Оно што посебно пече и боли ову моју српску душу, је да тако лако прелазимо преко неких ствари, историје, као да нам је небитна и неважна. Хоћу да истакнем једно: нисмо ми бомбардовани 24.марта 1999.год. само тај дан, већ је та голгота трајала 78 дана! Зар имамо право да то споменемо само тада и готово? Не! Нећу и не могу. Те дане геноцида, који још увек траје над мојим народом, нећу заборавити док дишем. Не смем, јер тиме бих оправдала смрт свих невиних цивила, храбрих војника, деце. Не смем због своје деце. Они морају знати какво је зло урађено и које последице је оставило на све нас.
Међутим, врло мало људи је тада, а касније било информисано колико је Русија учинила за Србију те кобне 1999.год, и касније, као што чини и данас. Одувек нас је мајка Русија грлила својим рукама, прва трчала да нам помогне, ако паднемо да што пре устанемо. Русија, колевка православља, бранила је и брани и нас и себе, непрестано и свестрано.
- марта 1999.год звук сирена у СР Југославији одјекнуо је истовремено и у Русији.
НАТО је остао глув на апеле Русије и почео да спроводи свог “милосрдног анђела”. Његови авиони су 78 ноћи осветљавали наше небо, као ђавоље, проклете звезде, тражећи децу, младост, да их убије у повоју на најсвирепији могући начин. Нема одбране. Језиви звук авиона, погледи приковани за небо-па шта драги Бог и онај злотвор у авиону, на малом екрану одлуче. Наша браћа Руси су осећали све наше боли, јер су знали да је ово био: “Напад на читав православни свет”, како је истакао и Свети Синод Украјинске Православне Цркве (Московске Патријаршије). Тадашњи председник Белорусије Александар Лукашенко истицао је ако дотуку Србију, да је Русија следећа. Веома учена жена, Др Наталија Нарочиницка, геније геополитичких наука, говорила је да је главни циљ НАТО-а да разједини православне Словене и угуши им националну свест, идентитет, припадност, и присвоји за себе све тековине на овим просторима.
Сада се као кроз маглу сећамо априла 1999.год када је наша влада прогласила прикључење СРЈ Савезу Русије и Белорусије. Државна дума Руске Федерације и Представнички дом Народне скупштине Белорусије су то прихватили. У низу догађаја који су уследили после тога, то никада није спроведено у праксу, на наше велико жаљење.
Америка са својим савезницима, чланицама НАТО-а, уз Јапан, Јужну Кореју и државе које “толико теже” да буду у том “престижном клубу”, користила је све опробане и нове методе да спречи ово уједињење. Отпор тадашње Југославије је морао бити сломљен по било коју цену, да служи за пример другима, да знају шта их чека и на шта су све спремни.
Те последице се виде и у данашњем односу према Русији, Белорусији, Ирану, Либији, Сирији, Куби,…
Оно што нису очекивали сви учесници “милосрдног анђела” јесте храброст и непоколебљивост српског народа, који као да им је поручивао:”Можете нас бомбардовати колико хоћете-предати се нећемо!” Тај понос, пркос који носи у себи, мој народ је показивао на мостовима, бранећи их само својим телима, митинзима, протестима, док је звук сирена парао зрак и уливао страх у кости. У породилиштима су се рађали нови животи, синови и кћери. Многи нису имали прилике да упознају очеве, који су били “колатерална” штета!
Али, Русија није посустајала. Тада је на њеном челу био Борис Јељцин, неспособан да помогне сопственој земљи, у економском расулу, окружен прозападним људима, и сам увелико дискредитован и разоткривен.
Али, припадници руске војске нису немо посматрали шта се дешава, већ су отпочели са својим војним маневрима. Као проба, лансирана је ракета са нуклеарне подморнице на Камчатку. Из Севастопоља је кренуо брод руске Црноморске флоте „Лиман“ и кренуо ка Јадрану. Сећам се колико сам била радосна када сам чула ову вест. Знала сам да ће доћи до неког преокрета, да Русија неће дозволити да нас сатру и затру.
Министар одбране је прекинуо све контакте са НАТО–пактом. Оштро је наглашено да ће Русија да употреби своје нуклеарно наоружање, ако се за тим укаже потреба. Тиме је јасно дато до знања да се напад на СР Југославију сматра нападом на Русију!
У Америци и земљама чланицама НАТО-а упалио се аларм за узбуну, јер су руске балистичке ракете биле окренуте према њима и схватили су да Русија није неко коме можете запретити без последица. Силом прилика и зато што су премрли од страха, уследио је позив Русији да се укључи у дипломатске преговоре.
Доношење Резолуције 1244 Савета безбедности УН, којом се признаје наш суверенитет над Косовом и Метохијом, је изгласана захваљујући Русији. Медлин Олбрајт, Марти Ахтисари, постају много умеренији у својим изјавама и све чешће истичу значај руског учествовања у овоме.
Оно што је мени остало урезано у памћење је долазак руских специјалаца из Босне на аеродром “Слатина” код Приштине. Старт за ову акцију дао је начелник Генералштаба, Анатолиј Квашњин. Злочинац, Весли Кларк, прокључао је од беса, јер је то заузимање било незамисливо и примио је велики ударац. Клинтон је немоћно гледаo како три руска авиона слећу на приштински аеродром. Јељцин је био потпуно “неинформисан” о свему овоме, као многи наши политичари, тада, после тога, а и сада.
Ти исти руски војници који су заузели аеродром “Слатина”, спречили су веће страдање српског народа на Косову у том делу, за разлику од осталих подручја, где је извршен немилосрдан прогон, спаљивање, уништавање свега православног.
Русија, од које су нас одмакли или бар то покушавају, свих ових година, никада нас није оставила на цедилу. И када то нисмо тражили, она је увек била уз нас. Својом снагом, величином, православном колевком, чува нас. Уместо да се окренемо према својој браћи и сестрама, ми журимо у Европску унију, која је легло капиталистичких змија и порока, где се губе све моралне и људске вредности. Тежимо да нас приме у НАТО- онај исти НАТО који нас је само пре 17 година бесомучно убијао и убија и дан данас својим уранијумом, раширеним по земљи и водама Србије. Па приступањем ми признајемо злочин, прихватамо да су били у праву што су нас бомбардовали? Да љубим руку џелату који је убио децу моје Србије?! То је ван сваке памети и коси се са свим што јесам! Јесам за напредак, за боље сутра, али уз њих, који су прекршили све законе и прописе и напали на моју суверену отаџбину мешајући се у њене унутрашње ствари, који нису презали да бомбардују мостове, цивилне објекте, болнице, зграду РТС-а- нема ту места за нас. Ми смо њима потребни само као лабораторија, да експериментишу, спроводе огледе, да нас окрећу једне против других, трују, мажу очи шареним лажама. Да ли стварно немамо другог излаза и доведени смо у такво стање да се уђемо у НАТО, у савез са Америком, а сведоци смо за ових 17 година шта су све урадили и раде и даље у свету, у име “мира”?
Зар тиме не би направили већи злочин према себи самима, према својим прецима, према њиховим херојствима и свему ономе што су учинили кроз богату, пребогату историју? Ако у себи носимо и најмању кап крви својих прадедова, онда знамо да нам је једини спас да будемо што даље од њих.
Окренути се према својим највећим и јединим искреним пријатељима, Русији, која је једина способна да сачува православну веру. А ако изгубимо своју веру, свој идентитет изгубили смо и смисао свог постојања…
Зато, драга моја Русијо, нека нам је драги Бог у помоћи, јер не могу да потиснем и гурнем под тепих прошлост, жртве и злочиначке игре, а искрено, за будућност се плашим…
Једина светлост која ме обасјава долази од тебе, продире ми у душу и срце, мами сузе, мада ми смо још увек у тако мрачном тунелу…
Српска књижевница Гордана Павловић
Члан УКС-а и редован члан Матице српске
