Срби у северној Србији

Србин који је свој народ завио у црно: Због чина, новца и славе постао је издајник

За Мађаре је био национални херој. И данас се по њему називају улице и тргови, а поштује се као један од 13 револуционарних вођа и човек који се борио за нове идеје на којима је ова држава и настала. За Србе, у питању је издајник који је сопствени народ “завио у црно”.

Јован Дамјанић или Јанош Дамјанич, како су га Мађари назвали, рођен је у селу Стража код Вршца, тадашњој Војној крајини. Био је српски граничарски официр у Аустријском царству и генерал мађарске војске током Мађарске револуције 1848.

И док га Мађари величају као свог националног хероја, за Србе он је био издајник.

Надимак који су му Срби наденули “Љута гуја” и “српска издајица”, зарадио је јер је предводио мађарске снаге против Срба који су се борили за Српску Војводину.

Избијањем револуције 1848. године унапређен је у чин мајора. Иако је био православни Србин, био је веома привржен идејама мађарских револуционара и реформиста.

Антисрпске изјаве

– Срби не треба да постоје и нећу се смирити док и последњи Србин на свету не буде мртав, а када се то догоди, сам себе ћу убити –изјава је која се приписује Дамјаничу, иако не постоје поуздани подаци да је она истинита.

Будући да се у борбама истакао као најхрабрији војник, те је после битака код Алибунара и Страже у револуцији 1848. унапређен у чин пуковника.

Дамјанићева храброст и учешће у борбама код Хорта и Хатвана, такође и у крвавој бици код Ишасега, претвориле су га у националног хероја. Ово му је потврдио Лајош Кошут лично, када му је пред читавим батаљоном предао свој шешир.

Свој врхунац у војној каријери је доживео када је победио у бици код места Нађшало, које је довело до ослобођења тврђаве Коморан.

После битке код места Вилагош и катастрофалног пораза предао се руским снагама. Од тада је постала позната његова изјава да ће тврђаву предати једној јединој чети Козака, али да ће је бранити до последње капи крви против Аустријске царске армије.

Предао се руском генералу Димитрију Бутурлину, који га је после предао Аустријанцима који су га 6. октобра 1849. године обесили у Араду.

Извор; Opanak

Преузето Шајкача

Back to top button