У овом раду ћемо коментарисати мемоаре немачког дипломате, Хермана Нојбахера, који је у време Другог светског рата био Хитлеров специјални изасланик за Балкан. Акценат ће бити на његовој пресуди, изреченој од стране комунистичких власти у Београду, и његовом ставу према четничком покрету и генералу Михаиловићу.
Нојбахер 1940-те бива ангажован од стране намачког министарства спољних послова да у Букурешту буде специјални изасланик, који ће се првенствено бавити обезбеђивањем транспорта румунске нафте ка Немачкој. У међувремену добија и гомилу других задатака, тако 1943-е долази до обједињавања Врховне војне команде за Југоисток, под јединственом командом армије групе Ф, генерала-фелдмаршала Фрајхера Фон Вајкса, тако да Нојбахер постаје координатор за спољнополитичке послове, и то за простор Србије, Црне Горе, Албаније и Грчке. Конкретно, промене у војној структури пратиле су и одговарајуће промене у дипломатији, тако да Нојбахер постаје главна спона између министарства спољних послова Рајха и представника Вермахта. Американци га интернирају маја 1945-е, затим учествује као сведок у Нирнбергу, и на крају бива прослеђен комунистичким властима у Београду, као сведок у процесу против Михаиловића.
Шта он сам о свему овоме каже видећемо у следећим редовима.
…У време када сам преузео мисију у Београду, Србија је била земља где су комунисти имали најслабије позиције на Балкану и у којој је комунизам имао најмање присталица. Србија има претежно аграрни карактер. Преко осамдесет одсто становништва чине сељаци. Комунисти имају изгледа у индустријским срединама, а њих нема много у Србији. Београд је изузетак. Главна база Комунистичке партије у Србији постао је Београдски универзитет. Сељаштво ове земље је васпитано у патријархалном духу, а према свему новом односи се са дубоким неповерењем. Како су вековима били турски поданици, научили су до савршенства лекцију о пружању отпора и то на лукав и упоран начин. У српском сељаку видео сам једну од најјачих полуга против бољшевизације Балкана. Управо зато, ставио сам у средиште мог политичког планирања окончање досадашње немачке политике према Србији, по којој је Србија била дежурни кривац за све проблеме на Балкану. Ово је међутим, значило ништа мање него ширу ревизију немачке политике на Балкану. Срби, најзад, ако погледамо географску карту, заузимају кључно место на Балкану.
О партизанима каже следеће:
…У Црној Гори, где је беснео окрутан, грађански рат партизани су постајали све јачи. Полако су бивале видљиве намере балканских партизана, из којих је произилазило да су имали јединствену стратегију: да организују црвени устанак од Словеније па до Пелопонеза…Партизани су тачно знали шта им је циљ: да под плаштом и заставом народноослободилачке борбе против окупатора утабају пут који ће им донети власт. На том путу побили су онолико националистичких бораца, колико је то било могуће. Јер за комунисте, садашњи и будући непријатељ број један били су националисти. Националисти су на тај начин били гурани у руке окупатора, против кога су 1941. подигли устанак и отишли у шуму. Тако је окупатор за националисте постао непријатељ број два. План националиста био је следећи: докле год су немачки и италијански окупатори у земљи, да се од њих на овај или онај начин добије што је могуће више оружја. То је био једини разлог због кога су четници, повремено сарађивали са окупатором. Нико од националиста није имао симпатије за ратне циљеве окупатора и нико од четника није био спреман да се бори за ратне циљеве Немачке и Италије.
Ово се пре свега односи на српског вођу четника, бившег пуковника Генералштаба, Дражу Михаиловића. Политика овог српског националисте може да се разуме и објасни само из тог ратног оквира када у земљи бесни грађански рат.
О сарадњи четника и Немаца:
Већ и пре мог доласка дешавало се да су се неке четничке јединице у Србији, Босни и Херцеговини, у Црној Гори и Далмацији, повремено заједно са италијанским и немачким трупама бориле против партизанских снага. Ова сарадња, којом су се нарочито много Италијани користили, била је Немачком главном штабу непожељна, а заправо и забрањена. Па ипак и поред забране Хитлера, Немци и четници су и даље, с времена на време сарађивали. Балкански кланци и гудуре су мрачне, а Главни штаб је био далеко. Дешавало се да се усамљени командант неке мање немачке војне формације нашао у тешкој ситуацији и. одједном стигла му је добродошла и неочекивана помоћ од неке четничке јединице; он ју је разуме се прихватио. Комунисти су били заједнички непријатељи и четницима и Немцима. Хитлер сам, међутим, био је строго против такве сарадње, а то се добро види и из његове преписке са Мусолинијем.
О генералу Михаиловићу:
Политику Драже Михаиловића није било тешко разумети. Он је био иморесиониран немачким војним подвизима. Па ипак, са сигурношћу је рачунао на то да ће Немачка изгубити рат. Довољно сам чуо од поузданих извора, који су ме обавестили о Дражином ставу према Рајху. Он је остао непријатељ окупатору, који је због Титовог успона постао његов непријатељ број два. Савезници су Дражу оставили на цедилу, па је зато покушао да од Немаца-који су за њега сада били само непријатељ број два, добије што је могуће више оружја. Намера четничког вође била је ова: да се, када започне немачко повлачење, без борбе докопа немачких стратешких позиција и да се на њима утврди. Он се спремао за коначан обрачун са Титом, који је требало да води бескомпромисно, на живот или смрт, а у питању је била будућност Југославије. Док су, дакле, Дражини подређени команданти ту и тамо сарађивали са Немцима, он је сам наставио да и даље води пропаганду против Немаца. Ова политика била је сасвим јасна и логична, што се саме теорије тиче. У пракси, у свакодневном животу, међутим, овако подвојено држање морало је да штети његовом покрету и да га слаби, јер таква политика не може лако да се разуме и пропагира. Србима није могао гласно да каже: ,,Немојте да се много бринете! Од глупих Немаца ја хоћу само да узмем оружје, како бих уз помоћ њиховог оружја могао да их истерам из земље!“
Бивши шеф америчке војне мисије у Главном штабу Драже Михаиловића, пуковник професор Мекдовел, уложио је велики и искрен напор да спасе Дражу Михаиловића. “Велика политика“ је овог борца за националну ствар оставила на цедилу. Мекдовел је веома добро познавао убеђења вође четника. Амерички пилоти, који су били спасавани са територија које су контролисали четници, нудили су се да као сведоци дођу у Београд на суђење Дражи, али узалуд. Тито то није прихватио. Мекдовел је у Њујорку организовао паралелни судски процес, како би свог друга из ратних дана, са којим је толико тога проживео, одбранио од оптужбе да је починио дело велеиздаје. И ја сам се тада понудио-у то време су ме интернирале америчке власти-да будем сведок у процесу Дражи Михаиловићу. И ја сам га хтео одбранити од истих оптужби. Како сам навео у предговору, ја сам југословенским властима био посуђен као сведок. Моја изјава-коју сам дао у министарству унутрашњих послова у Београду, у Реферату о ратним злочинима-одговара у битним тачкама опису који сам пружио у овој књизи. То је разлог због ког је моја изјава била неупотребљива за процес који је за власт у Београду био од највеће пропагандне важности. Овде лежи објашњење зашто нисам био позван као сведок у процесу против Драже пред војним судом.
Комунистима наравно овакво сведочење није ишло у корист, тако да му и нису дали прилику да на суђењу изнесе свој став по питању наводне сарадње Михаиловића са окупатором. Касније Нојбахера власти у Београду осуђују на 20 година затвора, одакле га пуштају новембра 1952-е. Да погледамо мало саму пресуду:
Основна линија Нојбахерове политике састојала се у следећем: да ослаби партизански покрет и то уз помоћ Недића и да спроводи политику велике Србије. За то је настојао да придобије за сараднике ове издајице: Дражу Михаиловића и Љотића. Према Србији водио је политику репресалија, која је требало да буде спроведена на нов начин и то тако да промени старе наредбе, које су биле политички погрешне и штетне по интересе фашистичке Немачке. Нојбахеру је пошло за руком да из Београда уклони Мајснера, који је по Нојбахеровом уверењу својом “’тврдом линијом“ терао људе у шуму и тако створио Немачкој политичке противнике. Уз помоћ врховног команданта за Југоисток, фелдмаршала Фон Вајкса, који је прихватио његове предлоге, Нојбахер је успео да промени упутства која се односе на мере одмазде против становништва и стрељања талаца. Оптужени наглашава да је он спасао животе хиљадама људи и даје после његовог одласка у Србији престало убијање таоца. Његова одбрана из следећег разлога мора ову тврдњу да одбаци: он је ове кораке, против, очевидно, погрешне дотадашње политике своје земље, преузео у првом реду јер су имале штетне последице по интересе Рајха, а не да би заштитио цивилно становништво. Он је успео да промени немачку политику о том питању и зато, јер је тиме намеравао да се ефикасније и успешније бори против Народноослободилачке борбе.
Нојбахер и јесте успео да укине строге казне које су се вршиле над недужним становништвом у случају рањавања или погибије немачких војника, као и то да уклони злогласног шефа Гестапоа Мајснера, што му комунисти итекако замерају. Мало је рећи да је ова пресуда скандалозна. Ја наравно не браним овог Немца, ни један окупатор није добродошао, већ скандалозним сматрам разлоге због којих га комунисти осуђују. Једноставно, трудио се да у свом том паклу нешто олакша Србима и због тога је нанео штету њиховом народноослободилачком покрету…
Надам се да ће ова прича бар мало утицати на расветљавање наше историје по питању Другог светског рата.
Пише, Живковић Дражен, за Српску историју
