Приредио Ђорђе Бојанић
Сарајево, 28. јун 1914. године (Видовдан). Главни град “анектиране Босне“, најновије провинције Аустро-Угарске државе, свечано искићен црно-жутим заставама. По излозима слике цара Фрање Јосифа и његовог престолонаследника Фрање Фердинанда. Градско чиновништво, пореклом из разних градића Аустрије, Мађарске и Хрватске, парадно одевено, заједно са школском децом стоји у шпалиру на главним сарајевским улицама.
Надвојвода – престолонаследник моћне царевине дошао је у Босну. С њим је била и његова супруга Софија Шотек фон Хоенберг. У резиденцију на Илиџи сместила се и дворска свита.
Царска композиција са Илиџе стигла је на сарајевску железничку станицу тачно у десет часова. Шиштање паре, помпезни звуци плех-музике сарајевског гарнизона и клицање ћесарско-краљевских госпођа, као да су указивали да ће дочек бити онакав какав је обећавао гувернер Босне и Херцеговине Оскар Поћорек.
Шест аутомобила крећу покрај шпалира радозналаца. Свет ћути. Чује се понеки поклич. То чуди команданта полиције у првом аутомобилу. Збуњује градоначелника Фехима Ћурчића и владиног комесара др Герду. Поражава Софију Шотек фон Хоенберг, која седи поред царског престолонаследника, свог мужа, у трећем аутомобилу. Уз возача је гроф Харах, а сучељице царско-ћесарском пару генерал Поћорек, војни гувернер и поглавар Босне и Херцеговине. У остала три аутомобила – свита, ађутанти, дворске даме.
На углу улице Ћумурије и Обале, око 10.30 часова, одјекнула је експлозија.
Била је то бомба Недељка Чабриновића, Србина из Босне. Секунд пре експлозије, бомба се одбила од аутомобила и експлодирала на калдрми, иза возила у коме је седео Фрања Фердинанд. Рањен је престолонаследников ађутант барон Меризи. Поворка се зауставила.
Пометња. Прискаче пратња, полиција. Неки грађани су лакше повређени. Атентатор скаче у реку Миљацку. Гази покушавајући да се домогне друге обале. Потера га хвата.
Поворка креће даље. Пред општинском већницом, уплашени градоначелник Ћурчић, коме подрхтава хартија са написаним говором у руци, покушава да одржи здравицу.
Овде госте дочекују бомбама! – јетко му се обраћа пребледели престолонаследник.
Војни гувернер Поћорек труди се да својим држањем охрабри високе госте. Грофу Хараху, који га је упитао зашто нема војника поред шпалира грађана на улицама, Поћорек надмено одговара:
“Поштовани грофе, зар мислите да је Сарајево препуно атентатора?“
Решено је да поворка промени правац кретања. На плочницима је све више света. Вест о експлозији бомбе и хватању атентатора муњевито је прострујала Сарајевом.
Пошто у општој нервози и пометњи, која је завладала међу високим гостима и организаторима церемонијала свечаног дочека, градоначелник Ћурчић и владин комесар др Герде нису били обавештени о промени програма, њихов аутомобил – сада их је било свега четири – кренуо је у улицу Фрање Јосифа, по старој маршути, а за њим и остали. На углу, генерал Поћорек је устао у престолонаследниковом аутомобилу и повикао:
“ Халт! Не тим правцем! Назад!“
Аутомобил са Фрањом Фердинандом се зауставио. Возач је поново кренуо, али натрашке, да би променио правац.
Гаврилу Принципу, тај моменат дошао је као наручен. Искочио је из гомиле и нанишанио. Првим метком из пиштоља погодио је у врат престолонаследника. Други, намењен Поћореку, пробио је каросерију аутомобила и погодио Софију фон Хоенберг. Оба хица била су смртоносна.
Поћорек, унезверен, веровао је да је атентатор и овог пута промашио. Први се нашао гроф Харах, када је угледао како је велика перјаница склизнула са престолонаследникове главе.
Наредио је да аутомобил крене. Из престолонаследникових уста текла је крв.
На Принципа је полетео један полицајац. Михаило Пушара, који је био покрај Принципа, одгурнуо је једног, али су прискочили други полицајци. Принцип је прогутао цијанкал – отров, машио се за пиштољ у намери да се убије.
У томе није успео. Жандарми су га тукли сабљама. Пао је на калдрму, у крви.
У Сарајеву је тог дана беснео прави прогон Срба. Плаћеници и заслепљене слуге црно-жуте монархије манифестовали су своју оданост Аустроугарској разбијањем дућана чији су власници били Срби. Генерал Поћорек штитио је полицијским одељењима руљу која је упадала у станове српских породица, жарила и палила, окривљујући све сарајевске Србе због погибије царског престолонаследника.
Гувернер Босне и Херцеговине, свестан кривице због слабо организоване заштите ћесарско – краљевском престолонаследнику, погромском акцијом против српског живља покушао је да створи утисак у Бечу, како је то “револт Босне, која је душом и срцем за монархију“.
У владиној палати у Сарајеву, док су се на столовима хладиле боце са шампањцем, на диванима су непомично лежали Фрања Фердинанд и Софија фон Хоенберг.
Пуцњи у Сарајеву потресли су свет.
Атентатори, омладинци из револуционарне националне групе “Млада Босна“, извршили су своју заклетву да ће доказати Хабзбурговцима да се Босна није предала окупатору. Била је то њихова освета туђинском јарму, изречена у заносу слободарских и националних тежњи, у младалачком жару.
Демонстративна посета аустро-угарског престолонаследника који је изабрао Видовдан, дан српске трагедије и славе јуначке на Косову, за ново понижење мале Србије, завршена је трагично по силнике.Малолетне особе (испод 21 године) у то време нису могле бити осуђене на смртну казну, тако да су Гаврило Принцип и остали били осуђени на 20 година робије.
Гаврило Принцип је једном приликом на суђењу изјавио:
“Ја сам националиста Југословен и тежим за уједињењем свих Југословена у коју било државну форму, и да се ослободе Аустрије”.
Неправедно су му преписали да је српски националиста.
Гаврило Принцип казну је издржавао у затвору у Чешкој (тврђава Терезин). У том затвору био је доста мучен, а због лоших затворских услова ослабио је и имао око 40 килограма.
Премино је у својој 24.години живота (28.04.1918 године), од туберколозе.
Његово тело пренето је у Сарајево 1921. године, и сахрањено је у заједничку гробницу атентатора ”Младе Босне ”.
Коришћена литература – Боривоја Марјановића, Југословенски атентати.
Приредио Ђорђе Бојанић
