Његошева Капела

„Не бојим се од вражјега кота, нека га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега“

Петар II Петровић Његош је 1845. године (или 1846.) на Ловћену, на Језерском врху, подигао црквицу и посветио је своме стрицу светом Петру Цетињском. Приликом подизања, а и непосредно пред смрт, Његош је изразио жељу да у овој цркви буде и сахрањен, „на оној висини, која је највиша у Црној Гори и од куд се виде понајвише само србске земље и сиње море,“ како нам прича Милорад Медаковић, Његошев ађутант и пријатељ, касније и државни секретар црногорског књаза Данила Петровића Његоша. Медаковић је забиљежио и Његошеве ријечи којима обавезује Црногорце да га сахране на Ловћену:

„То је моја потоња жеља, коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет, како и ја хоћу, онда ћу је оставити пред проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалостнији и ту моју жалост стављам вами на душу.“ 

Његош је умро 19. (31) октобра 1851, у 10 сати ујутру. Из бојазни да би се Турци могли ноћу прикрасти на Ловћен и почившем владици одрубити главу, сахрањен је Његош у Цетињском манастиру, да би 27. августа 1855. његове кости биле пренешене на Ловћен.

Завјетна Његошева Капела и Ловћен, били су симболи снаге Србства Црне Горе. Црногорски краљ Никола Петровић Његош, рекао је дописнику француског Temps-а, 1913. године: „Ловћен је Олимп србски, споменик подигнут Божјом руком слободи и њезиним бранитељима, колико је то наше славне династије, подножије је то маузолија пепела Петра Петровића Његоша“.

Знајући за важност и симболику Његошеве Капеле и Ловћена, Аустријанци су, током Првог свјетског рата, из Бококоторског залива бомбардовали ове светиње, а након капитулације Црне Горе, окупаторски гувернер Вебер, по наредби Врховне команде, наредио је ексхумацију Његошевих костију, како би се његова Завјетна Капела срушила и на том мјесту изградио споменик у знак аустријског освајања Ловћена. Митрополит црногорски, Митрофан Бан, покушао је да у име грађана Цетиња умоли окупатора да одустане од ове намјере рекавши Веберу да је „Његош био не само господар Црне Горе, већ и пјесник Србства, и да ће тај чин тужно одјекнути у свим србским срединама“. Митрополит није успио. Ексхумација је извршена 12. августа 1916. Његошеви остаци су након обављеног парастоса пренешени у Цетињски манастир. Његошева црквица је разрушена и расписан конкурс за изградњу споменика који је са одушевљењем пропраћен међу хрватским националистима у њиховом дубровачком гласилу „Права црвена Хрватска“. Али, ова идеја није остварена. Аустрија је изгубила рат, а побједничке србијанске трупе ушле су у Црну Гору. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, под династијом Карађорђевић, створена је 1. децембра 1918.

Одлуком Светог архијерејског сабора и Светог синода Србске православне Цркве, по предлогу митрополита црногорско-приморског Гаврила Дожића из 14. новембра 1920. године, Његошева Капела имала се обновити. Пет година доцније, Његошев завјет је по други пут испуњен, а извршио га је краљ Александар Карађорђевић, унук црногорског краља Николе Петровића Његоша. Његошева капела је обновљена 10. септембра 1925, а освећена 12. септембра. Освештење је извршио митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић уз асистенцију четворице свештеника. Као дан свечане прославе, означен је 21. септембар 1925. Овим поводом пристигао је на Цетиње и србски патријарх Димитрије Павловић, који је лично одслужио Службу у помен Његошу.

До Иванових корита могло се аутомобилом, а одатле су сви ишли пјешице. Тачно у подне, 21. септембра, на Ловћен је стигао ковчег са Његошевим костима. Ковчег су у обновљену Капелу унијели краљ Александар Карађорђевић, чланови Владе и митрополит Гаврило са епископима битољским, тимочким и чехословачким. По спуштању ковчега у саркофаг, одслужен је свечани помен. У саркофаг су спуштени комадић свилене Његошеве одеће нађен при откопавању старе капеле и албанска споменица коју је краљ Александар скинуо са својих груди. Митрополит Гаврило је потом ковчег закључао и запечатио га печатом Митрополије Црногорско-приморске, док је печат Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца ставио маршал Двора, ђенерал Дамјановић. Кључ је митрополит Гаврило предао краљу Александру. За вријеме спуштања поклопца на саркофаг, краљ Александар је отпасовао своју сабљу, предао је краљици Марији, те положио на спуштени поклопац велику сребрну палмову грану да би након тога од краљице узео сабљу, извадио је из кора и положио на саргофаг да ту преноћи. Око гроба је постављена војничка стража.

Обновљена Капела је израђена од тесаног ловћенског камена донешеног из рудника „Златице“. Темељ Капеле је подигнут на солидној основи, у могућности да се одупре зубу времена. Све што је остало од старе Капеле узидано је у обновљену. Величина и облик старе и нове Капеле били су исти, а простор око нове Капеле је нешто проширен. Око Капеле је подигнута ограда са степеницама од тесаног камена.