Словеначко крваво прољеће 1945. године (1): У Римским Топлицама партизани за сат-два побили 450 црногорских четника!

Иако је у међувремену комунизам, односно Комунистичка партија, на власти толико деценија у другој Југославији, отишао у архиву, а у бившим републикама СФРЈ, сада новим државама, од почетка задње деценије двадесетог вијека заживио вишепарламентаризам, нигдје није исказана апсолутна спремност, или боље рећи није постигнут консензус око потпуног отварања, а тиме и затварања ове историјске странице. Који, дакако, подразумијева и именовање криваца за злочин и евентуалне судске процесе. Главни актери трагичних догађаја у Словенији у прољеће 1945. нису одавно на политичкој, већина њих ни на животној сцени, а војни и полицијски архиви су само дјелимично одшкринути. Но, и тамо гдје су историчари завирили, мало је докумената из тог доба. По свој прилици систематски су уништавани. Свакако да су најдаље у расвјетљавању словеначке драме, отишли баш у овој бившој југословенској републици, сада чланици Европске уније. Тамо је поодавно и почела прича о тајнама словеначких гробница.

У разговору за ово штиво, који је вођен у Камничкој Бистрици, др Митја Ференц, вођа државне комисије за евидентирање и сондирање “прикривних гробишча”, професор историје на Филозофском факултету у Љубљани, изнио је генезу активности у великом послу којега се Словенија прихватила како би своју територију, али и нове генерације које стасавају у европској заједници народа “очистила” од тајни прошлости проговарајући документовано о злочину који је овдје почињен.

Др Ференц подвлачи да је послијератни масакр широм Словеније био табу тема број један ондашње Југославије у којој ниједан попис није обухватио побијене у мају, јуну и јулу 1945. године. Ти људи, ако се ово има у виду, нису постојали. Или како велики пјесник рече “Прво је пуцано у њихове груди, а потом у имена њихова”.

– Појединци из југословенске емиграције, посебно у Америци, писали су о масовним егзекуцијама широм Словеније, још 1946, – истиче др Ференц. – Били су то они који су преживјели пакао Похорја, Камника, Кочевског рога и других стратишта. Но, то није стизало до ових простора, а уколико се и причало о томе, било је то у најужим породичним круговима, тихо, како зидови не би могли чути. Тридесет година иза рата, за породице уморених много касно, али за историју рано, први је јавно о овим догађајима проговорио Едвард Коцбек, тадашњи министар просвјете у Словенији, (пјесник и филозоф) који је питао свог имењака Кардеља, има ли масовних гробница и гдје се све налазе. Први сарадник Јосипа Броза, тада у напону моћи, кратко је казао да је “било мање одмазде”. Коцбек, дакако, није био задовољан одговором политички најекспониранијег Словенца, који је очигледно знао много више о свему томе, али то није хтио рећи. Коцбек је дао интервју на ову тему новинарима Борису Пахору и Алојзу Ребули, у Трсту, те исте године. Био је то први јавни иступ на забрањено штиво. Објављена је од тога материјала књига под називом “Едвард Коцбек – причевалец нашега часа”. Коцбек је тада изјавио да су га одговорни комунисти у Југославији свјесно варали у вези са судбином хиљада и хиљада словеначких домобранаца, које су Енглези крајем маја 1945. године, када је Други свјетски рат већ био завршен, вратили југословенским комунистима из Аустрије. Коцбекова изјава узбудила је Запад, док је југословенска режимска штампа као по команди напала Коцбека. Док су га југословенски комунисти нападали, њемачки нобеловац Хајнрих Бол га је снажно узео у одбрану. Када се вратио из једне посјете СССР, Коцбек, како сам признаје, постао је “мета за обраду”.

Међутим, до сада најпрецизнији одговор на питање ко је наредио масовне ликвидације у Словенији дао је познати новинар и публициста, вишедеценијски биограф Јосипа Броза, Перо Симић. У својој високотиражној и веома траженој књизи “Тито – тајна века”, која је доживела 12 издања на неколико европских језика, Симић у одјељку под насловом “Злочин над цивилима и разоружаним ратним супарницима”, дословце наводи:

“Једног од првих мајских дана 1945. године, Тито је донео једну од најтежих одлука у свом животу.

Тог дана, непосредно пред капитулацију Немачке, тражио је да му доведу његовог првог контраобавештајца Јефту Шашића. Према једном свом необјављеном исказу, Шашић се само неколико сати раније, после вишедневног, исцрпљујућег боравка ‘на терену’, управо био вратио у Београд и уморан од даноноћног рада легао у кревет.

Кад га је посилни пробудио, Шашић се за само неколико минута нашао пред својим врховним командантом. Али кад су га увели у кабинет, Тито га није ни погледао.

Врховни је нервозно корачао од једног до другог краја кабинета, час убрзавајући, час успоравајући корак, не дајући никакав знак ни да га је приметио.

Кад је једног тренутка из Титових уста чуо неке неразговетне звуке, Шашића је спопао страх да његов врховни командант можда не халуцинира. С неверицом га је гледао, секунде су трајале као вечност, Шашићева збуњеност је постајала све већа, а онда је Тито нагло застао, подигао главу и, гледајући у неку замишљену тачку, проговорио:

– Дали смо им прилику да се предају и да оне који нису окрвавили амнестирамо, а они нам се још не предају.

Као да га је тек сада приметио, погледао је Шашића право у очи и одлучним гласом рекао:

– Побити!

– Крени у Словенију и у Аустрију и пренеси ову наредбу командантима наших армија!

– Разумијем, друже маршале – одговорио је Шашић и из истих стопа кренуо на задатак.

Тако су, средином маја 1945. године, Титове јединице на Кочевском рогу, у Блајбургу и на десетинама других стратишта широм Словеније, с обе стране југословенско-аустријске и југословенско-италијанске границе, побили десетине хиљада домаћих ратних супарника. Међу њима је највише било хрватско-муслиманских усташа, али и хиљаде српских и црногорских четника, хрватских и словеначких домобрана и присталица контроверзног српског генерала Милана Недића и конзервативног српског политичара Димитрија Љотића.

Плашећи се освете Титове војске, многи од њих су се претходно били предали енглеским окупационим трупама у Аустрији и Италији, али су их Британци на превару вратили пред пушчане цеви Титових бораца.

Само у Целовцу Енглези су Брзом одреду Титове Четврте армије предали 3.100 југословенских заробљеника.

Заједно са њима тада је страдало хиљаде цивила који су у страху од комунистичке диктатуре бежали из Југославије.”

Тих дана, у пролеће 1945. године Тито није правио разлику између “непријатељских снага” и цивила који му нису били наклоњени. Зато у наредби коју је, 13. маја 1945. године упутио штабу Прве армије цивиле није ни помињао. Било је довољно да каже шта треба предузети према “непријатељским снагама”, па да његови потчињени знају да се то односи и на “неколико десетака хиљада цивила” који су се с “непријатељским снагама” повлачили у Аустрију:

– Наређујем да хитно пресјечете све везе према Аустрији и да не дозволите да се непријатељске снаге извуку.

Према најновијим истраживањима, у Словенији је у пролеће 1945. убијено око 80.000 људи, ратних заробљеника и цивила

Ако се пажљиво прате догађања у том периоду, која добрим дијелом реконструишемо и на основу новинских записа из тог времена, очигледно је да све ово није могло да се догоди без знања челних људи партизанског и комунистичког покрета. Иако има доста контроверзи, нарочито у иступима Јосипа Броза, намеће се неминовни закључак да је његова била одлучујућа, као и много пута прије, а нарочито послије тога. Дошао сам до податка да је између 13. и 14. маја одржан састанак свих команданата Армије и Озне у Загребу, гдје се, по свој прилици, разговарало о избјеглима који су се нашли на подручју Словеније, било као припадници разних војних формација, било као цивили. Из Казерте је 14. маја упућена наредба коју је у име савезничких снага упутио Александер у којој је стајало да сви који су били под утицајем њемачких војних власти, не смију даље да се предају Енглезима, већ Титовим партизанима, истиче др Митја Ференц, професор историје на Филозофском факултету у Љубљани и вођа државне комисије за евидентирање и сондирање “прикривених гробишча”.

И новинар и публициста Перо Симић, о томе, у књизи “Тито – тајна века”, која је доживела 12 издања на неколико европских језика, у одјељку под насловом “Злочин над цивилима и разоружаним ратним супарницима”, такође, наводи:

– У депеши коју је Јосип Броз Тито послао 13. маја 1945. године Штабу Треће армије уместо “непријатељских снага” помињао је “немачке и квислиншке трупе”, а у другој депеши коју је тог дана послао штабовима Прве и Треће армије наредио је да униште групу од 50.000 немачких и квислиншких снага, не помињући да се међу њима налази и 20.000 цивила.

Сличну наредбу издао је и идућег дана, 14. маја, у којој више није помињао ни немачке ни квислиншке снаге већ само “опкољене групације”.

Тог дана, 14. маја, Тито је штабовима четири своје армије наложио да “све ратне заробљенике”, а било их је 191.790, “предају Главном Штабу Хрватске и Словеније”:

– Преузмите све мјере сигурности ради онемогућавања бекства заробљеника. Упутство за даље транспортовање и распоред заробљеника следи.

У Војном архиву у Београду, у коме се чувају хиљаде примарних докумената о Титовој војсци, од тог упутства нема ни трага ни гласа, што би, по карактеру режима који је стварао, могло да посведочи о невитешком карактеру те операције.

Титова наредба да се заробљеници предају главним штабовима Хрватске и Словеније била је, према свему судећи, срачуната на камуфлирање злочина јер је четири дана касније укинут Главни штаб Словеније. А цело оперативно подручје Словеније и Истре, где се налазио највећи број заробљеника, прешло је у надлежност Титове Четврте армије.

Тито је сутрадан, 15. маја, похвалио своје јединице за “разбијање усташко-четничких група на простору Словењ Градец – Гуштањ – Плиберк (Блајбург) – Дравоград”.

У тој похвали је речено да су припадници Титове Треће армије “за последњих петнаестак дана заробили око 100.000 непријатељских војника и официра”, а међу њима је било тек нешто “преко 30.000 Нијемаца”.

У финишу тог Великог злочина само једна Титова армија упутила је његовом Генералштабу десетак ургентних депеша. Ниједна од њих ни до данас није била доступна истраживачима. Тадашњи шеф словеначке Озне Иван Мачек пред смрт је сведочио да су “сва наређења за ликвидације долазила сасвим одозго”.

На констатацију Титовог биографа Владимира Дедијера да то значи да је “све одлуке о овим питањима доносио Тито”, укључујући и злочине у Хрватској и Словенији према припадницима италијанске мањине, Мачек је одговорио потврдно.

Према најновијим истраживањима, у Словенији је тада убијено око 80.000 људи, махом ратних заробљеника.

Само једне мајске ноћи у Римским Топлицама, између Зиданог Моста и Цеља, партизански егзекутори су за сат-два побили 450 заробљених црногорских четника.

Кад се Велики злочин примакао крају, Тито је одлучио да напусти Београд и да развој догађаја прати из Загреба. Пет дана је свакодневно примао извештаје о масовним ликвидацијама у Словенији, петог је, поводом свог исконтруисаног рођендана, 25. маја, примио прву штафету младости, а шестог се упутио у Кумровец. Да радост због онога што се десило прво подели са својим земљацима:

– Ми смо земљу очистили не само од њемачких освајача, него и од домаћих изрода – каже он 26. маја 1945.

Неколико сати касније на Конгресном тргу у Љубљани био је још конкретнији:

– Рука правде, рука осветница нашег народа, достигла их је већ огромну већину, а само један мали дио успио је побјећи – говорио је он хиљадама људи с терасе Љубљанског универзитета.

После митинга, Титу је у Љубљани приређен свечани ручак.

Све оно што се тих дана догађало широм Словеније, “ствари је изблиза пратио” Јосип Броз.

– Новине из тог периода, као што су “Словенски порочевалец”, “Људска правица”, потврђују да је Тито непрестано боравио у Љубљани од 24. маја до 1. јуна, што је дакако веома индикативно – вели др Ференц. “Тито и Ранковић у Марибору и Цељу”, “Тито и Ранковић у Горењској”… само су неки од наслова из тог времена. Обилазили су дакле терен, с њима је био и словеначки шеф Озне Иван Мачек Матија. И нема сумње да су разговарали о томе. Шта су се, пак, договорили, за сада се не зна. Нема писаних трагова. Но, ако се, пак, узме у обзир Титов говор од 26. маја у Љубљани, ствари су много јасније. Говор је објављен на првој страни листа “Словенски порочевалец” (новине Ослободилне фронте Словеније) од 27. маја 1945. под насловом преко цијеле стране “Достојно ћемо бранити и одбранити своје тековине”.

“Што се тиче оних издајника”, рекао је Тито, “који су били у својој држави, у сваком народу посебно, то је ствар прошлости… Само мањем дијелу издајица је успјело побјећи под окриљем покровитеља изван наше државе. Та мањина више никада неће угледати наше дивне планине, цвјетна поља. Ако би се ипак то догодило, биће веома кратког вијека”…

У Музеју новије историје у Цељу, 2005. отворена је изложба под називом “Скривено и од очију склоњено”, и тада је представљен један документ који потврђује да је за масовна убиства заробљених војника и цивила послије Другог свјетског рата, одговорна тадашња југословенска војна и политичка власт. – Ријеч је о депеши коју је Едвард Кардељ послао Борису Кидричу 25. јуна 1945. објашњава др Ференц. – Депеша коју је Кардељ послао из Београда пронађена је у Архиву Републике Словеније. Кардељ је тада био предсједник савезне владе. У депеши се каже: “Најкасније за три недјеље биће распуштени судови националне части. Војни судови ће судити само војним лицима, све остало преузеће редовни судови. Биће проглашена нова амнестија. Значи немате никаквог разлога да будете спори у ‘чишћењу’, као што сте били до сада.”

Mасовна убиства ненаоружаних заробљеника говоре да је у питању ратни злочин. Ликвидације нису урађене без налога Тита и његових најближих сарадника

Кардељева депеша, из Београда, Борису Кидричу од 25. јуна 1945, у којој тадашњи предсједник савезне владе наговештава да ће најкасније за три недјеље бити распуштени судови националне части и да ће војни судови судити само војним лицима, а све остало редовни судови, да ће бити проглашена нова амнестија, и да зато нема никаквог разлога да се буде споро у “чишћењу”, као што је до тада било, један је од доказа да је за масовна убиства заробљених војника и цивила послије Другог свјетског рата, одговорна тадашња југословенска војна и политичка власт – каже доктор Митја Ференц, професор историје на Филозофском факултету у Љубљани.

– Израз “чишћење” дакако, подразумијева разне врсте уклањања противника. Не само ликвидацију, већ и хапшење и слање на судове. С обзиром на то да се из депеше види да ће се стање нормализовати, било је неопходно да се то “чишћење” што прије заврши, јер ће ствари ускоро кренути нормалним путем. Овај документ је први који говори о томе да није само војно руководство обављало чишћење, у то је било умијешано и политичко руководство. Оно што могу на основу досадашњих истраживања да тврдим, јесте да су се догађала масовна убиства ненаоружаних заробљеника, да је у питању злочин, ратни злочин, који је извршила тадашња југословенска власт. И сигурно је да те ликвидације нису урађене без налога Тита и његових најближих сарадника.

По ријечима словеначког историчара, локације на којима леже посмртни остаци могу се подијелити на четири цјелине. Највећа скупина тајних гробница су јаме које су морали ископавати за погубљивање, али и прикривање злочина. Таквих је према нешто ранијим подацима (из 2005) око 300. Налазе се посвуда по Словенији, чак и на врло непримјетним мјестима. Већином леже у ријеткој шуми, на шумским пропланцима или на ливадама на рубу шума па и на локацијама на којима су послије направили рибњаке, сметлишта, паркиралишта, у воћњацима, уз спољни зид гробља, на обалама ријека, уз потоке, на стрмим падинама, чак и уз капелице. Неке је гробнице открила природа, друге су пронађене грађевинским ископавањима или на захтјев ближе родбине и друштава, а само су се ријетке отварале плански. Изнимка су гробнице њемачких и италијанских војника чија ископавања теку континуирано према споразумима с објема државама.

Друга цјелина скривених гробница су рударска окна и склоништа. Најпознатије и најзлогласније окно је Св. Барбара код Лашког, а највише је жртава у рударским окнима Старога Храстника, гдје леже босански и црногорски четници и словенски домобрани.

Трећу цјелину чине противтенковски и други, већ ископани јаркови. Евидентирано их је више од петнаест, а упркос честом помињању, дјелимично су истражена два: јарак у Тезном код Марибора и јарак код Цеља. Познати су још јаркови између Брежица и Добове, код Мислиње и Словен Градеца, стрељачки јарак у Бистрици на Сутли… Вјероватно највећа гробница у Словенији је Тезно код Марибора, гдје леже већином остаци особа хрватске народности. Дио јарка је градњом ауто-пута био систематски истражен.

Последња су цјелина скривених гробница крашке провалије. Јамари су у готово стотину провалија пронашли посмртне остатке људи. Неке су провалије потпуно нескривене и сваки појединац који би се спустио у њих могао би стати на људске кости, а друге су, како би се прикрили трагови, миниране. Нажалост, постоје и такве у које је набацано смеће које је прекрило посмртне остатке. Што се тиче статуса и народности жртава, гробнице су у Словенији разврстали само на основу непосредних и посредних усмених извора и литературе. Ти су подаци, стога, још увијек оријентациони, јер треба да услиједе ископавања. Тамо пак, гдје су ископавања и обављена, тешко је утврдити да ли су посмртни остаци војника и цивила заједно.

Др Митја Ференц вјерује да се још може пронаћи понеки документ који би говорио о одговорности оних који су починили злочине. Ту прије свега мисли на архиве Удбе, како бивше савезне државе, тако и Словеније и Војно – историјског института у Београду, од којега су затражене фасцикле које говоре о “гоњењну непријатеља” и у којима би могле бити и депеше које су с терена упућиване вишим командама. Он такође сматра да су прецизно вођени спискови масовних гробница, што је показало подручје Илирске Бистрице (120 гробишта), али и оних који су стријељани. А ко може евентуално, бити оптужен за злочине. “На индивидуалном плану то нема никаквог значаја”, каже Ференц. Не искључујући могућност за колективну тужбу, против власти, рецимо која више не постоји. Или Н.Н. лица, како се то популарно каже у судској пракси.

А када су судски процеси у питању треба напоменути да је у прољеће 2005. подигнута кривична пријава против Митје Рибичича, који је у вријеме масовних ликвидација у Словенији, био помоћник шефа Озне за Словенију. Оптужен је за злочин у Конфину, гдје је страдало 88 лица. Процес није услиједио јер није било довољно доказа за ово (не)дјело.

– Након седам деценија од краја Другог свјетског рата можемо се сложити с тим да сви који су изгубили животе у рату, или одмах послије њега, имају право на име и гроб, односно да би уређивање гробница значило враћање цивилизацијских норми у словенско друштво, али и у друга, истиче др Ференц.

– Повремено вруће расправе о историјским чињеницама, о правим узроцима те о посљедицама отпора и колаборације у Другом свјетском рату, не би смјеле утицати на конкретно и практично рјешавање цјеловите проблематике скривених гробница. Такође и иза тако често коришћене фразе да је недостајало политичке воље још се увијек скрива конкретна политичка елита с именима и презименима предсједника влада и њихових министара. Као да нису свјесни да и родбини, којој је било скривено све то, истиче вријеме. Или можда управо због тога?

Чекајући Антигону, која је истрајала на праву на гроб без обзира на то је ли војник пао као побједник или поражени, или пак издајица, и ми Словенци се, као прије више хиљада љета род Лабдакика, још увијек боримо с посљедицама наредби наших поратних Креонта и с неостваривањем тога неограниченог, универзалног цивилизацијског права.

Др Митја Ференц, трагајући за истином о трагичним догађајима 1945. године у Словенији, истиче да је одмах послије договора партизанских команданата с Енлезима, почело испоручивање одступника који су се предали британским војницима на подручју Аустрије. По његовим истраживањима већ 19. маја почиње враћање Хрвата у Југославију, односно Словенију које је текло у два правца. То је трајало до 24. маја када су почели да испоручују Србе и Црногорце. Принудни повратак је трајао до 27. маја. Од 27. до 31. маја враћани су Словенци.

Костури су сакривени бетонским преградама и заливени кречом. Невиност недужних нико и даље не истиче, нити се утврђује кривица страдалника

По Словенији се деценијама ходало по јамама, препуним костију – каже Иван Пристовник, бивши високи функционер, а сада пензионисани словеначки полицајац, за вријеме обиласка бројних гробница у околини Крена и Кочевског Рога, које су обиљежене дрвеним и металним крстовима. На једној од њих, у подножју обиљежја пише на словеначком: “Нај бом ше долго, долго, бакла нема”, у потпису Јанез Балантић. (“Нека буде још дуго, дуго, бакља нијема”). Опомену у стиховима исписао је словеначки свештеник и пјесник из Камника.

– Веома често смо на овом терену имали вјежбе, полицијске. Трчали смо шумама, “заробљавали” једни друге, не знајући да се ту водило крваво коло, одмах по завршетку Другог свјетског рата. Нико, никада то није поменуо. Говорили су нам само да су на Бази 20, како је шифрирано ово мјесто за вјежбе, боравили партизани – каже Пристовник.

Једна од јама на том терену зове се Деблишке ливаде.

– Сада је обиљежена као стратиште, а дуго је била камуфлирана разним отпадом. Истраживања која су ту спроведена показала су да су првобитно у њој спаљивали одјећу уморених. Понеко од страдалника је завршио у тој јами. Више од деценију, педесетих и шездесетих година овдје је похрањиван индустријски отпад. Тек деведесетих, када су откривене остале јаме и ова је очишћена. И обиљежена. Јасно је сасвим да је све чињено да се јаме затрпају, како нико не би знао шта се дешавало на овом подручју. Вјеровали су, ваљда, да ће вјечно владати. И скривати истину о прољећу 1945. – биљежимо ријечи Зорана Радановића, словеначког полицајца из Кочевја.

Бојан Шобар, окружни јавни тужилац за подручје Љубљане, службено је у овој теми, јер како сам каже, “моја службена дужност је гоњење починилаца кривичних дјела”. Словенија је 2003. године донијела закон о војним гробљима, такође и закон о жртвама војног насиља. Мада се и у “дежели” још ломе копља око тога ко је и за шта све крив, створен је правни оквир који омогућава да се сазна доста тога из злог времена. Активност на откривању и сондирању гробница увелико тече. Најновија гробница, масовна дакако, откривена је почетком прољећа 2009. године. Јавност је напросто била шокирана “налазима” у руднику Барбара код Лашког. У Худовој јами, како је Словенци зову, пронађени су костури више од 1.000 људи, сакривених иза бетонских преграда и дрвених зидова, заливених живим кречом. С обзиром на широке “шахтове” у које су убацивани убијени и живи (по положајима неких скелета се види да су многи умрли покушавајући да некако побјегну), и чије истраживање је започето док се радила на ова публикација, претпоставља се да ова јама скрива огроман број жртава… Др Јоже Дежман, директор Музеја новије историје у Љубљани је казао да “је ријеч о грозном злочину који се желио прикрити, о чему свједочи чињеница да је улаз у ров био блокиран са 400 кубних метара бетонских и дрвених преграда, као и земљаног материјала. Жртве су у тренутку затрпавања биле још живе”.

– Баш као што је ова, а и друге јаме, затрпавана и камуфлирана, тако су сакривена и многа документа из тог времена, без којих не можемо начинити реконструкцију онога што се догађало 1945. – истиче Шобар. – Стога не може да се каже ни колико је жртава, војних и цивилних било. Помињу се цифре од 200.000 па и више хиљада ратних заробљеника, припадника разних војски и националности, цивила. Ми смо знатно реалнији и за сада вјерујемо да их је било између 70.000 и 80.000.

Господин Бојан Шобар наглашава да је његов посао веома отежан јер још није рашчишћено која су све кривична дјела почињена. Да ли је само у питању злочин над војним заробљеницима, цивилима, геноцид или нешто друго, треће, тек треба да се утврди. Да се документима и свједочењима потврди. И докаже…

Др Митја Ференц, упркос опструкцијама које постоје, нарочито од појединих још живих партизана, којима све што се ради на откривању ових случајева изгледа преувеличано и личи на реваншизам, иако тога апсолутно нема (многи често питају “зашто то Ференц прекопава гробове”) нада се да ће у наредном периоду много тога бити извјесније. Да ће се доћи до докумената који нису уништени, да ће бити и живих свједочења. Да ће се бар приближно знати број жртава, којих је извјесно много, јер, до сада је свако истраживање показало да је у отвореној гробници и јами, више жртава него што се по неким показатељима и процјенама сматрало прије сондаже. И да ће кривица бити и судски доказана, иако главни актери нису у животу. То је, наглашава он, цивилизацијски дуг и само када се стави тачка на случајеве из тог времена, слободније и демократскије ће се живјети. И у Словенији и другдје гдје живе породице жртава из прољећа и љета 1945.

У Хрватској су повели истрагу против Сима Дубајића, којега је као најодговорнијег за ликвидације, означио Иван Гугић, који је био борац 11. далматинске бригаде и дао исказ о томе још 1953. године у Риму. Као један од доказа тужилаштво наводи његову аутобиографију “Живот, гријех и кајање: од Кистања до Кочевског рога” из 2006. као и текстове и ТВ емисије у којима говори о злочину и признаје га.

Тужилаштво податак о 13.000 жртава заснива на документима Петог британског корпуса, о евакуацији 10.000 хрватских заробљеника и око 3.000 цивила који су предати Југословенској армији у договору са Дубајићем. Дубајић је у контексту злочина из Кочевског рога први пут поменут 1956. године у емигранстком часопису “Хрватска држава” који је излазио у Минхену, гдје је оптужен за масакр око 30.000 Хрвата, али и око 5.000 припадника српских јединица – четника Драже Михаиловића и Добровољачког корпуса Димитрија Љотића.

“Последњих година, против Дубајића је поднесено неколико кривичних пријава – у једној од њих терећен је за злочине у Блајбургу, а средином маја 2007. Хрватско културно веће затражило је да се против њега подигне оптужница због злочина у Кочевском рогу, а од српских власти захтијевано је његово изручење. Поједини историчари, рецимо Јосип Јурчевић, више пута су тражили процесуирање Дубајића и других бивших партизана које су прозивали за злочине из 1945. године. Са неким бившим борцима спроведени су информативни разговори, али се од тога одустало након протеста Савеза антифашистичких бораца и антифашиста и након што је смрт једног од осумњичених партизана, прекинула истрагу: (Политика 1. априла 2009)

Истрага ће, свакако, бити прекинута. У свом стану “у принудном уточишту”, на Новом Београду, 9. јула 2009. у 86. години умро је Симо Дубајић.

А на Кочевском рогу, као и другим стратиштима Словеније, било је недужних чију невиност нико није истакао, као ни утврдио кривице оних које и Дубајић зове само кратко усташама. Било је тамо убијено прилично и Срба и Црногораца. И свима је суђено по најкраћем поступку – рафалима.

– Био сам командант егзекуције на Кочевском рогу – пише у својој аутобиографији Симо Дубајић.

– Водио сам с покојним Геном Богдановићем тај гонећи одред Четврте југословенске армије. Као ни тада, ни сада, немам дилеме – то су биле усташе и требало их је све побити. Жао ми је само што их није било више. Убијеђен сам да ме је прст Божији водио ка њима. Не осјећам кајање. Ја се кајем само за неке злочине према недужним људима, али због тих усташа… Боже сачувај. Добили су што су заслужили.

Извор: Текст преузет са фејсбук стране „Покрет обнове Краљевине Србије-Пожаревац“

Преузето СРПСКА 24