Колумна

Српски родољуб патријарх Иринеј

За патријарха Иринеја православно хришћанство и српско родољубље били су нераздвојиви. Управо својим животом потврђивао је ту нераскидиву везу коју засвођује светосавље

Пише: др Александар Раковић

Патријарху Иринеју је сваки делић српства био подједнако важан: сви Срби су дакле јединствена и недељива целина. Стога је патријарх Иринеј био за уједињење Србије, Црне Горе и Српске. То је пут којим ми Срби идемо. Најправичнији пут. Да би се то остварило, поред осталог, нужно је да Косово и Метохија остану у саставу Републике Србије. С тим у вези, патријарх Иринеј био је јасан када је казао да његов ум не може да прихвати да Косово и Метохија не буду српски. Управо тај став, у сагласју са ставовима осталих архијереја, довео је до тога да Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 10. маја 2018. упути поруку властима у Београду да косовско-метохијско питање решавају искључиво у оквиру целовитости Републике Србије. При томе, уколико албански сепаратисти буду угрозили српски живаљ на Косову и Метохији, патријарх Иринеј је био јасан када је казао да би за њихову одбрану требало да се ангажују српске војне снаге.

Борба за светиње

Поред тога што се суштински бавио очувањем целовитости Србије, патријарх Иринеј се није штедео ни на заштити српских светиња на КиМ. Наиме, албански сепаратисти већ тридесетак година пропагирају да су средњовековни српски манастири и цркве на КиМ изворно били римокатолички и албански, па су их Срби или преузели или су на њиховим темељима изградили своје православне. Реч је, наравно, о албанским фантазмагоријама које немају упориште у историјским чињеницама. Ради се о политичкој намери да се лоповски отму српске светиње, да се припишу албанској баштини, а Срби прикажу као окупатори. Да би се то спречило, патријарх Иринеј се ангажовао како би се међународна јавност убедила да су истините чињенице само оне које саопштава српска страна.

Стога је најбоља прилика за то стигла када је Унеско одлучивао о томе да ли ће српске цркве и манастири на КиМ (Пећка патријаршија, Високи Дечани, Грачаница и Богородица Љевишка) остати културна баштина Републике Србије или ће као „косовска баштина“ бити приписани администрацији албанских сепаратиста у Приштини.

Александар Раковић

Био сам, у том смислу, сведок ранијег ангажмана патријарха Иринеја на Другом билатералном међуверском дијалогу Србије и Индонезије у Џакарти (23–25. октобар 2013) када је студиозно упућивао индонежанске пријатеље да је реч о албанском политичком сепаратизму који нема никакве везе с угрожавањем муслиманских верских права. Патријарх је том приликом говорио и о древности српских светиња на Косову и Метохији и њиховој важности за српски народ.

Када је 2015. на гласање у Унеску стигао предлог такозваног „Косова“ да се албанској парадржави припишу српске светиње, Индонезија је као највећа муслиманска држава стала на страну Србије. Управо у тренутку када се одигравало гласање на Генералној скупштини Унеска (9. новембар 2015), у Београду је, уз присуство патријарха Иринеја, у највећој сали Палате Србија трајала конференција у оквиру Трећег билатералног међуверског дијалога Србије и Индонезије. Када је стигла вест да је Србија победила на гласању при Унеску, да је сачувала надлежност над културном баштином на КиМ, чланови делегација Србије и Индонезије су устали и дуготрајним аплаузом то поздравили. Глас Индонезије на Генералној скупштини Унеска био је међу кључним за подршку Србији. Српске светиње на Косову и Метохији су сачуване.

Како се борио за српске светиње на Косову и Метохији, патријарх Иринеј се борио и за српске светиње у Црној Гори. Антицрквени и антисрпски режим Мила Ђукановића је од 1997. претио српском народу Црне Горе сецесијом од Србије (која је нажалост 2006. и остварена), асимилацијом, а на крају и изгоном Срба по хрватском сценарију. Патријарх Иринеј је 2018. указао да Ђукановићев режим наликује Павелићевом режиму НДХ. Кулминација антисрпске хистерије режима у Подгорици било је доношење разбојничког закона названог Закон о слободи вероисповести, којим је држава имала намеру да конфискује имовину СПЦ у Црној Гори и истера је с њених осам векова дугих канонских територија.

С тим у вези патријарх Иринеј је 25. децембра 2019. примио лидере Демократског фронта, Андрију Мандића и Милана Кнежевића, и дао им благослов да се боре за српске светиње у Црној Гори не само у парламенту него свуда и свим средствима. То је дало крила српском народу у Црној Гори и постало је ослонац стварању политичког бунта, литијашког покрета и омладинске контракултуре који су резултирали победом српског народа на парламентарним изборима 30. августа 2020. и очекиваним формирањем будуће владе која ће имати апсолутну већину министара српске националности. Дакле, српске светиње су и у Црној Гори сачуване.

Последњи сусрет с Митрополитом

Patrijarh
Патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије

Победе на парламентарним изборима у Црној Гори не би било ни без велике улоге коју је одиграо митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Он је засводио све видове отпора црногорским властима. Патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије имали су током 2020. сасвим истоветан став према Ђукановићевом режиму. Но између њих двојице долазило је до несагласја када је реч о митрополитовом односу према председнику Републике Србије Александру Вучићу око решавања косовско-метохијског питања. Док је патријарх Иринеј сматрао да Вучићу треба пружити отворенију шансу да тај проблем реши, митрополит Амфилохије је био за то да се према српском председнику заузме оштрије становиште. Све те несугласице решене су 25. септембра 2020. када је митрополит Амфилохије, заједно с владиком будимљанско-никшићким Јоаникијем, посетио Вучића у Београду. Председник је митрополиту казао да ће се и даље борити да Косово и Метохија остане саставни део Србије и да око тога не брине.

Тог дана митрополит се у Београду последњи пут сусрео и с патријархом Иринејом. Митрополита Амфилохија је корона однела 30. октобра 2020, а патријарха Иринеја 20. новембра 2020. Њихове сахране ујединиле су читаво српство. Србија, Црна Гора и Српска јединствено су испратиле своја два прва архијереја у Царство Небеско. Уз то патријарх Иринеј је служио заупокојену литургију и беседио над посмртним одром митрополита Амфилохија у Подгорици, без икаквог страха од заразе короном која је буктала у Црној Гори. За њега је било најважније да ода последњу пошту свом саборцу, с којим је био победник над комунизмом и с којим је ојачавао стубове Српске православне цркве.

Патријарх Иринеј је непосредно пред упокојење поручио председнику Србије да посебно води рачуна о КиМ и Републици Српској. Наиме, патријарх никада није раздвајао Србију и Српску. За њега је Дрина била кичма српског народа, а нипошто међа. Стога је патријарх Иринеј имао чврсте односе с Милорадом Додиком и у време када је био председник Републике Српске и сад када је Додик члан председништва БиХ из реда српског народа. Свим Србима, а посебно Србима на западном простору нашег народа, било је важно што су уродили плодом аргументи патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија, епископа бачког Иринеја и још неколицине српских архијереја јер су охрабрили папу Франциска да стопира канонизацију усташког верског поглавника Алојзија Степинца. Постојање Републике Српске је данас гаранција да се неће поновити геноцид над српским народом западно од Дрине.

Највећа задужбина патријарха Иринеја је завршетак унутрашњих радова на Храму Светог Саве у Београду. Патријарх Иринеј је од руског председника Владимира Путина затражио подршку за израду и постављање мозаика у византијском стилу. Ту подршку је добио и храм је у јесен 2020. добио коначан изглед када је засјао у пуној грандиозности. Храм Светог Саве је требало да буде освештан, у свом коначном облику, у октобру 2020, али због епидемије то није било могуће. У сваком случају, српски народ је после више од сто година изградње добио свој до краја изграђени свесрпски катедрални храм, који је био замишљен и као империјални храм српства и Краљевине Југославије.

Српско родољубље патријарха Иринеја огледало се и кроз његов непрекидни међуверски дијалог с римокатолицима, протестантима, муслиманима и Јеврејима у Републици Србији. Сматрао је како му је обавеза да се све верске мањине у нашој земљи осећају исто тако слободно као и српски народ. Имао је посебну врлину да све саслуша, да сваком учини.
Патријарх српски Иринеј Гавриловић уписао се златним словима у историју Српске православне цркве и српског народа. Био је достојан наследник патријарха Павла, а постао је и незаобилазан узор наредном српском патријарху. Хвала вам, Ваша светости, наш добри патријарше Иринеју, за све што сте учинили за наше мило српство.

Извор: Печат

Преузето ИН4С

Back to top button