Аустроугарски војници вежбају вешање српских ратних заробљеника. Метод вешања је подразумевао усмрћивање осуђеног вешањем за врат, са лаганим подизањем осуђеног на стуб о који је закачен конопац.
Осуђени је умирао од гушења, ломљења гркљана и смањеног дотока крви у мозак. Само у ретким случајевима је долазило до ломљења врата и тренутне смрти услед повреде кичмене мождине. У највећем броју случајева осуђеник је умирао дугом и болном смрћу.
Извршењу казне увек је присуствовао лекар или санитетски официр, који је након одређеног времена прегледао тело осуђеника и проглашавао смрт или наређивао да осуђени виси још неко време док смрт не наступи.
По аустроугарским правилима преких судова, оптужени је могао бити обешен или стрељан чак и уз постојање најмање сумње за најмањи прекршај или само као мера одмазде према цивилном становништву.
Извор: Приче из Великог рата
