Уместо да се наша ондашња елита бавила записивањем народне књижевности, наших епова и лирике, бајке и прича, приповетки и загонетки и других умотворина, читала су се само дела која су дошла са стране. Против овог другог немамо ништа против, али ово прво је равно злочину.
Док су у западној Европи записивали и певали о Роланду, Нибелунзима, Беовулфу, у Ирској о својим древним краљевима, а на северу нашег континента то исто радили са сагама, ми Срби смо по добром старом обичају које смо до дана данашњег задржали, све што је проистекло из наше сопствене културе третирали као безвредно и са презиром га игнорисали, па тако и народну књижевност.
Мислите да су Немањићи и наша црквена и племићка елита тог доба били другачији од наших данашњих поколења? Мислите погрешно, пошто смо толико остали исти да је то поражавајуће.
Данас се наша сопствена културна достигнућа, било традиционална било савремена, у великој мери игноришу од нас самих, исмевају и ниподаштавају, док се у оно што долази са стране гледа као у нешто много боље; у средњем веку је био исти случај, само прилагођен тадашњим околностима.
Узмимо за почетак тада нову и страну религију којој се најдуже опирало село, које је и иначе увек последње прихвати промену: прво су је пригрлили племићи који су је потом силом наметнули народу, и то у време када су свештеници махом били Грци. Хришћанство нам је испрва дошло из Рима, али након промене јурисдикције у 8. веку, о чему смо писали, и након што су велики жупан Стефан Немања и Свети Сава одлучили да је ипак паметније да се вежемо уз Цариград, дефинитивно смо постали православци.
Последњи Властимировић, цар Часлав бачен у Саву од Угара око 950. године. Фото: staresrpskeslike.com
То је вероватно био погрешан потез јер је Запад већ тада показивао да ће ускоро надмашити Исток, а и ми смо били ментално много ближи Западу него Грцима; ово последње је можда најбоље описано презиром краља Уроша према евнусима у грчком посланству.
Као и свака нова идеологија, као и комунизам у 20. веку, хришћанска Црква је све оно што се дешавало пре ње прогласила за небитно и мрачно, као и све оно што нема везе са њом, тако да ми данас о нашој претхришћанској историји можемо нажалост само да нагађамо; шта више, чак и данас мислимо да нам је држава настала са Немањом, и игноришемо кнежеве и цареве из рода Властимировића и краљеве из рода Војисављевића.
Кнегиња Косара загледа краља Владимира у тамници око 990. године. Фото: staresrpskeslike.com
(Руку на срце, бројни родослови Стефана Немања у средњем веку баве се његовим пореклом које по њима води од Ликинија, римског цара и савладала Константина Великог. “Обшти лист Пећке патријаршије”, поред бројних других који се тиме баве, каже: “Овај Ликиније имао је два сина који су са мајком после смрти Ликинијеве (325) побегли из некада славног града Сирмијума. Из тога града они су преко Босне побегли у Захумље у отечество свога оца Ликинија… Лоза која је од њих водила дала је првог благочестивог цара нашег Немању, који се у монаштву прозвао Симеон.”
Ово је интересантно из много разлога, понајвише зато што савремена историографија на основу списа “De administrando imperio” византијског цара Константина VII Порфирогенита тврди да смо на Балкан дошли у 7. веку.
Светом краљу Јовану Владимиру из династије Војисављевића секу главу око 1016. године. Фото: staresrpskeslike.com
Било како било, наша епска и лирска поезија, наше бајке, приче и приповетке, наше загонетке и остале умотворине, нису уопште записиване у средњовековној Србији, што је само по себи, без обзира на разлог таквог понашања, анти-народни злочин. Може се закључити да је то зато што се народни интелектуални продукти нису ценили, осим ако неко нема бољи одговор. (Истина, сачуван је податак да је краљ Стефан Првовенчани волео да гусла, али је по томе био прилично јединствен, а чак ни он није наложио да се песме записују.)
Дакле, да одговоримо на питање из наслова: шта се највише читало у средњовековној Србији? Наравно, највише се читала Библија, како Стари тако и Нови завет, читала су се житија светаца, како наших тако и страних, читали су се зборници, читала су се и апокрифна дела о библијским догађајима која су их на мало угоднији начин препричавала, али то сте већ знали, или сте барем могли да претпоставите.
Састанак Стефана Немање са Фридрихом Барбаросом у Нишу 1189. године. Фото: staresrpskeslike.com
Занимљивије је питање, шта се највише читало од секуларне литературе? Одговор ће вас изненадити.
Наиме, најчитанија књижевна дела у Српском краљевству су била средњовековне прераде античких романа: “Роман о Троји” (дакле, прерађена “Илијада”), “Роман о Александру Великом” и “Триштан и Ижота”, што је наша верзија имена Тристана и Изолде.
Иначе, “Роман о Александру Великом” је заправо “Александрида” коју је вероватно написао Калистен око 300. п.н.е. Сачувано је више наших редакција овог дела, па је чак и до Руса дошла наша верзија, те се код њих то назива “Српска Александрида” (“Александрии Сербской”). “Александрида” је оставила дубок траг у нашој култури, а да смо тога мало свесни.
Победа краља Милутина над Татарима 1283. године. Фото: staresrpskeslike.com
Занимљиво је такође и да је име Александрове (у овом роману једине) жене, Роксанде, идентично имену жене коју цар Душан проси у Леђану, граду латинскоме (идентификовано као Пољска), а коју за њега осваја Милош Војиновић.
Пошто је кокошка старија од јајета, остављамо стручној јавности да покуша да открије шта је у овом случају кокошка, а шта је јаје, и да ли су у питању заправо две кокошке, односно, да ли је “Женидба Душанова” заправо наша сопствена народна верзија Александрове женидбе у којој је Душан накнадно заменио Александра, Милош Војиновић неког античког хероја, а Леђане Персију. С обзиром да смо очували сећање на Диоклецијана (цара Дукљанина), упркос званичној верзији по којој смо дошли на Балкан пре 1400 година, зашто не бисмо и на Александра?
(И уосталом, зашто баш Леђане, зашто баш Пољска? Да није можда главни јунак те песме првобитно био неки претхришћански краљ на кога смо заборавили временом, можда не Александар већ неко каснији, на чије је место Душан волшебно улетео захваљујући живом народном сећању на њега?)
Било како било, да су наша средњовековна црквена елита и наша аристократија знали више да поштују оно што долази из креативне енергије и сећања свог сопственог народа, на ова питања бисмо данас већ знали одговоре. Овако, можемо само да нагађамо. Тужно.
(Л. Б.)
Извор: Телеграф
Преузето РАСЕН
