ДРАГА БРАЋО, СРПСКИ СЕЉАЦИ,
Неки дан, као што сте чули и читали, примио сам један број наших угледних сељака, домаћина из Колубаре. Један од њих молио ме је, да говорим преко радиа нешто о селу. Обећао сам и ево искупљујем своју реч.
Кад ово говорим мислим на оне наше највеће и најмногобројније привреднике: српске сељаке:
– Мислим на оне који су све своје биће везали за земљу и за рад на селу:
– Мислим на оне који сачињавају најздравији и најснажнији део српског народа:
– Мислим на оне које не кваре којекакве господске болештине, ни изопачена учења из белог света, ни мешана туђинска крв:
– Мислим на оне који одржавају недирнуту српску расу и претстављају најбољи део наше земље.
Дакле, вама српским сељацима, српским земљорадницима и народним привредницима намењујем ову своју реч и наређујем да следујете тим мојим саветима ради вашег добра.
Ако ме будете послушали, од мојих савета видећете много користи, прво ви сами, па онда заједно сваколики наш српски народ и цела наша српска земља.
А који је то мој савет? Слушајте:
Не напуштајте село и земљу:
Не занемарујте земљорадњу, сеоску привреду и своју производњу; и не одричите се позива који вам је од отаца у наслеђе остао.
Не треба да заборавите: Ваше је занимање најлепше и најплеменитије. То је занимање најсамосталније од свих других и најкорисније од многих других. Земљорадник је у
истини слободан човек. Слободан по томе што је у стању да сам стече све што му је за живот потребно.
Тај слободан живот не замењујте никојим другим.
Не идите у град на рад, кад вас у селу већ очекују толики земљораднички и привредни послови.
Не бавите се спекулацијом: не напуштајте свој посао, да бисте у своме или неком другом селу куповали животне намирнице, па их после у граду два или три пута скупље препродавали.
То је искоришћавање града и велике невоље градског становништва, док су, у ово тешко доба, за све нас, село и град дужни да једно другог прихвате и узајамно помогну.
Таква се трговина не приличи честитом сељаку, брату Србину и правом домаћину. Она је штетна и селу и граду.
Доносите у град и продајите само оно што сте сами произвели.
Останите верни земљи својој и своме раду на селу. Тамо сте ви као грађанин најслободнији и као привредници најјачи.
Останите где сте, чувајте своју земљу, челичите на њој своју снагу радом без предаха. Учините је сталним извором богатства и свога и своје много напаћене Отацбине, Мајке Србије.
Снага наше земље и њена животна сила зависна је од привредног благостања и од ваше привржености на њој.
Земља ваша је ваш понос, ваше богатство. Обрадите је данас у смислу учења које смо вам дали кроз свој пољопривредни план, – обрадите и најмањи кутак своје слободне земље тако да бисте и отуда добили што већ користи.
Да би Србија живела; да би из немаштине и беде изишла што пре; да би земља донела плод који у себи већ има, потребно је данас више него икада до сада да се наш сељак врати својој земљи и свом позиву, потребно је да се у село врате сви они који су га напустили и пристали по наговору политичара и фабричких агената да од земљорадника постану мали државни службеници и фабрички радници, да се врате селу ради спаса своје породице. Ма каква да је плата, ма колико надница била висока, све то нашем сељаку не користи, кад по градовима живи у нездравим становима и мора да гледа како његову децу, која се рађају у граду, мучки вреба туберкулоза и друге варошке болештине.
Сељак који је напустио своје село и у град прешао због службице и наднице учинио је неопростив грех према српском народу као и према својој породици. Ако је то учинио за то што је на селу имао само толико земље да није могао да исхрани себе и своју породицу, данас тај разлог не постоји. По несрећи ратом и немирима у земљи село је проређено толико у свом земљорадничком сталежу, да сада има на селу и сувише посла и за оне који своје земље немају.
За успех у пољопривреди сада није услов да земљорадник ради своју властиту земљу, услов је да земља, ма чија била, буде сва и што већма обделана. А у будуће земља ће бити онога који је ради.
Наш народни живот показује се данас таквим да је још сад наша и државна и народна потреба:
Прво, да у пољопривреди остану сви они који је никада нису ни напуштали;
Друго, да се на пољопривреду врате сви они које је политика и фабрика довела у град; и
Треће, да се пољопривреди предаду они, који до данас сеоског живота познавали нису.
После наше катастрофе, као што видите, живот тече и даље. У природи је тако. Да наш живот и овакав какав је, буде сношљив и лакши морамо се везати што више за земљу и за рад на селу. Ако тако буде, такав рад спашће нас најбрже. На овај начин изградићемо оно што вам рекох неки дан:
срећну сељачку државу.
Српски сељаци били су ти који су почетком деветнаестог века, створили и обновили српску државу. И све што је данас у истини српско – сељачког је порекла. Праве Србије нестало би са нестанком њезиних сељака. У српском сељаку и пре и данас нам је сва снага и сва нада. Ето тако ја замишљам, српско село и српску сељачку државу, тога ради шаљем вам српски поздрав: Живели, браћо сељаци!
МИЛАН НЕДИЋ
10. маја 1942.
