесна ваш, која је уједно и узрочник болести, појављује се најчешће баш при великим војним сукобима. Ова ваш живи превасходно на оделу, у условима када је смањена хигијена, чишћење и прање одела, посебно зими бактерија Rickettsia prowazeki се развија на тој ваши и тако преноси са ваши, на домаћина, човека, где живи у човековој крви и капиларима. Поред епидемије пегавог тифуса, као пратећа појава рата јавља се и повратни, али и трбушни тифус, који се у неким деловима Србије задржава до шездесетих година.
Ова ваш је веома отпорна, може преживети на одећи, без контакта са домаћином седам до десет дана. У условима рововских борби, где је велика концентрација људи са прљавом одећом, ова бактерија се брже и лакше развија и шири.
Славну Наполеонову армију, уз руске генерале и војску наравно, поразила је и епидемија тифуса 1812.
Стотину година касније, измучена српска војска, без хране, прописне одеће и обуће и без оружја, скидала је са лешева поражених аустријских војника војничке чизме, панталоне и гуњеве, делове униформе, и са оделом, на српску војску са Аустријанаца, прешле су и ваши. Српска команда начинила је катастрофалну грешку јер је заробљене аустроугарске војнике, не знајући да су заражени, њих 42.000 распоредила по затворима и болницама широм краљевине Србије и тако из западне Србије епидемију је проширила на целу краљевину. У децембру, заражени су се налазили само у Ваљеву, а крајем фебруара и почетком марта, заражени су и становници Битоља и Ђевђелије.
Ова епидемија тифуса била је најинтензивнија икад забележена, али и по речима Др Вилијама Хантера, епидемиолога најбрже заустављена епидемија у свету, код нас је трајала мало јаче од пет месеци у Румунији и Пољској је заустављена тек после годину дана. ( Хантер је дошао у Србију у помоћ, одмах са почетком епидемије и био шеф војне савезничке, лекарске мисије, Британац, један од 25 енглеских лекара. У Србију након Британаца долазе и руски и француски лекари, и чувени Арчибалд Рајс. Британска краљица лично скупља хуманитарну помоћ и шаље у краљевину Србију. Амерички лекар Самјуел Кук умире у Ваљевској болници). Између осталог, Хантер је потврдио да је тифус у краљевину Србију увезен, да није аутохтон, већ да су га донели заражени аустроугарски војници, војно лекарска комисија утврдила је да пре доласка аустроугарских војника у краљевину Србију, код нас није било епидемије тифуса.
Ово је била лавовска победа српских лекара, ако знамо да је у читавој Србији тада било само 600 лекара, другим речима по један лекар на седам и по хиљада људи. Др Лазар Генчић, први лекар краљевине Србије у првој половини двадесетог века, је уочи рата 1912. говорио: „Ми у ствари немамо војне лекаре, нити санитет обучен за ратне услове, већ само групу грађанских лекара обучених у униформе“. Од тих шестстотина лекара мобилисано је њих преко четири стотине, од тога је било око 120 фармацеута и шездесетак ветеринара.
Највећи проблем је био у томе што је Београд у коме се налазио велики број болница, био као погранични град евакуисан. Па су се током рата болнице, са целокупним материјалом, болничким и санитетским, премештен из Београда у Ниш, Крагујевац и Скопље. Морали су да се празне санитетски цивилни магацини и магацини Црвеног крста, па чак и болнички кревети. Примера ради, Црвени крст је располагао са двадесет хиљада кревета, а за ратне услове је било потребно близу 100.000 кревета.
У Београду су остали само најстарији лекари, са преко седамдесет година, они који нису били мобилисани из било ког разлога.
Градови у западној Србији били су у карантину, посебно Шабац, Милановац…. Град Ваљево претворен је у болницу. Када се аустроугарска војска повлачи, она иза себе оставља три хиљаде својих заражених, болесних људи у Ваљеву, у пољским болницама. Поред тифуса, ови војници боловали су и од шарлаха и дизентерије. У подруму Ваљевске школе српска војска налази 150 аустријских војника који су умрли од тифуса и с намером остављени као извор заразе. Овим чином Хазбуршка монархија је прекршила све војне конвенције и обичаје и права ратовања. Војне лекарске мисије страних, савезничких земаља су утврдиле да је овај сраман потез Аустријанаца учињен намерно.
Од десет хиљада људи колико је било житеља тада у Ваљеву, седам хиљада је било заражено и смештено у Ваљевску болницу и импровизоване пољске болнице, свака јавна установа и објекат, дом претворен је у болничко одељење, улице града биле су болнички ходници. Војне власти тада забрањују свештеницима у Ваљеву да звоном објављују нечију смрт, јер је то сламало морал болеснима и зараженима, наиме у почетку пандемије, звона су звонила све време. До Васкрса 1915. Године у Ваљеву умире 10.000 људи, српских војника који су се ту налазили, заробљеника и мештана Ваљева. Покојници су се сахрањивали у масовним гробницама.
На врхунцу епидемије у Србији од тифуса умире 60% заражених, односно две хиљаде људи дневно.
Био је ово први забележени Васкрс који православни Срби прослављају затворени у карантинима, у болницама, одвојени од својих ближњих, одвојени од богослужења. За пар дана, биће други тако прослављен Васкрс.
Осталог обученог особља такође није било. Фармацеути су контролисали стално прање одеће на високим температурама јер су знали да бактерија не може да живи на температури већој од 70 степени Целзијусових. Наиме, наши фармацеути су заједно са др Хантером и британским апотекарима конструисали такозвано Бурско буре, патент који су Енглези видели у Бурским ратовима, а у ствари је реч о машини, казану, који ради на пару и дезинфикује одећу и униформе. Никола Пашић наређује прављење овог бурета у сваком насељу у краљевини Србији.
Болничарке су биле добровољке и трећепозивци, најчешће жене лекара, који су се налазили иза линија фронта, опет без икакве војне обуке.
Тифус је ослабио војну моћ краљевине Србије у огромној мери. У Церској бици страдало је мученички 4.700 а 15.000 људи је рањено, у Колубарској бици страдало је 22.000 а 91.000 је рањено, а од тифуса, умрло је као што смо рекли сто педесет хиљада људи, с тим што ово нису били само војници, већ и цивили, жене, деца и старци. Посебно је страдало медицинско особље, умрло је 122 лекара. Међу њима и Надежда Петровић, жена витез и див јунак, која је могла да постане највећи европски сликар, она је одбила молбе генералштаба и команде града Ваљева да оде на сигурно, обукла униформу болничарке и неговала болесне до своје смрти априла 1915.
Овако ослабљена војска краљевине Србије није могла да издржи другу офанзиву Аустријанаца на Србију, у јесен и зиму 1915. године, посебно јер осим војске Хазбуршке монархије, нас напада и војска немачке царевине са севера и запада и бугарска са истока, југа и југоистока, тада почиње и најславнији део наше историје, повлачење преко планина и албанска голгота.
Да није било пандемије пегавог тифуса у којој је страдало више десетина српских војника, не би било ни повлачења преко Албаније, нити избеглиштва на Крфу, војска краљевине Србије би онда послушала одлуку војводе Живојина Мишића и сачекала војску немачког кајзера на Косову и ту би дошло до одлучујуће борбе…
Рат би трајао неколико година краће.
Свештеник Стеван Стефановић