Колумна

Страшна грешка у држању и ставу многих српских „националиста“

Нестанком Српства (као доминантне идеје) из југословенског друштва, дошло је до потпуне дезоријентисаности и међу многим нашим патриотским интелектуалцима.

Пише: Драгослав Бокан

А ево у чему су суштинске грешке у размишљању оних међу нама који се понашају као да смо у „златном добу Немањића“, а не у паклу антихришћанске Европе с краја двадесетог и почетка двадесетпрвог века – па онда даноноћно држе лекције свима који, по њима, нису „довољно јаки“ Срби, ни „довољно православни“ хришћани!

Пре свега, показује се, увек изнова, тврдоглава особина оних који се не обазиру на околности у којима се налазимо и уместо „оптималног“ (реално могућег) траже „идеално“ (оно немогуће).

Па би зато сви овакви „тврди Срби“ морали да припазе да не буду превише строги и захтевни у односу на своје мало мање национално освешћене сународнике. Морају да буду блажи и много трпељивији према нашим суграђанима
Иначе ће све унапред пропасти и нећемо се померити с места (замрзнути у времену и поразу).

Исто тако је и кад је реч о Цркви и њеним српским верницима.
На месту где псеудо-монашки оријентисани лаици користе нереалне и осуђујуће критеријуме – и према свом патријарху и према комплетној црквеној јерархији, а камоли према оним другим „слабоверцима“ („ситној боранији“ по њиховом мишљењу).
И онда се, очас посла, такви псеудо-зилоти претварају у праве секташе, организоване у јеретичким пара-синагогама око ражалованих монаха и бивших владика СПЦ, одакле по цео дан суде и мрште се из све снаге на све нас.
Они тако практично дезертирају из своје истинске Цркве, оне у којој су крштени и коју безобзирно осуђују, па постају неупоредиво гори и много штетнији за њу од свих овдашњих атеиста, либерала и агностика заједно.
Пут у пакао им је поплочан (њиховим правим или наводним) „добрим намерама“, које, опет, ничим не смањују огромну одговорност ових сиктавих, моралистичких мрачњака…

И тако – хтели, не хтели – идемо у истом строју (али у озбиљном раскораку) са оваквим „хипер-Србендама“ и „супер-православцима“, који нас онемогућавају у нормалном функционисању, унапред уништавајући српско саборно заједништво.

Они „глуме лудило“, како би то рекли клинци, и све што није по њиховим жељама и сновима је, аутоматски: „јерес“ и „издаја“. Нема ту простора за неопходни дриблинг и ескиважу, слободну радозналост и често пролазне тренутке слабости (малодушности и сумње), кроз које су прошли и пролазе неки од највећих српских родољуба и духовника из наше историје…

Та мрачна екипа тобоже „савршених“, пројектује на друге оно што су, у ствари, они сами.
Јер ако неко руши могућност слободног мишљења и веште стратегије (где се непријатељу не одају одмах, као на исповести, наше стварне намере), шта је он него упропаститељ шансе за боље дане и поправак стања ствари?

Они се увек обраћају некако надмено и „са висине“ свим најважнијим личностима наше државне и црквене јерархије, држећи им претеће лекције и тражећи од њих „да им се извину“ и „одмах дају оставке“ (а, чак, и у том случају би, по њиховој „визији“, заслужили сурову и неизбежну казну, још овде на земљи). И тако дословно терају своје државне вође да их згазе и прогоне, те српско свештенство да их се трајно клони.

Па се они онда чуде и жале што их српска држава и Црква с пуним правом сматрају унутрашњим непријатељима (свесним и несвесним, како кад и како код кога) и кобним проводником кроз који већ дуги низ година и, нажалост, успешно, делују сви наши најгори непријатељи.

Ови разјарени мрзитељи су неповратно утонули у дубоку личну мржњи према српском патријарху (некада Герману, па Иринеју, а сада Порфирију; а нису били претерано милостиви ни према „екуменисти Павлу“) и, посебно – према председнику Вучићу, главном циљу њихове разјарене мржње.

А таква и толика мржња никада није дотакла, својим пакленим пламеновима, ни највећег српског крволока Тита, нити све оне његове безбројне улизице, сараднике и џелате, а о верским вођама других религија и да не говоримо.
Само Вучић и само српски патријарх су оне вечне, живе мете овим сулудим екстремистима.

Ти екстремни противници сопствене државе и Цркве су Каини свим српским Авељима, и Јуде и мрачне сенке сваком српском (духовном и државном) вођи и пастиру.
Уз њих ниједан нормалан српски младић и девојка не могу да, почетнички полако и са логичном задршком, приђу српству и православљу, јер ће бити одбачени, омаловажени и исмејани од Изабраних и Правоверних, јединих Надлежних за одређење „ко јесте, а ко није“ – довољно вредан да буде православни Србин и бранилац наших националних интереса.

Ако они, рецимо, кажу да је неки припадник Жандармерије или српски ветеран из отаџбинских ратова деведесетих – „продана душа“ и „режимски плаћеник“, то ваљда значи да су ове самозване судије тобоже „кориснији Србији“ и „спремнији за њену одбрану“ од ових реално доказаних и за даљу борбу и те како спремних оптуженика.
А нису. Нити ће то икада бити.

И кад они крену да оптужују патријарха, владике, монахе и свештенике Српске Православне Цркве да, наводно, „нису правоверни“, нити права чеда наших средњовековних духовника, као и да су „тројански коњи римског папе“, то онда треба, ваљда, да значи да су сви ти њихови оштри критичари – молитвено спремнији, јеванђелски надахнутији и, уопште, бољи људи и хришћани него сва наша аутентична „Христова војска“ (са благословом Светог Духа на себи). И да више овде ни не постоји никаква хијерархија, јер сваки случајни пролазник може да држи лекцију коме год пожели.

Па да ли ово нихилистичко, срамно и револуционарно рушење традиционалног поштовања према институцијама и чиновима у српској војсци, држави и Цркви може и сме да се сматра „патриотизмом“ и „правоверношћу“?! И где нас то води, осим у амбис и тоталну пропаст?!!

Ниједан нормалан родољубиви скуп у Србији више не може да се одржи, а да ту не буду бучно присутни и ови отровни аутошовинисти са српским ознакама, та језива „шеста колона“, сигурно најгори производ пост-петооктобарском времена (гори и од „Отпора“ и „Канваса“, новог „СКОЈ-а“ или озлоглашених геј-активиста)!

Они тако паразитски троше свој паралелни живот, покушавајући да у свој караван лудила уведу и неке од наших најталентованијих и најобразованијих интелектуалаца.
И, нажалост, често успевају у томе, јер се маскирају у читаве уличне „покретне иконостасе“ и заветне српске пароле, и онда тако налазе своје жртве и све те лукаво преварене (будуће) „саборце“.

Они су – а то озбиљно мислим – највећи и најпогубнији непријатељи наше Отаџбине и Цркве, српске државе и народа. Гори од свих „УЧК“ шиптара, усташа и муџахедина, безбожника и глобалиста, јавних америчких, британских агената, травестита и другосрбијанаца. Практично је то баш и једино тако.

Зато што овакви сабласни ликови даноноћно трују нашу националну и духовну атмосферу и подло ратују против српске Цркве и наше, са свих страна нападнуте државе!

И то мора да се коначно јавно каже, изговори и напише!
Јер је то можда и најважнија, а сигурно најтежа наша битка..

Пише: Драгослав Бокан

Преузето: ИН4С

Back to top button