Колумна

Зорица Пелеш: ПОД КОЗАРОМ 20.ГОДИНА ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА НИЈЕ БИЛО МОМКА ЗА ЖЕНИДБУ НИТИ ДЕВОЈКЕ ЗА УДАЈУ

Гледајући филм "ДАРА ИЗ ЈАСЕНОВЦА" гушила сам се у сузама. Филм је урађен маестрално и све честитке сјајном режисеру Предрагу Антонијевићу и свим фантастичним глумцима, посебно деци, као и свима који су учествовали у реализацији овог изузетног пројекта, на који се чекало више од 70.година.

Јула 1942.године, по завршетку крваве офанзиве на КОЗАРИ (на којој је жарио и палио нациста КУРТ ВАЛДХАЈМ, бивши председник Аустрије и генерални секрета Уједињених нација), отето је 12.263 србске деце од родитеља и депортовано у логор Стара Градишка, у коме се и дешавала великим делом радња филма „ДАРА ИЗ ЈАСЕНОВЦА“ .

Зато у селима под Козаром није 20.година било, после завршетка Другог светског рата ни момка за женидбу, ни девојке за удају.

Генерал др Гојко Николиш је у својим мемоарима „КОРИЈЕН, СТАБЛО; ПАВЕТИНА“ описао потресан призор у порти православне цркве у Босанској (Козарској) Дубици , испред које је остало било много трагова крви покланог србског народа од стране првих комшија усташа, с друге стране УНЕ, када је, путујући у џипу из Приједора , на путу за Славонију, пролазио поред ње .

Босанска Дубица је тада сном мртвијем спавала, није било ни живе душе на њеним улицама, док се са друге стране, када је његов џип прешао Саву, није могло проћи од мноштва гусака које су мирно шетале путем поред хрватских домова, које рат није био ни окрзнуо.

Николишеви мемоари штампани су 1988. године, али није била нека јагма купаца за њих, као што је била за Дедијеровом књигом о „ћопавом Загорцу“, од милоште названог у народу „ЧЕДА“. А тек каква је била помама за огромним урамљеним сликама „ЧЕДЕ“, тог нашега „највећег сина свих наших народа и народности“ после 4.маја 1980.године, када је цела бивша Југа, од Вардара па до Триглава, грцала у сузама…

А 11.година пре тих Николишевих МЕМОАРА, када је 1979. године изашла потресна књига Драгоја Лукића „РАТ И ДЈЕЦА КОЗАРЕ“, нисам приметила да је она изазвала неку већу заинтересованост наше читалачке публике, а камо ли сузе некима од нас, сем код оних који су изгубили своје најмилије страдале од усташког „СРБОСЈЕКА“, МАЉА, ПИШТОЉА…

Филм „ДАРА ИЗ ЈАСЕНОВЦА“ је заиста потресан, али могу рећи да су усташке звере приказане и доста благо, с обзиром на сва зверства која су чинила над србским становништвом, почев од вађења очију од којих су правили огрлице и пунили котарицу крвнику Павелићу, који се, заједно са својим братом по крвништву и оружју, Адолфом Хитлером безбрижно башкарио у Аргентини након Другог светског рата.

О србским извађеним очима писао је Курцио Малапарте у својој књизи „КАПУТ“ (1946) , на основу сведочења енглеског лекара Л.Роџера , који их је видеоу Павелићевој котарици на столу испред њега, као што их је споменуио и Марио Аурелио Ривели у својој књизи „НАДБИСКУП ГЕНОЦИДА“.

Када, драга браћо моја Срби и драге моје сестре Србкиње, прочитате књиге : „РАТ И ДЈЕЦА КОЗАРЕ“( Драгоја Лукића), „КАПУТ“ (Курција Малапартеа), „НАДБИСКУП ГЕНОЦИДА“ (Мариа Аурелиа Ривелија) , „КОРИЈЕН , СТАБЛО, ПАВЕТИНА“ (Гојка Николиша), „МАГНУМ КРИМЕН“(Виктора Новака) , УСТАШКИ ЗЛОЧИН ГЕНОЦИДА“ (др Милана Булајића), схватате колико су ипак благо приказани усташки кољачи у филму „ДАРА ИЗ ЈАСЕНОВЦА“. Овај изузетан филм треба да буде подстицај и другим филмским ствараоцима да коначно почну озбиљно да приказују сва страдања србског народа, а не да, као до сада, углавном снимају ужасне бљувотине зачињене непримереним псовкама и перверзијама. Наши потомци морају да знају ко су били крвници њихових предака.

Проф. Ђорђе Бојанић је такође (само у најкраћим цртама) начео сва страдања србског народа у 20.веку, у својој књизи „СТРАДАЊА И ЖРТВЕ СРПСКОГ НАРОДА У 20.ВЕКУ“, за коју је академик проф.Радмила Тонковић написала сјајну рецензију, а ја предговор.

Све ово што сам навела до сада треба да буде путоказ нашој деци и унуцима да наставе „ПУТ КОЈИМ СЕ РЕЂЕ ИДЕ“ до ИСТИНЕ, а који су вешто заобилазили деценијама наше деде, бабе и наши родитељи, плашећи се УДБЕ, ГОЛОГ ОТОКА И КО ЗНАЧЕГА ЈОШ …

За разлику од многих родитеља, који су преживели ужасе рата, моја мама је желела да знам истину о злочинима усташких крвника, као и савезничком бомбардовању на Васкрс 1944.године и хвала јој!

Посебно памтим њена потресна сећања , са Савског пристаништа у Београду, за време окупације, када су Савом пристизали ( из усташке НДХ) , плутајући, убијени Срби, прикуцани на дрвеним крстовима на којима је писало „МАРШ, У МАЈКУ СРБИЈУ!“ О томе нисам учила у школи и зато је сада неопходно, када нам поново прекрајају историју и уџбенике историје штампају Хрвати и Словенци (под окриљем главног газде Немца) писати, говорити и снимати још филмова о срсбким страдањима.

Приредила, Зорица Пелеш, публициста

Back to top button