ЗанимљивостиВидеоКолумна

Представљена књига о легендарном професору Тарасјеву

Андреј Тарасјев, универзитетски професор, писац уџбеника, легендарни професор Филолошког факултета у Београду који је био и остао мост између руског и српског народа.

Професор Андреј Тарасјев потомак је руских избеглица који су у Србији, у Београду нашле свој дом и у српском окриљу добиле нови смисао живота и допринеле култури, образовању и духовном животу новог завичаја, оставивиши дубоки траг и велико поштовање потомака.

У препуној сали Руског дома о професору Тарајсеву, рођеном Београђанину а потомку белих Руса, говорили су само неки од 34 аутора књиге који је поводом његовог 90.рођендана објавила издавачка кућа „Чигоја“ а приредила Бранислава Марковић.

Књига „Професору Тарасјеву у част“ писана је срцем и душом, у њој се налазе сабрани утисци, сећања, анегдоте из живота и прикази рада овог изузетног човека, педагога, али и оснивача хора „Лучинушка“, ево и два текста из књиге „Професору Тарасјеву у част“.

ВЕЛИКА РУСКА ДУША МОЈЕГА КУМА АНДРЕЈА ТАРАСЈЕВА

Пише, Зорица Пелеш

Од свих Руса које познајем  мој вољени  Андреј Тарасјев  је највише руска душа. Темељног националног васпитања и чврстих историјских традиција он је заиста гранит од традиције, симбол старог морала, љубак, бриљира несвакидашњом  духовношћу својственом највише Русима и на један посебан начин поседује специфичан руски тон и стил. Пресрећна сам што сам захваљујући кумовској вези наших породица на врховима прстију ушетала кроз  врата његовог срца, које ме је од првог трена пригрлило на очаравајући начин. Одушевљава ме што у својој појави, карактеру и менталитету носи прекрасне  особине и обележја завичаја својих предивних родитеља – највеличанственије православне царице РУСИЈЕ.

Представљена књига о легендарном професору Тарасјеву
Зорица Пелеш и Андреј Тарасјев

Красе га изузетне ретке особине и он је један посебан човек, који је свој живот у професионалној и друштвеној делатности подредио себи као безусловну обавезу да лично и истрајно ради за добробит оних којима је потребан. Као личност јаког националног карактера и слободоумља формирао се и као научник – интелектуалац  са чврстим моралним начелима о научном раду и науци уопште. Сав кипти од љубави, не само према Русији, већ и према Србији, увек спреман да пружи свој скромни допринос где је то потребно.

Сваки тренутак проведен са њим је за мене увек  нека нова лепота, јер сав кипти природном красотом и истином, које су израз и одјек правог руског духа, племените, родољубиве и велике душе. Посебно ми је била велика  част и радост, када је говорио на промоцији моје књиге “ПРОТА СТЕВАН ДИМИТРИЈЕВИЋ АНЂЕО БОЖИЈИ ЗА ЈУЖНУ СРБИЈУ” у Културном центру Чукарица, коју је 2009.године  организовао његов велики пријатељ блаженопочивши протојереј – ставрофор  Дејан Дејановић, старешина Цркве Светог мученика Трифуна Топчидерском гробљу у Београду.

Протојереј – ставрофор др Стеван Димитријевић, студент чувене Довне академије у Кијеву,  био је професор Андрејевом оцу  Виталијуу на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, а касније и његов велики пријатељ све до своје смрти 1953.године. Била сам одушевљена када је Андреј почео нежно да отвара капију сећања својег детињства, које је највише волео да проводи у порти Руског храма СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ на Ташмајдану у Београду, када су тамо седели његов отац Виталиј и прота Стева, како су га сви звали од милоште.

Представљена књига о легендарном професору Тарасјеву
Прота Стева Димитријевић

Прота Стева је у порти  засадио прекрасне јорговане, које је редовно и одржавао. Доносио је, како је АНДРЕЈ испричао, неуморни прота Стева, шамлицу и баштенске маказе из својег стана у близини, на Булевару краља Александра број 17 у згради која је тада припадала СПЦ, и седећи на шамлици обликовао маказама гране јоргована, док га је Андреј с уживањем посматрао. После завршеног посла прота Стева и Андрејев отац би седели на једном трему , који је имао дивне зелене дрвене стубове, пили чај и говорили “по-руски”. Питала сам Андреја, како је прота Стева говорио руски језик, а он ми је усхићено   одговорио да га је говорио перфектно и да нико не би поверовао да није био рођени Рус. Посебно је волео да посматра проту Стеву  док је са његовим оцем служио у Храму, јер је био изузетно маркантна личност. Прота Стева је био професор петорици српских патријараха – Варнави, Гаврилу, Павлу, Герману и Иринеј, као и двојици светитеља: Светом Јовану  Шангајском и Светом Николају  Велимировићу, као и дивном Владимиру Албиновичу Мајевском, којег је препоручио патријарху Варнави за личног секретара и који је написао сјајну биографију нашег светог мученика патријарха Варнаве.

Током студија у Кијеву прота Стева је био међу првим Србима који су по архивама Кијева, Москве и Санкт-Петербуга истраживали грађу о руско – српским односима кроз векове.

Када смо 2015 године професор историје ОШ “Бубањски хероји”” из Ниша ЂОРЂЕ БОЈАНИЋ и ја завршили рукопис наше заједничке књиге ,,РУСКО-СРПСКИ БРАТСКИ ОДНОСИ”,  замолила сам Андреја да за књигу напише  предговор и рецензију, што је он прихватио с великом радошћу и хвала му бескрајно због тога, а посебно због изузетно дирљивог предговора  –  ” Хвала ти, СРБИЈО.! ” После две године ова наша изузетно драгоцена књига је преведена у Русији на руски језик и налази се и у  кабинету председника РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ Владимира В. Путина, као и у многим руским значајним библиотекама. Промоцију ове књиге смо одржали у Руском дому у Београду, поводом ДАНА ПОБЕДЕ 2017. године.

Неизмерно сам  благодарна драгом Андреју, који се од малена хранио здравом и сочном духовном храном, што је 2016. године прихватио мој позив да заједно учествујемо у РУСКО- СРПСКОЈ МЕЂУНАРОДНОЈ  ПРОСВЕТНОЈ САРАДЊИ ИЗ ПРЕДЕМТА ИСТОРИЈЕ И ВЕРОНАУКЕ путем видеа 2016.године. Тема предавања је била  ,,РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ”. Иницијатива за сјајне часове путем видеа потекла је из ОШ ,,Бубањски хероји” из Ниша од  професора историје Ђорђа Бојанића и вероучитеља ђакона Дејана Јовановића, уз благослов директорке школе госпође Верице Раденковић. Одмах је ову дивну идеју прихватио наш руски брат професор Александар Николајевич Муравјов, из ПОЊКИНСКЕ ОСНОВНЕ  ШКОЛЕ из ИВАНОВСКЕ ОБЛАСТИ РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ,    руководилац  ,,Руско-српског клуба”  у Основној школи БР.11 из града ШУЈЕ, у Ивановској области ,РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ.

Други заједнички час Андреја и мене био је 2019. године, а тема предавања је била Руска књижевност у српским школама. Било га је милина слушати, посебно што је говорио на руском језику. А овај дивни час је заједно са професором историје Ђорђем Бојаноћем  и његовом школом из Ниша, организовала Руска организација   “РУСКО-СРПСКИ ДИЈАЛОГ”  коју је предводио директор Евгениј Осенков.    

У дивном сећању ми је остао и наш одлазак у Младеновац  2.априла.2014. године са члановима Секције за историју медицине СРПСКОГ ЛЕКАРСКОГ ДРУШТВА, чији сам и ја члан, где смо присуствовали откривању СПОМЕН – ПЛОЧЕ чувеном младеновачком лекару ” ДОКТОРУ РУСУ ”  -др СЕРГЕЈУ ГЕОРГИЈЕВИЧУ КАРИНКОВСКОМ, на згради Специјалне болнице за интерне болести.

Присутан је био и тадашњи амбасадор РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ У СРБИЈИ Њ.Е. ГОСПОДИН АЛЕКСАНДАР ЧЕПУРИН. После откривања спомен- плоче изузетно потресан говор је одржао др Бранислав – Брана Димитријевић, професор Стоматолошког факултета из Београда и председник Секције за историју медицине Српског лекарског друштва, и свима нам натерао сузе на очи. Андреј  је ову беседу назвао ПОЕМОМ  и одмах ме је  замолио да је потражим од др Димитријевића , јер је  пожелео да је преведе на руски језик и пошаље у Москву.

Андреј је, као изузетно драгоцена подлога  свим племенитим и корисним стремљењима руске нације, посебно водио рачуна о очувању спомена на легендарног руског генерала ПЕТРА НИКОЛАЈЕВИЧА ВРАНГЕЛА, који је био радо дочекиван гост у стану Андрејевих родитеља, као и код проте Стеве Димитријевића, и који је  при доласку из Сремских Карловаца у Београд редовно  присуствовао богослужењима у руском Храму СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ У БЕОГРАДУ  у који је, по његовој последњој жељи, пренесено његово тело из Белгије. Андреј ме је увек молио, када би у листу ” ПОЛИТИКА ” објавио помен генералу ВРАНГЕЛУ у руском храму, да преко друштвених мрежа обавестим и позовем све поштоваоце овог легендарног генерала на његов помен.

Одушевљавао ме је сваки пут и  када сам слушала концерт његових божанствених Лучинушки, којима је  попут чаробне лампе додавао раскошну  светлост, а мене молио да обавестим јавност о њиховом концерту. Свако писмо је завршавао  речима ,,ТВОЈ АНДРЕЈ” што је мени посебно пријало и наш однос чинило блиским и чудесним.

Љупкост је израз јединствене лепоте његове душе, јер он увек трепери

страствен  и сав у напетости својег темперамента. Из њега је  често избијала и трагична осећајност када би ми  са сетом говорио о вихору сеобе,  који је донео и његове родитеље у нашу  СРБИЈУ.

Много ме је радовала и чинила посебно почаствованом његова жеља да седимо заједно на концерту у Руском дому и у Етнографском музеју и да певамо. Мој кум је одраз и одјек правог руског духа,  необична појава  и јединствена природа, као што су јединствене и његове седе власи.

Проф. Тарасјев поседује бескрајну благост у својем погледу и  као драгоцен пријатељ и омиљени професор већ је ево за живота својег  сплео очаравајући  неувели венац  славе  и код нас својих савременика, као и код потомака, створивши анђеоски хор ЛУЧИНУШКА, који је прави правцати одсјај његове божанске руске душе.

ХВАЛА МУ ШТО ПОСТОЈИ ТАКО  ЧАРОБАН И ДУШЕВАН..

ХВАЛА МНОГО И ПРЕКРАСНОЈ “РАЗРЕДНОЈ ” БРАНИСЛАВИ  – БРАНКИ МАРКОВИЋ, КОЈА  И БЕЗ ЧАРОБНОГ ШТАПИЋА НА СВАКОМ КОНЦЕРТУ “ЛУЧИНУШКИ” УМЕ ДА СТВОРИ ТАКО РАСКОШНУ ЧАРОЛИЈУ СВОЈИМ ЈЕДИНСТВЕНИМ ВОЂЕЊЕМ ПРОГРАМА, ШТО МНОГО ГОВОРИ О  ВЕЛИКОМ ПОШТОВАЊУ И ЉУБАВИ ЗА СВОЈЕГ   ДРАГОГ ПРОФЕСОРА АНДРЕЈА И

СВЕ  БОЖАНСТВЕНЕ ЧЛАНОВЕ ,,ЛУЧИНУШКЕ”.

На крају желим да изразим велику захвалност свим члановима хора “Лучинушка” на изузетној љубави коју ми пружају годинама и што ме, поред Андреја, сви називају  КУМОМ. Срећна сам што постоје и што могу да им узвратим љубав и поштовање, јер их све доживљавам као своје најрођеније. Хвала им и што сам пре неколико година имала велику част да заједно са њима идем у родни Алексинац проте СТЕВЕ ДИМИТРИЈЕВИЋА, где су имале прекрасан концерт.

С ЉУБАВЉУ И ПОШТОВАЊЕМ, КУМА ЗОРИЦА ПЕЛЕШ, биограф проте Стевана М. Димитријевића, један је од аутора Српске енциклопедије и Српског биографског речник – СБР, историчар медицине и публициста.

РАСКОШНА ШИРОКА РУСКА ДУША ЗНАМЕНИТОГ УНИВЕРЗИТЕТСКОГ ПРОФЕСОРА РУСКОГ ЈЕЗИКА И ИСТОРИЈЕ РУСКЕ КУЛТУРЕ АНДРЕЈА ТАРАСЈЕВА

Пише: академик проф. др РАДМИЛА ТОНКОВИЋ

Као студенти још више смо заволели Русију слушајући, гледајући и упијајући очаравајуће приче дивног професора Андреја Тарасјева.

Сусретала сам се с њим и у Београду и у Москви и питала се, зашто он не живи у својој обожаваној Родини! Од првог сусрета сам осећала и дубоко одушевљење и тугу у том силном и нежном Русу. А он је приповедао понесено и раздрагано, али и носталгично и елегично, са широким замасима једне дивне раскошне душе и ума, сав предан и посвећен својој матушки Русији – њеној култури, уметности, науци и њеним дивним људима… И све је то преносио на саговорнике, слушаоце, публику.

Представљена књига о легендарном професору Тарасјеву
Радмила Тонковић и Андреј Тарасјев

Кроз његова бајковита казивања раскошног ума и душе свим својим бићем смо заволели  далеку и још невиђену и недоживљену Русију.

А када сам отишла на студије на Московски државни универзитет “Ломоносов” (МГУ), професор Тарасјев ми је пожелео срећу, уз опаску, да тамо одлазе само најбољи! И била сам пресрећна, јер ми је то рекао најбољи професор, а оправдала сам његове речи завршивши студије са ЗЛАТНОМ ЗНАЧКОМ као најбољи дипломац. И до данас смо дугогодишњи пријатељи, а то је за мене  велика част!

Трагична Октобарска револуција је попут огромног таласа запљуснула Србију руским  избеглицама – бисерима руске науке, културе, образовања и теологије и породица Тарасјев је одиграла важну улогу у очувању духовне снаге “белих” Руса у новој Отаџбини Србији. Андрејев отац протојереј Виталиј Тарасјев је био дугогодишњи старешина Руске цркве Свете Тројице у Београду, претходно завршивши Призренску богословију (1926.) и дипломиравши на Православном богословском факултету Универзитета у Београду (1931.) и о њему сам писала у свом чланку о “белим” Русима у Зборнику Матице Српске: ПРИЗРЕНСКА БОГОСЛОВИЈА: ЖИВОТ, МИСИЈА, ДОПРИНОС (150 година од оснивања 1871-2021, 10 година од обнове рада у Призрену 2011-2021).

Породица Тарасјев је  у пет генерација свештеничка, а професор Андреј је ипођакон храма Светог Трифуна, што сведочи о дубокој духовности, која је сачувала ову породицу “белог” руског емигранта, јер је духовни утицај најважнији и најпресуднији на психу и човеково сазревање. Професор Тарасјев често говори о окупљању Руса око цркве, као и да су Руси обновили женско монаштво у Србији, о његовом упознавању са Јованом Шангајским (гостом у дому Тарасјевих), као и о чувеним руским философима и њиховој мисији у Србији и Европи.

А професир Тарасјев је основао “Друштво за очување спомена на Русе у Србији” (чији је председник), као и чувени и популарни хор “Лучинушка”, који пева песме славенских народа већ 50 година са својим студентима на Филолошком факултету и што је најважније, они су више од хора, они су права сложна ПОРОДИЦА!

Маестралне конферансе госпође Браниславе Марковић на концертима хора све разјашњавају о песмама и традицијама Славена, а хор својим наступима оплемењује и обогаћује наше душе и узноси их до саме Васељење!

Као руководилац и диригент Академског хора Филолошког факултета Унуверзитета у Београду “Лучинушка” професор Тарасјев негује музичко наслеђе славенских народа, њихових традиција, језика и књижевности, као и укупне културе.

Окосницу хора чине оне “девојке” које су у хору од његовог оснивања, преносећи СВЕТЛОСТ, ВАТРУ, БАКЉУ – ЛУЧ на одушевљену публику у препуним салама где наступају. ЛУЧ заједно са њима поносно носи легендарни проф. АНДРЕЈ ТАРАСЈЕВ, којем од свег срца честитам 90. рођендан – С ДНЁМ РОЖДЕНИЯ!

Пише, академик проф. др Радмила Тонковић једна од најобразованијих Српкиња – научник, академик, историчар, филолог, философ, професор, преводилац, писац, новинар и авијатичар. Високо образована на нашем Универзитету на Филолошком и Филозофском факултету, школовала се и на универзитетима у Манхајму, Хајделбергу, Лондону и на чувеном Универзитету “Ломоносов” у Москви, а студије завршава са “Златном значком” као најбољи студент факултета. Она је и прва жена – ваздухопловни новинар и прва жена-ваздухопловни уредник на Балкану, а као списатељ, новинар, публициста и преводилац пише и објављује у многим часописима у земљи и иностранству. Добитник је Ордена Карађорђеве звезде II степена.

 Приредила: Српска историја

Back to top button