Бранко ДимескиИнтервју

Срби из расејања нису наши непријатељи, нису некакво страно тело, већ људи који воле своју земљу и свој народ, а то су небројено пута до сада показали и доказали. И зато хајде да учинимо нешто конкретно за њих

Интервју Радомира Јовановића, оснивача и члана Управног одбора Центра за међународну јавну политику за сајт Српска историја

Интервју за сајт Српска историја води Бранко Димески

-Један сте од оснивача и члан Управног одбора Центра за међународну јавну политику. Представите нам Ваш досадашњи рад.

Центар за међународну јавну политику је невладино удружење чији је општи циљ да подстиче и унапређује међународну сарадњу у областима спољне политике, дипломатије, привреде, образовања, културе и одрживог развоја. Заједно са још двојицом колега са Факултета политичких наука Универзитета у Београду основао сам га октобра 2015. године и првобитна идеја била нам је да у њему окупимо најбоље и најперспективније младе људе, студенте са Универзитета у Београду, и тако заједно са њима формирамо једно језгро покретача позитивних промена у друштву. Замисао је била да радом у Центру стекнемо додатно, неформално образовање и тако се још боље припремимо за тржиште рада након факултета, али и да другим студентима пружимо могућност и шансу да искажу и развију своје потенцијале и таленте.

Кроз Центар је у протеклих шест година праксу стекло преко 300 младих људи, а многи од њих су данас наши амбасадори широм света – од Италије, преко Холандије и Немачке до Хонгконга. Наши чланови су Центар представљали на разним манифестацијама, састанцима, конференцијама, семинарима, форумима у Немачкој, Аустрији, Италији, Луксембургу, Египту, Кипру, Пољској, Словенији, Грчкој… Посебно бих истакао да смо били заступљени чак и на састанцима Европске инвестиционе банке, а ја сам имао ту част и ретку привилегију да говорим и наступам и пред Дипломатском академијом у Бечу 2017. године.

До сада смо успешно организовали и у дело спровели сијасет друштвено корисних активности и мноштво пројеката од значаја за младе. Тако смо у претходном периоду спровели пет истраживања јавног мњења која се тичу младих и која су привукла велику пажњу медија (о предузетништву, спољној политици Србије, родној равноправности, студирању за време коронавируса и самој епидемији вируса COVID-19), затим били коорганизатор Београдског модела ЕУ (BEUM) 2016. и организатор Београдског модела америчког Сената 2021. године. У априлу ове године смо у Новом Саду успешно спровели и хуманитарну акцију добровољног давања крви под називом „Караван љубави“, у оквиру које смо за свега неколико дана – а у сарадњи са Црвеним крстом Новог Сада и Заводом за трансфузију крви Војводине – сакупили 273 јединица крви и тако допринели нормалнијем функционисању нашег здравственог система у доба короне.

Такође смо до сада објавили више од стотину ауторских текстова, интервјуа, превода, организовали велики број трибина, предавања и семинара на све актуелне теме у друштву, као и низ панел дискусија о климатским променама и судбини Париског климатског споразума, које сам имао прилику да водим у Француском институту. Захваљујући својим активностима и посвећености „зеленим“ темама, Центар је постао и део механизма „Зелена столица“ у оквиру којег цивилни сектор активно учествује у раду Одбора за заштиту животне средине Народне скупштине Републике Србије.

Поред тога, једини смо, поред Министарства спољних послова, једном својеврсном академијом и документарним филмом у нашој продукцији о нашим писцима у дипломатији током 2017. године, обележили и 29. мај – Дан српске дипломатије. Свакако, вредне помена су и наше традиционалне хуманитарно-образовне посете Косову и Метохији, на шта ћемо се детаљније осврнути нешто касније.

-У Центру за међународну јавну политику инсистирате на чињеници да је улога младих људи у друштвено-политичком деловању врло важна.

Свакако, то је идеја коју негујемо од самог нашег оснивања. Млади су покретачка снага сваке земље и тамо где су они активни – читаво друштво је полетније, живахније и спремније да учини нешто у општу корист. Примера ради: да се наши чланови, сјајни млади људи у Новом Саду, нису ангажовали и организовали хуманитарну акцију добровољног давања крви, можда бисмо изгубили још неколико људских живота. Овако смо допринели томе да се о акцији прича у медијима, подиже свест о значају давања крви и, што је најважније, успели смо да подстакнемо бројне Новосађане да се одазову нашем позиву и спасу нечији живот. За то је потребно постојање друштвене свести и љубави према сопственој земљи, а управо такве људе и окупљамо у Центру.

Када једном изађу са факултета у својој биографији ће имати значајне ставке које им могу помоћи у проналаску жељеног посла, али ће они исто тако због стеченог искуства у Центру много лакше моћи да се укључе чак и у политичке процесе у земљи. Многи наши чланови су за време рада у Центру први пут изашли пред камеру, дали неки интервју, изјаву за медије, имали јавни наступ генерално, и све је то одлична припрема за обављање јавних послова у будућности. Без идеја и иницијатива које покреће омладина једне земље друштво у њој постаје инертније и пасивније, а то никако није добро за њену будућност.

-У организацији Ваше организације, и Вас лично, у периоду од 26. до 27. јуна 2021. године успешно је реализована трећа хуманитарна посета Косову и Метохији. Kакви су утисци приликом Ваше посете јужној српској покрајини?

Пре свега, желим да Вам се захвалим на овом питању и прилици да кажем нешто више о овом сегменту наших активности на који смо и те како поносни. Дакле, Центар је до сада имао четири циклуса хуманитарних активности за помоћ угроженим малишанима из српских средина на Косову и Метохији. Први пут смо посетили децу из села Видање у општини Клина у Метохији 2018. године, други пут смо посетили децу из Ораховца 2019. године, а ове године, уочи Видовдана, поново смо се обрели у Ораховцу. Године 2020. смо били принуђени да направимо паузу због неповољне епидемиолошке ситуације изазване коронавирусом, али смо зато прикупљена средства, која смо планирали да доделимо деци, уплатили на рачун Епархије рашко-призренске и тако помогли угроженим Србима који су страдали у пролећним поплавама. То су била четири хуманитарна циклуса вредна скоро 3.000 евра у оквиру којих смо не само помогли деци са КиМ, већ и манастирима Српске православне цркве.

Након прве посете и након што смо раширили вест о страшно тешком положају наших малишана у Видању, јавили су нам се надлежни из Туристичке организације Херцег Новог који су потом децу повели на море и у обилазак Бококоторског залива бродом. Убрзо су нам се јавили и људи из Котора за смештај, Канцеларија за КиМ (која је сваки пут помогла наше посете, на чему им дугујемо посебну захвалност) је покрила превоз и тако смо још једном усрећили те дечаке и девојчице, којима је то био излазак у свет и први одлазак на море. Био је то један од тренутака за понос и срећу.

Деци из Ораховца смо први пут помогли тако што смо им опремили кабинет за хемију у њиховој школи, и то у јеку кризе са таксама, а ове године смо их поново посетили и однели им пакетиће. Иначе, сваки пут до сада смо организовали бројне хуманитарне активности за прикупљање средстава од којих бих посебно издвојио трибину са Арноом Гујоном, који је говорио о свом хуманитарном ангажману за помоћ Србима са КиМ, као и три успешно реализована хуманитарна концерта на којима су учествовали: Даница Крстић, етно група „Аманет“, хор манастира Фенек, Србски православни појци, Јефимија Ђиновић, док су у драмском делу програма наступали и Јасмина Стоиљковић, глумица Народног позоришта у Приштини, млади песник Милан Гајић итд.

Утисци након сваке посете су невероватни, а емоције помешане: крећу се између среће – што смо тамо са њима и што можемо макар на тренутак да их орасположимо и охрабримо, и туге и зебње – што живе у готово потпуној изолацији, непријатељском окружењу, у гету, под видео надзором и условима недостојних човека у 21. веку. Срби који су упркос свему остали на свом кућном прагу су истински хероји нашег доба, а то како они живе и преживљавају данас представља добар материјал за једну истинску филмску драму.

Примера ради, деца у општини Видање, српском повратничком селу у срцу Метохије, похађају школу која се налази не поред пута, већ која је измештена и саграђена 150-200 метара северније из једног јединог разлога – како локални Албанци не би могли да им с пута разбијају прозоре или проваљују у школу и краду оно што може да се украде. Та деца нису желела да се интегришу у оближњу школу под називом „Адем Јашари“ и да уче измишљену и од стране међународних снага подржану верзију историје, већ су желела да похађају српску школу и да уче на српском језику. Канцеларија за КиМ и многи добри људи су им помогли у изградњи и опремању школе, а због тога што нису желела да прихвате предлог Албанаца принуђена су да трпе страховите притиске, често и физичке нападе. Нека деца, рецимо, никада раније нису отишла до продавнице, јер – не смеју! Ноћ је тамо дуга и тешка и зато за њих нема пуно слободног кретања.

Срби из расејања нису наши непријатељи, нису некакво страно тело, већ људи који воле своју земљу и свој народ, а то су небројено пута до сада показали и доказали. И зато хајде да учинимо нешто конкретно за њихСлично је и у Ораховцу где је остало свега пар стотина Срба и неколико десетина деце. Њихов радијус слободног кретања ограничен је на свега две, три улице, док је једини простор који имају за игру или разоноду тај око цркве. Ту деца имају један мали кош на бандери и то је све. То је њихово шеталиште, њихов трг, њихово игралиште и једини слободни кутак за игру и машту. Кад год им неко дође у посету и донесе помоћ можете очекивати и патролу КПС-а која све то ревносно посматра преко камера, а врло често и оближњи Албанци одједном туда пролазе аутомобилима, турирају, пуштају гласну музику и бесно додају гас. Тиме желе да свима онима који обилазе преостале Србе поруче – нисте добродошли, идите и пустите нас да и ово мало Срба протерамо одавде, што је уосталом и њихов нескривени и коначни циљ.

Само захваљујући Оливери Радић, тамошњој учитељици, новинарки и жени која на својим плећима носи сву борбу за ту нашу децу, понешто се чује и сазна о њиховој трагичној судбини. Многа друга српска места немају таквог гласноговорника у својим редовима, а Ораховац, ето, има ту срећу да има Оливеру, и захваљујући њеном извештавању и писању удружење „Пандурица“ из Никшића покренуло је акцију „Божур за дјецу Ораховца“ у оквиру које се, путем продаје мајица и привезака са симболима Ораховца и чувеног косовског божура, прикупљају средства за изградњу фискултурне сале у којој би наша деца могла да се играју и баве се спортом.

Ето, то би укратко био само један мали сегмент приче о само два места која само посетили за све ове године, док би за нешто детаљније информације о положају Срба био потребан засебан интервју. Оно што могу још да кажем јесте да у оквиру тих посета редовно обилазимо и Грачаницу, Драганац, Зочиште, Пећку патријаршију, Високе Дечане, Свете Архангеле, Призрен (Богословију, Цркву Светог Ђорђа, Цркву Богородица Љевишка), манастир Будисавци, Велику Хочу, Газиместан, итд.

Све у свему, то су незаборавна и врло емотивна путовања која водим трећи пут заредом и јако сам поносан на тај сегмент свог живота. За више информација – морате, просто, кренути на Косово и Метохију, обићи Високе Дечане и сва наша друга места и тек ћете тада моћи да схватите шта ова територија заправо значи за наш народ и нашу земљу.

-Представите нам рад Фондације Студеница, чији сте бивши стипендиста и садашњи алумниста.

Фондација Студеница настала је 1993. године као само један мали део огромних напора које је наша дијаспора у Сједињеним Америчким Државама улагала не би ли помогла матици и Србима у њој у бурним временима. Њу су основали угледни чланови наше дијаспоре како би помогли интелектуални и економски напредак свог народа и развој друштва у Србији, а то су чинили (а и даље то чине) кроз давање новчаних стипендија најбољим и најталентованијим студентима у отаџбини. Ја сам имао прилику да у два наврата будем стипендиста поменуте фондације и морам истаћи да ми је та финансијска подршка и те како помогла током школовања.

Сваке године се додељује око 40 стипендија и то тако да међу добитницима буде једнак (или приближно једнак) број представника свих образовних области. До сада је подељено преко 2.000 стипендија у укупном износу од скоро 6,5 милиона долара, а тренутно је у току акција прикупљања финансијских средстава, којој се могу прикључити сви заинтересовани, како би се стипендије Студенице додељивале најбољим српским студентима и у будућности.

Стипендије се додељују превасходно студентима завршне две године основних студија и мастер студија, а од 2020. и бруцошима. Износ стипендије је 1.200 долара у динарској противвредности на годишњем нивоу, а додељује се у месечним ратама. Поред одличног успеха на факултету и високог просека оцена, неки од критеријума за добијање ове стипендије су: докази о наградама и достигнућима, волонтерски рад и ваншколске активности од значаја за читаво друштво, тј. друштвена ангажованост у целини, показани лидерски потенцијал, а посебно важан сегмент је и крштеница Српске православне цркве. Више информација о свим детаљима пријављивања за стипендије можете пронаћи на веб-сајту Студенице.

Поред тога, недавно је оформљен и Алумни клуб који има за циљ да пре свега повеже све бивше стипендисте и све људе који су на посредан или непосредан начин били део Студенице како бисмо заједничким снагама наставили њену мисију и како бисмо помагали једни другима у приватним и пословним активностима. Наши алумнисти налазе се данас широм света, а многи од њих су лекари, уметници, добитници многих признања у својим областима и на светском нивоу, и стога желимо да их пре свега окупимо на једном месту како бисмо сви заједно били једна врста „интелектуалног моста“ између матице и дијаспоре који и те како може бити од значаја за зближавање свих Срба на свим меридијанима.

Колегиница Сандра Давидовић, која се тренутно налази на студијама у Америци на Универзитету Колумбија у Њујорку, и ја смо у марту ове године, као представници Алумни клуба, одржали иницијални састанак са господином Арноом Гујоном, директором Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону (који је иначе и мој изузетно добар пријатељ) и упознали га са нашом идејом тако да се надамо да ћемо у будућности успети да остваримо сарадњу и са овом веома битном државном институцијом.

На крају, али не и најмање битно, треба представити и главне људе Студенице. На њеном челу налази се њен идејни творац, господин Мирослав Ђорђевић, вероватно најутицајнији српски лобиста у Сједињеним Државама током деведесетих година, филантроп и човек који је много помогао својој земљи у најтежим временима. Његову причу можете прочитати у двотомној књизи „Деценија илузија“ у којој је савршено прецизно, као непосредни сведок, приказао однос матице и дијаспоре током последње деценије 20. века. Поред господина Ђорђевића, Студеницу воде и три изузетне даме – Мирјана Самарџија, Душица Протић и Славка Драшковић, које су имале значајну улогу у лобирању за српске интересе у Сједињеним Држава у већ поменутој „деценији илузија“.

Седиште Фондације Студеница налази се у Сан Рафаелу у Калифорнији, а своју канцеларију има и у Београду.

-Стручњак сте за еколошку политику па нам реците колико је важно постићи консензус на глобалном нивоу око поштовања мера смањења емисије гасова са ефектом стаклене баште и смањења употребе прљавих енергената?

Поред актуелне пандемије коронавируса, један од највећих, али овога пута дугорочних изазова за нашу планету свакако јесу климатске промене и све оно што оне носе са собом. У свом мастер раду под називом „Активности Организације уједињених нација у борби против климатских промена“ на више од 100 страница показао сам како се тај проблем развијао, када је и како настао, које су биле прекретнице и како је дошло до његове политизације, и оно што су сви релевантни и доступни научни подаци показали јесте да климатске промене постоје (што је јако битно напоменути због свих оних који то негирају), као и да на њих једним значајним делом утиче и човек својим активностима.

Имајући у виду Париски споразум усвојен 12. децембра 2015. године, који представља кровни и најважнији мултилатерални документ за борбу против климатских промена, сарадња свих држава, а поготово највећих светских загађивача – првенствено Кине и САД – од кључног је значаја за успех овог споразума, али и за ублажавање негативних ефеката климатских промена које ћемо тек осетити у пуном обиму. Премда их већ сада можемо осетити.

Према независним истраживањима која су спровели NASA и NOAA (Национална администрација за океане и атмосферу, једна од најкредибилнијих светских институција за проучавање климатских промена), 2016. била је најтоплија година још од 1880, када је отпочело савремено вођење евиденције о кретању температуре. Просечна температура планете је у току 2016. порасла за 1,1 степени Целзијуса у односу на касни 19. век. Такође, протекла 2020. година је, према налазима поменуте NOAA, друга најтоплија година на Земљи (одмах иза 2016), док NASA истиче да су 2016. и 2020. уједначене и да деле неславно прво место на листи најтоплијих година. Одмах иза њих је 2019. година, као трећа најтоплија. Другим речима, седам најтоплијих година наступило је од 2014. до данас, а сва је вероватноћа да ће се такав тренд наставити и да је само питање часа када ће бити пробијен и рекорд из 2016.

Опсерваторија на врху вулканске купе Мауна Лоа је 9. маја 2013. године први пут забележила да је ниво угљен-диоксида прешао ниво од 400 ppm, што су научници одредили као „црвену линију“ преко које се не сме прећи уколико се желе избећи изузетно опасни ефекти климатских промена. Од тог момента човечанство је ушло у нову фазу после које више нема повратка на старо, и сви напори који се сада предузимају имају за циљ да штету која ће настати умање што је могуће више. Другим речима, ваздух на Земљи никада није био тако засићен честицама угљен-диоксида у чему велику улогу игра и сагоревање фосилних горива, за која, у овом тренутку, још увек не постоји адекватна или довољно ефикасна алтернатива.

Стога је смањење емисија гасова са ефектом стаклене баште први и најважнији услов да би се проблем климатских промена исконтролисао колико је то могуће, а успех по том питању пре свега зависи од сарадње Кине (која је одговорна за 28 одсто укупне емисије угљен-диоксида на планети) и САД (које су одговорне за око 15 одсто емисија) и њихове спремности да те емисије смање. Без сарадње те две земље, које су одговорне за готово половину укупне светске емисије угљен-диоксида, и њиховог синергичног деловања, Париски споразум ће постати „мртво слово на папиру“.

САД су се поново вратиле под окриље споразума (што је био један од првих потеза Бајденове администрације) и поднеле су нови, унапређени план борбе против климатских споразума, а то исто се очекује и од Кине до краја године, и много тога ће зависити од успеха COP 26, односно успеха 26. Конференције Страна Оквирне конвенције Уједињених нација о промени климе (UNFCCC) у новембру ове године у Глазгову (Шкотска).

-Конференција УН-а о климатским променама (COP 26) одржава се у Глазгову од 1. до 12 новембра ове године. Шта можемо очекивати од ове конференције и колика је важност њеног одржавања?

COP 26 несумњиво представља централни светски догађај када је о климатским променама реч, и уопште није изненађујуће то што га многи називају прекретницом на основу које ће се вршити пројекције даље судбине наше планете. Пре свега, COP 26 (који је требало да буде одржан прошле године, али је због пандемије померен за ову) важан је због тога што је то прва конференција на којој ће се размотрити досадашњи успех поменутог Париског споразума и извршити ревизија обавеза сваке земље потписнице појединачно, односно њихових национално одређених доприноса (Nationally Determined Contributions – NDCs).

Национално одређени доприноси представљају „срце“ Париског споразума и они, простим језиком речено, представљају националне планове држава потписница за борбу против климатских промена који садрже пројекције будућег раста температуре, штету коју та земља трпи због климатских промена, као и предвиђени проценат смањења емисије гасова са ефектом стаклене баште. Другим речима, то је предвиђени план и програм борбе против климатских промена сваке државе потписнице који је она дужна да доставља Секретаријату Конвенције (UNFCCC).

Према слову Париског споразума (члан 4, став 9), све Стране споразума дужне су да своје унапређене, побољшане и ажуриране доприносе подносе на сваких пет година, што ће рећи да су земље биле у обавези да своје нове доприносе поднесу до краја 2020, и онда касније на сваких пет година – 2025, 2030, итд. Међутим, како је COP 26 померен за ову годину, тако је померен и рок за достављање другог NDC, па су све земље у обавези да своје нове и амбициозније планове доставе до новембра 2021. и почетка конференције у Глазгову. Овај скуп баш из тог разлога представља прекретницу јер ћемо на њему видети шта су државе до сада постигле, какво је тренутно стање и шта планирају да учине у скоријој будућности. Споразум је испреговаран тако да потписнице константно буду активне, константно себи задају више циљеве како не би запале у летаргију и равнодушност због чега су многи пређашњи споразуми у овој области били неуспешни.

Сједињене Америчке Државе су током виртуелног самита светских лидера о клими и климатским променама, одржаног 22. априла ове године, на Дан планете Земље, обзнаниле своје унапређене доприносе (премда се они рачунају као први након враћања), чиме су желеле да поново предузму иницијативу у овој борби и покажу како се Америка „вратила“ након Трампове одлуке о повлачењу из споразума. Тај план Бајденове администрације подразумева, између осталог, смањење емисија гасова са ефектом стаклене баште за 50-52 одсто у односу на ниво из 2005. године до 2030, достизање нулте емисије гасова са ефектом стаклене баште у читавој економији најкасније до 2050. године, циљ да до 2035.  достигну стопроцентну производњу електричне енергије без загађења угљен-диоксидом, итд).

Нови конкретан план се такође очекује и од Кине, али и свих осталих потписница споразума. До овог тренутка, од 191 Стране Париског споразума, свега девет држава поднело је свој други NDC. Све у свему, велики фокус ће бити стављен на повратак САД и њихову улогу у овом мултилатералном процесу, затим на потезе и планове Кине, утицај пандемије на светску економију и њену обнову, али без наношења даље штете животној средини, као и на увек неизбежно питање финансирања, будући да развијене земље света треба да годишње издвоје 100 милијарди долара за помоћ земљама у развоју како би се оне адаптирале на климатске промене. То су само неке од тема због којих ће ова конференција бити и те како важна.

-По Вашем мишљењу, колико је однос матице и дијаспоре важан?

Поновно повезивање матице и дијаспоре, односно оживљавање сарадње Срба у отаџбини и Срба у расејању постао је императив очувања и спасења државе Србије. Након вишедеценијског тоталитарно-идеолошког мрака, од којег су генерације и генерације Срба у Србији обневиделе, дошло је време да скинемо скраму са очију, погледамо преко својих граница и пружимо искрену руку пријатељства нашој браћи и нашим сестрама у иностранству којих смо се тако лако и на један ружан и маћехински начин одрекли. Такву историјску грешку, коју смо направили услед тога што смо у „доба једнаких“ слепо веровали оним „једнакијима“ из дедињских вила који су делили Србе на подобне и неподобне, односно на „другове“ и „непријатеље револуције“, више никада не смемо поновити.

Више никада не смемо дозволити да нас било ко, по било ком основу дели и раслојава и више никада не смемо окренути леђа онима који су се – некад тихо, некад гласно, али увек искрено и са жаром у срцу – борили за нас на најтежим местима и у најтежим временима. Више их никада не смемо гледати као „вреће новца“ чија је једина сврха да гасе наше финансијске пожаре. Дијаспора нису само долари, банковни рачуни и дознаке, већ првенствено људи, Срби, наш мили род који је срећу и место под Сунцем пронашао „тамо далеко“. Често не својом вољом.

Срби из дијаспоре, другим речима, заслужују бољи третман; заслужују да се њихов глас и овде чује јасно и гласно. Срби из Чикага, Торонта, Филаделфије, Гетеборга, Перта, Сиднеја желе да се осете једнаким и равноправним са Србима који живе у Чачку, Крагујевцу, Београду, Нишу, Лесковцу. И то им морамо омогућити, уколико мислимо добро себи и својој земљи.

Србија се налази пред страховитим искушењима и неподношљиво је често на тапету бројних светских сила, као вечита мета ка којој многи око нас, као по диктату, воле да с времена на време одапну по коју отровну стрелу која обавезно погађа директно у центар, право у срце сваког Србина. И због тога је последње што нам треба – а чему се многи радују и на чему многи раде – неслога и разједињеност.

Имајући то у виду, сада је, ма како то клише звучало, „куцнуо час“ за српско братство и јединство. А њега нема и не може бити без готово исто онолико Срба у расејању, колико их има у самој Србији. Њега нема и не може бити све док се слепо држимо неких давно успостављених комунистичких догми и све док дубоко у себи, потајно и чежњиво, пружамо уточиште једној утопији каква је била југословенство, као и његовом узнапредовалом терминалном облику – титоизму. Тог јединства нема и не може бити све док се присећамо 7. јула, 25. маја или 29. новембра, или док по Београду и у 2021. наилазимо на симболе те антисрпске недођије зване СФРЈ. Србији је као сувој земљи киша потребно отрежњење од тих погубних титоистичко-југоносталгичарских сентимената и повратак српском становишту, вредностима које су нас увек уједињавале и око којих се никада нисмо спорили.

Ми, Срби, морамо да радимо за себе и међу собом. Морамо да се повезујемо, да сарађујемо, да искрено прилазимо једни другима, јер смо једни на друге ослоњени. Нико нам други неће притећи у помоћ и нико се неће заложити за нас до нас самих. Просто и једноставно – Срби за Србе! И, Богу хвала, тај тренд све више јача и чини се да се млади из иностранства и Србије све више повезују, па макар и преко друштвених мрежа. Ти узајамни односи су жила куцавица ове земље, њена линија живота која све док пулсира оставља наду да ће се ствари у овој земљи променити набоље.

Морамо да очувамо и оснажимо српски национални идентитет, српски језик и културу међу нашим људима у расејању, да им помогнемо да не постану странци, већ да пре свега буду и остану Срби, а онда и да им дамо прилику да се чује њихов глас овде. То значи да имају своје представнике у Народној скупштини, да имају своје засебно министарство, а не да односе са њима одржава Управа, која је захваљујући Арноу Гујону коначно „васкрсла“ и почела да ради свој изузетно захтеван посао. И то је добар знак, добар почетак, Арно већ ради сјајне ствари, али тај замах мора бити много јачи, много срдачнији, отворенији и систематичнији.

Срби из расејања нису наши непријатељи, нису некакво страно тело, већ људи који воле своју земљу и свој народ, а то су небројено пута до сада показали и доказали. И зато хајде да учинимо нешто конкретно за њих
Арно Гујон и Радомир Јовановић

Срби из расејања нису наши непријатељи, нису некакво страно тело, већ људи који воле своју земљу и свој народ, а то су небројено пута до сада показали и доказали. И зато хајде да учинимо нешто конкретно за њих! Хајде да им покажемо да можемо бити једна душа, а не два завађена ока у глави због некаквих бесмислених идеолошких заблуда које су одавно смештене на ђубришту историје.

Рецепт за спас Србије, њен опоравак, њену будућност и њен просперитет налази се пред нашим очима, а на нама је само да их отворимо и угледамо га. Зове се сасвим једноставно – српско братство и јединство.

То је наша девиза сада и заувек и наше једино светло на крају тунела.

Интервју за сајт Српска историја водио Бранко Димески

Српска историја

Back to top button