НОРВЕШКИ БАРОН ОСЛОБАЂАО СРБИЈУ

У свом дневнику  Вилхелм Фредрик Ведел Јарлсберг између осталог описао је његов ангажман у ослобађању Србије од турака 1876 гoдине.

Србија и Норвешка су две земље које су морале да се боре за независност. Норвешка је постала независна 1905. године, а национализам је био јако изражен почетком прошлог века.

Можда су зато Србија и борбени српски народ постали узор многим Норвежанима. Неки Норвежани су бирали да се боре за Србе са оружјем у руци или као лекари и болничари, а посебно током Балканских ратова 1912-1913, норвешки барон Вилхелм Фредрик Ведел Јарлсберг борио се за Србију у устанку против Турака 1876. године.

Родио се на имању Елингард у Остфолду у Норвешкој 1854. године. После средње школе, 1874. је прошао официрску обуку и постао поручник у норвешкој војсци. Отпутовао је у Немачку на студије и ту је чуо за борбу Срба против турске окупације. У пролеће 1876. тајно је отпутовао у Београд, на путу овамо придружио се двојици козака, енглеском лекару и медицинској сестри који су такође желели да се боре за Србију.

Он је 29. августа 1876. продао оно мало што је имао код себе и пријавио се у такозвану „Легију Наталија“ јединицу српске војске. Није рекао да је био официр у Норвешкој, а због језика је мобилисан као редов у 4. чету батаљона. Он је 1. и 2. септембра 1876. у свом дневнику записао: Јуче је стигао један аустријски официр који је такође био уписан као редов.

Велике борбе су се водиле код Алеминца и Ниша (Ниш). Српске снаге су сигурно победиле. Данас сам срео данског коњаника. Шестог септембра наставља: Данас смо марширали кроз храстове шуме преко брда. Свуда видите заставе црвеног крста окачене и рањенике како леже дуж сеоског пута.

Док сам вечерао у Јагодини, украли су ми џепни сат, али ми га је полиција вратила. Када је командант бригаде, пуковник, чуо да је потпоручник у Норвешкој, одмах је хтео да унапреди Норвежанина и 8. септембра је постао командујући водник. 20. септембра пише: Данас поподне су ме упуцали, када сам био напољу између прозора, први пут сам чуо метке изнад себе.

Лако је бити са образованим људима. Ево људи који су се борили са мексичким царем Максимилијаном, са Дон Карлосом у Шпанији и са Гарибалдијем у Италији, људи који су учествовали у пољском устанку, као и у походу на Аустрију 1866. и Француско-пруском рату 1870. године.

Још поподне постигли су примирје. Ja и још један војник ишли смо у лов на пилиће у напуштено село између линија фронта. 28 септембра 1876. године учествовао je у борбама против Турака испред Ђуниса овде су успели да потисну Турке назад, али неред и турска артиљеријска ватра значили су да српски војници, укључујући Ведела Јарлсберга, нису заузели положаје са којих су Турци побегли.

У 2 сата после подне рањен је турским метком у бутину. У дневнику за овај дан пише: Имао сам патроне у џепу, али не и пушку, али сам се надао да ћу ускоро узети једну од рањеника. Напредујемо, многе заболи стомак, марширамо поред генерала Чарнајевa : онда граната пада тик до нас, али не експлодира. Повређени Србин ми је дао своје патроне , који су ми касније спасли ногу од инфекције када сам повређен у бутину. Извукли смо се од турског метежа и уверили се да он крене у другом правцу.

Сместили смо се у храстов жбун где нам је наређено останемо. Овде смо били изложени јаком гранатирању. Са наше леве стране, олујне колоне напредују. Онај који је само могао да буде ту, није могао да лежи и да се обори, мишљења смо. Али наређење је било да задржимо висину па смо онда остали овде.

Дохватио сам пушку. Нажалост, пушка је била конструкције коју нисам познавао. Сваки 10. патрон требао је да буде типа који је чистио цев. Око 1 сат Турци су почели да беже са својих положаја са наше леве стране, али сада су, нажалост, скоро сви наши људи нестали са положаја који смо морали да држимо.

Многи су били мртви и рањени, неки су сами јуришали напред, али већину сам касније срео иза линија и ван опасности, руске официре нисам видео у првој линији фронта. Открио сам да сам био сам са само 14 војника. Груписао сам своје људе колико сам могао и открио турску ватрену линију мало испред нас. Испалио сам неколико хитаца, али сам заборавио патрону за чишћење и моја пушка није радила. Отпузао сам до својих људи на све четири који су, упркос мом наређењу, почели да пуцају.

Прочишћавао сам пушку неких 10 минута када сам чуо “Аллах, Алах” и видео цео турски ватрени ред како вуче конопац испред нас. Турски наредник удара и циља на мене, пуца и осећам убод у бутину. Није било другог савета осим да се повучемо, било нас је само 14 мушкараца. Гранатирани смо током целог повлачења. Барон Ведел Јарлсберг је 1. октобра примљен у британску пољску болницу где је остао 10 недеља. Овде су га посетили кнез Милан и генерал Чарнајев и одликован је српском медаљом за храброст. 18. децембра је отпуштен из болнице и после четири месеца српске ратне службе дипломирао је и вратио се свом студентском животу у Немачкој.

Три године касније одликован је Српском медаљом „Споменица на рат”. Барон Фредрик Ведел Јарлсберг умро је у Рио де Жанеиру 1903. године

Приредио: Кнут Фловик Турасен

Сарадник: на тексту Бранко Димовић Димески

Приредила Српска историја