НИКАД ПРОТИВ РУСА

Пише, Драгослав Бокан

Ни четници, ни недићевци (љотићевци), ни партизански устаници, никада нико наше крви и српског становишта није пристајао да се бори против Руса, па и кад је то било у облику совјетске „Црвене армије“.

Генерал Недић је, тако, једини (уз Грке, мислим) који, ни по цену живота, није пристајао да пошаље Србе на „Источни фронт“, никада и ни по коју цену. Као што није дао да ниједан војник нити државни службеник под његовом командом подигне руку у нацистички поздрав. Није могло да се чује, чак ни у окупираној Србији, оно злогуко: „Зиг Хајл!“, и те како присутно по Загребу, Сарајеву и другде (не само у бившој Краљевини Југославији, већ и широм Европе).

Многи то не знају, па да овде поменемо и овај наш изузетак из свих правила ондашње („Нове“) Европе, и тада под немачким вођством.

А када је мрачни Хитлер, обузет мржњом према Русима, тражио од њега да пошаље према Лењинграду и Стаљинграду „макар тројицу војника“, да би формално и Србија имала своју јединицу међу свим другим, овако удруженим Европљанима (Норвежанима, Белгијанцима, Шпанцима, Румунима, Данцима, Швеђанима, Финцима, Французима, Италијанима, Мађарима, Хрватима…, па чак и Енглезима) – наш стари генерал је то одлучно одбио. Па, чак, и „да та тројица буду лекари или медицинско особље“, само као трочлано болничко одељење. Ништа није помогло Хитлеру код српског генерала, никакве претње, ни наговештене оштре казне Србима под немачком окупацијом.

И није се, Богу хвала, српска застава нашла на европско-нацистичким  јарболима на Источном фронту!

Тако да 1944. године у борбама са храбром, ослободилачком „Црвеном армијом“ нису пристали да учествују ни наши четници, припадници Југословенске војске у отаџбини, али ни припадници љотићевског Српског добровољачког корпуса, који су тада кренули на запад, ка Словенији, одбивши да пуцају на браћу Русе.

Борили су се, жестоко, против Титових комуниста (за очување српског духа и поретка), али не и против Руса!

Уосталом, њиховог легендарног команданта, инжињеријског пуковника Константина Мушицког (потомка породице чувеног Лукијана Мушицког) Немци су осудили на смрт стрељањем у децембру 1941. – а због активног помагања четничким одредима Драже Михаиловића – па му је тек интервенцијом генерала Милана Недића (иначе, спасиоца толиких српских избеглица из НДХ и словеначких из Немачке) смртна казна замењена затвором. Коју је затим одслужио, а након језиве тортуре од стране немачког Гестапоа…

То не знају наше нове генерације васпитане у титоистичком и аисторијском, апатридском духу, које мисле да су разне српске формације у Другим светском рату биле супротстављене совјетским војницима, што, једноставно, није истина.

А истину морамо да знамо.

У част овог и оваквог одбијања да се учествује у тадашњој оружаној русофобији, послушаћемо дирљиву песму Српског добровољачког корпуса (са њиховим ратним барјаком на коме је Свети Георгије који пробада аждаху). Њихову трагичну „Песму изгнаних“, уз подсећање да је група бивших ратника ове војне јединице, много година после рата, из емиграције организовано дошла у Хиландар и тако спречила да српски манастир постане заувек грчки (као што се десило у грузијском случају).

Ови „изгнани Срби“ су тако постали хиландарски монаси (двојица Митрофана, Симеон, Јован и Јустин) и тако заувек остали уписани у врлинску историју наше светосавске Отаџбине.

Униформу са крстом светог Ђорђа и избегличко грађанско одело су заменили монашком мантијом, у срећном крају своје животне авантуре.

А отац Митрофан (Мишуљић) је написао и објавио „Свету Русију“, један од најромантичнијих и најлепше написаних путописа након обиласка земље Светих Серафима Саровског и Сергеја Радоњешког (и, посредно, тиме утицао на мој лични пут ка вери православној и светосавском српству).

Помирења међу нама неће и не може бити без откривања истине, а камоли без јединства. Да би се за вјек и вјекова прекинуо кобни грађанску рат између нас и нас, морамо да слободно и без страсти поменемо све оно важно и племенито (па, тако, и љубав према Русији и свему руском чак и тамо где је било снажних идеолошких размимоилажења у неким тренуцима).

Молитвено се зато сетимо свих оних наших сународника који су из идеалистичких (па макар и погрешно усмерених и историјски непотврђених разлога) намера учествовали у оваквој и онаквој одбрани нашег православног српства, страдалног народа и јуначке слободољубиве традиције. И жртвовали себе и свој живот, личну срећу и породични мир у тој крвавој борби!

Па нек нам Господ подари јединство и посмртно помирење свих оних који су кретали са древним покличем: „За мном!“, и оних што су у жару борбе узвикивали: „Јуриш!“, и оних који су почињали сваку борбу са гласним питањем командира: „Ко је с нама?“ и хорским одговором његових сабораца: „Бог!“…

Треба нам „умир крви“ и братство у Христу, да не бисмо сви заједно нестали из историје.

Пише, Драгослав Бокан