„ОВО НЕ СПОМИЊИ НИКОМЕ, АКО ТИ ЈЕ СТАЛО ДО ТЕБЕ“ Све што нисте знали о човеку који је ШОКИРАО СВЕТ доказима о ЈАСЕНОВЦУ

Академик, професор и доктор Србољуб Живановић упокојио се 1. јануара у 90. години у Лондону, после краће болести.

Рођен је 1933. године у породици железничког чиновника у Сарајеву. Вихор Другог светског рата је породицу Живановић као избеглице пронео кроз чак осам градова бивше Југославије, коначно их зауставивши у Београду.

Ниже разреде гимназије и Малу матуру положио је 1948. године у Првој мушкој гимназији у Београду, а више разреде гимназије у Првој мешовитој гимназији у Земуну. Дипломирао је на Медицинском факултету београдског универзитета 1959. године као један од најбољих студената. 1964. године постао је један од најмлађих доктора наука у бившој Југославији. Своју професионалну каријеру посветио је анатомији, палеопатологији и биоантропологији.

Његова открића из области анатомије уврштена се у чувену Грејову Анатомију 1973.године. Изабран је за редовног члана Краљевског Антрополошког Друштва Велике Британије (Роyал Антхропологицал Социетy оф Греат Бритаин), као и за члана Краљевског Медицинског Друштва (Роyал Социетy оф Медицине).

Био је члан многобројних међународних стручних удружења, као и члан Међународне Словенске Академије наука,културе, образовања и уметности, те Академије наука Републике Српске.

Највећи део свог радног века провео је као редовни професор на једном од најстаријих медицинских факултета на свету, Свети Бартоломеј на Универзитету у Лондону (Бартс анд тхе Лондон Сцхоол оф Медицине анд Дентистрy, Университy оф Лондон). Био је гостујући професор на неколико универзитета у свету, укуључујући Универзитет у Оксфорду, као и универзитете у Србији, Босни и Херцеговини, Уганди, Зимбабвеу и Папуи Новој Гвинеји.

Аутор је преко 30 књига од којих је књига Болести древних људи постала приручник из области биоантропологије широм света. Објавио је преко 150 научних радова у стручним и академским часописима, укључујући и чувени журнал Натуре са радом о Ђердапским скелетним серијама.

За свој рад одликован је многим домаћим и међународним наградама. Блаженопочивши Патријарх српски Герман, одликовао га је Орденом Св. Саве за антрополошка испитивања у Манастиру Копорин (мошти Св. Деспота Стефана Лазаревића).

За животно дело у унапређивању науке у пољу медицине одликован је престижном Маркизовом наградом Ко је Ко у свету 2020.године. У српској јавности остаће упамћен као члан форензичког тима који је 1964. године вршио ископавања масовних гробница у јасеновачком систему хрватских концентрационих логора смрти.

Остаје упамћен по свом неуморном залагању за утврђивање чињеница везаних за геноцид почињен над Србима, Јеврејима и Ромима за време Другог светског рата на простору Независне Државе Хрватске. Награду Растко Петровић добио је за књигу Јасеновац, а носилац је и меморијалних плакета и награда удружења преживеле деце логораша Јасеновца из Србије и Републике Српске.

Комунистичке опструкције

Током ископавања земних остатака и костура у Јасеновачком систему логора Србољуб Живановић наилазио је на озбиљне опструкције од стране тадашњих комунистичких власти. Касније је због притиска о објављивању укупног броја жртава, преко 700.000 људи, на основу чињеница и научног истраживања, морао да напусти СФР Југославију и настави се у Лондону, плашећи се за свој живот. Комунистичке власти одбиле су да објаве истраживања Комисије.

О томе, на шта је све налазио у Јасеновцу је све записивао:

„Знате, то је рађено двадесет година по ослобођену логора и задах је био грозан. У лобањама су се налазили остаци мозга и они су послати на обраду у Завод за судску медицину у Љубљану. Још онда смо дошли до закључка да је близу двадесет одсто жртава живо отишло у гроб, што су страшна сазнања. Од ударца у главу могло се умрети на лицу места, али ако је маљ скренуо и није пробио лобању, створио велико унутрашње крвављење, то је могло одмах да однесе живот, а могло је да траје и више недеља па да жртва лагано умире. Они који су на тај начин страдали нису умирали неколико недеља, већ највише неколико дана, јер су то били тешки ударци, а жртве су биле бацане у јаме тако да је и то убрзавало умирање.“

Комисија је на простору усташког логора смрти Доња Градина вршила ископавања великих рака, односно масовних гробница у којима су масовно сахрањиване жртве које су довођене директно из села у којима су их усташе ухватиле, и одмах убијале код претходно ископаних великих рака. Приликом ископавања је пронађен великих број личних предмета, као што су дечје флашице за млеко, златници, крстићи, што је указивало да, у логору смрти Доња Градина, починиоци злочина нису имали времена ни да опљачкају жртве, као и то да су масовна убиства вршена толико често да џелати нису имали времена за пљачку.

Два начина клања жртава

„ Јасеновачке жртве су клане или спреда, тако што им је пресецан гркљан, при чему се не повређују велики крвни судови па човек лагано умире крварећи некада и данима. Али ако се са стране засече један од великих крвних судова, великих артерија, жртва је моментално мртва. Било је и једног и другог начина клања у Јасеновцу.

„На два квадратна метра, површини једног просечног гроба, било је сахрањено у просеку двадесет седам људи, једни преко других. Када се истражује једна таква рака, па када у руке узмете поломљену лобању једногодишњег детета, то вас промени заувек. Када год говорим о томе, па и у овом моменту, ја се потресем, а ја сам као судски антрополог свашта видео и навикнут сам на свашта. Онда можете замислити какав је то осећај био. Када видите цуцле, кантице за млеко, флашице…“

Резултати до којих су дошли шокирали су и саме чланове комисије:

– Прорачуне је вршио Антон Погачник који је уједно био и најстручнији. Њагова цифра је износила 730.000 убијених Срба, 33.000 Јевреја и 80.000 Рома. То је број иза кога смо могли да станемо на основу расположивих форензичких доказа. Међутим, после рата је много тога уништено, урађено је све да се затру трагови злочина. Чак смо се и сами уплашили од тих цифара јер смо били свесни да су оне у стварности вероватно много више. Усташе су се саме хвалиле у званичним дописима Трећем рајху да су убиле милион и 400.000 Срба. Нацистички обавештајци су те цифре сматрали нереалним и процењивали су да је број убијених Срба у Јасеновцу између 900.000 и једног милиона.

Пристали да смање цифру убијених Срба

Одмах по потписивању извештаја крећу притисци на све чланове комисије, а Србољуб Живановић почиње да преживљава личну драму у страху за свој и живот своје породице.

– Константно смо имали притисак с врха да коначна цифра мора бити много мања. Дуго смо размишљали шта да радимо, али смо на крају потписали извештај у коме је стајало да је убијено 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома. Мој потпис је био први, као председника комисије. Знали смо да су ти бројеви можда и мањи од реалних и због тога на даље смањивање једноставно нисмо могли да пристанемо. Непосредно по повратку са ископавања, октобра 1964, пристао сам да дам ексклузиван интервју магазину НИН. Међутим, тај интервју није објављен ни после три недеље. Када сам одлучио да одем у Политику и да потражим новинара с којим сам причао добио сам одговор да он више не ради ту. Један од уредника у Политици дословно ми је рекао: „Ти никада ниси долазио овде, нити си икада давао интервју за било кога. Не помињи ово више никоме ако ти је стало до тебе, али и до свих нас осталих које позањеш“.

Побегао у Уганду, па у Велику Британију

Врло брзо после тог догађаја Живановићу је постало јасно да мора да побегне.

Предводио и Међународну комисију

Србољуб Живановић је 2000. године прихватио позив да предводи нову Међународну комисију за истраживање злочина у Јасеновцу. На основу расположиве документације и нових ексхумација та комисија је као коначну цифру утврдила да је у Јасеновцу убијено између 700.000 и 800.000 Срба, 23.000 Јевреа и више од 80.000 Рома.

– Колеге су ми јавиле да се на Институту распитују за мене, али и да је расписан конкурс да ми се нађе замена. Емигрирао сам у потпуној тајности пет и по месеци по завршетку ископавања и потписивања извештаја. Отишао сам у Уганду јер сам знао да ме одатле неће изручити у случају захтева Југославије. Тамо је био највећи Центар за медицинска истраживања у Африци. Касније сам 1968. добио позив да одем Велику Британију и тамо радим као професор на Краљевској академији. Пристао сам без размишљања. У Југославију се нисам враћао све до краја осамдесетих година прошлог века. Тамо су ми ионако сва врата била затворена. Веровао сам и да ће моја породица бити сигурна све док се не будем вратио или појављивао у јавности са резултатима своје комисије. Управо зато су ти резултати остали скривени од очију јавности све до 1991. године.

Покушај атентата на Србољуба након повратка у Србију

Први повратак у Београд уследио је 1989. године, а наредни тек после 5. октобра 2000. године.

– Обишао сам свој стан у Земуну, срео се са породицом и пријатељима које годинама нисам могао да видим. Међутим, убрзо сам доживео покушај атентата. Возио сам Батајничким друмом када су ми отказале кочнице на ауту и свом силином сам ударио у аутобус из супротног смера. Само се пуком срећом нисам онесвестио од ударца, а у моменту док сам покушавао да отпузим из аута на њега налеће теретни камион. Возач камиона је побегао с лица места, а прву помоћ су ми указали путници и возач аутобуса. Увиђај је установио да су ми кочнице намерно онеспособљене, али је мој аутомобил мистериозно касније нестао иако је требало да служи као доказ у процесу против НН лица.

Камион који ме је ударио био је натоварен земљом да би силина ударца била што јача, а није имао таблице. Идентитет возача никада није утврђен. Пријатељи су ми убрзо јавили и да ми је стан поново озвучен, тако да сам одлучио да поново побегнем из земље. Нисам се враћао све до после 2000. године.

Сахрана у Лондону

Сахрана Србољуба Живановића биће обављена на православном гробљу у Лондону, а комеморације ће бити одржана у Бањалуци, Београду и Лондону. Датуми ће бити накнадно објављени.

После смрти академика Србољуба Живановића огласили су се израески историчар и водећи истраживач Шем Олам института Гидеон Грајф, академик САНУ Василије Крестић, грофица Џин Тоши Маразани Висконти, члан Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу, Добрила Кукољ, председница удружења бивших логораша Другог светског рата, Гојко Рончевић Мраовић, преживело дете логораш Јасеновца, директор института Дијане Будисављевић, доктор Душан Басташић, председник УГ Јадовно 1941, Драгана Томашевић, директор Фондације за сећање на Јасеновац и Холокауст, проф, др. Драгољуб Ацковић, генерални секретар Европске Ромске Уније, проф. др. Владимир Лукић, почасни председник Удружења Јасеновац – Доња Градина:…

Извор: Курир/Јадовно/