Многи се боје наше слоге, па чине велики притисак на Србе

Интервју за сајт Српска историја води Бранко Димески

-У организацији Савеза Срба Француске и  Удружења Корени дали сте допринос Вашим учешћем у културно уметничком програму који је после српске престонице наше наслеђе представило нашој дијаспори широм градова Европе.

Караван културе је кренуо пут Европе, носећи, из српског наслеђа, музику, духовност, лепу реч, књиге, од којих издвајамо „Легенде и предања Косовског поморавља“, као пример неговања народног наслеђа. Успех каравана је потврдио потребу да будемо у директним контактима са нашим људима у региону и западним земљама Европе, али и са пријатељима Срба у овим земљама. Са нама у били Градоначелници Лендаве у Словенији и Нице на Азурној обали, у Бечу и Цириху Амбасадори наше земље, као и Владика аустријско швајцарски Андреј. А у Паризу смо за наше људе, приредили како у цркви Свети Сава, тако и у Српском културном центру, музичко- сценски догађај  коме су допринела  књижевна остварења наших и француских аутора . Било нам је драго што је међу публиком било и француза углавном из млађе популације . У успех је веровао организатор Петар Гојковић, а онда и сви ми уметници као део каравана.

-Уз успешну глумачку каријеру, активно се бавите и режијом

Члан сам српске драме Народног позоришта у Приштини са седиштем у Грачаници. Од 1999. као и за све друге српске институције , ни за моје матично позориште није било места у Приштини. Успешно одолевамо времену и са директором Предрагом Радоњићем боримо се за опстанак кроз богату продукцију, а представе играмо како за наше становништво  на Косову и Метохији, од севера, преко Ибра и Косовског поморавља, тако гостујемо по целој Србији, региону и Европи. Тај замах нам омогућује Држава Србија, кроз Министарство културе, коме припадамо. Прославили смо 70 година трајања. Тим поводом ми је поверен сценарио и режија сценског приказ, кога назвасмо “Идемо даље- Упркос свему“. У раду на томе посебно сам била инспирисана бурним историјатом српске драме приштинског позоришта од њеног настанка најпре у Призрену, а потом у Приштини; у склопу друштвено-политичких прилика, по директиви из Београда, све је било подређено стварању албанске драме, на чему су здушно радили српски професионалци, као што су се залагали на стварању и афирмацији укупне албанске културе. За узврат, кад год је био албанац на челу позоришта, српска драма је била пред укидањем и, борила се за свој опстанак. И тако кроз све године “братства и јединства“ на Косову и Метохији.  Много пута је била пред гашењем , али и опет се подизала из праха , као и сада после новијих политичких дешавања на Косову и Метохији.

А из потребе да се  сценски остваре и  теме из наше ближе и даље  историје , као и теме из  духовности , аутор сам  више позоришних  приказа.  Те уметничке подухвате  реализује Српски културни клуб Сербика-Гњилане.  Поред својих основних активности: часопис за културу и збивања “Литерарни отисак“, који је  подршка раду многим културним ствараоцима у Косовском поморављу, затим ревија за младе “Чуперак“, која подстиче креативни рад деце на тему очувања народног усменог наслеђа и културе, под кровом Сербике су  и  позоришни прикази , где сам се потрудила као сценариста и редитељ да одбраним достојанство сећања како на велике жртве у Великом рату у  представи “Једини пут“, с посебним освртом на драматична дешавања на простору Косова и Метохије, преко музичко- сценског приказа “Бањско злато“ урађено поводом 700 година градње манастира Бањска, до представа за децу са духовном тематиком.

-Наши суграђани широм Европе имали су прилику да виде ваше сценске визије . Какав утисак носите са тих гостовања?

У Бечу и у Дизелдорфу је наша црквена општина угостила  “Бањско злато“ које подсећа на златно време Немањићке Србије и славног краља Милутина. Кроз титл смо садржај учинили доступним  и гледоцима из тих земаља, упознавши их са политичким и културним успоном  Србије у средњем веку. Посебно ми причињава радост што смо тада са овим гостовањем кроз прилоге посетилаца покренули обнову манастира Бањска.  Ову радост делим са колегама Војином Ћетковићем, који је био у улози Краља, Небојшом Дугалићем, у улози Архиепископа Данила, Дејаном Цицмиловићем, Србским Православним појцима и осталима. Поменула бих између осталих и гостовање представе за децу “Рајски врт“- настанак света по библији у градовима Швајцарске , а и у Паризу пре пар година, где малишани, како је ово својеврсни час веронауке, понесу лепе утиске.

-Позоришни приказ „Велики рат на Косову и Метохији 1914-1918. Једини пут , поводом века од ослобођења Косова и Метохије, одржана је у Грачаници. Ових дана су представу могли видети и грађани Требиња.

У “Једином путу“ се нашао ток Великог рата , приказујући бурна историјска дешавања на Косову и Метохији , када је у повлачењу Српске војске , Команда са Краљем Петром доносила тешке одлуке. У приказима  мученичког хода преко Албанских планина, као  и у страдању осталог народа под окупацијом, посебно бугарском, многи гледаоци су распознавали  приче својих старих , потомака ратника, чији су део и они . У Требињу смо били гости  Фестивала фестивала , где је пуно гледалиште скандирало аплаузом на звуке песме “Марш на Дрину“. Цео наш тим  заједно са ствараоцима у Дому културе у Грачаници,  ношен је слоганом из представе “једна овако велика битка мора довести до праведних резултата“ !  А ми имамо веру. Ово је наш једини пут.

– Колико је однос са прецима битан за Вас и колико по Вашем мишљењу треба такав однос да буде смерница за будућа поколења?

Сматрам да је веома важно да имамо исправан однос према прецима, што подразумева неговање сећања на њихову жртву коју су, не штедећи себе, свој комфор, свој живот , приносили на олтар Отаџбине, зарад виших идеала, зарад слободе њихове деце, а то смо ми данас.  Нама, потомцима таквих прометеја  наде,  дужност је да им одајемо почаст и да се угледамо на њихова бесмртна дела.  Сваки другачији однос мора  бити осуђен на пропаст.

-Добитник сте признања од Удружења преживелих логораша Јасеновац. Колико Вам то значи?

Имала сам част да допринесем кампањи које је покренуло Удружење логораша Јасеновац поводом предлога који су поднели Скупштини Србије за усвајање Резолуције о геноциду над Србима у НДХ , као и да се прогласи дан сећања на геноцид над Србима у 20. веку, тако да су се укључиле, поред многих их културног и политичког живота, и моје колеге. Сви смо са становишта своје професије дали све од себе да  кампања “Још смо живи, сећамо се“ скрене пажњу и ширем аудиторијуму. Не кријем радост за указану ми пажњу поштованих чланова Удружења Јасеновац. Налазим да стравичан злочин који је почињен над Србима и њиховом децом, бебама у логорима смрти НДХ и који није спречаван за све време тока другог светског од стране комуниста и Тита, да се не би понављао (јер се понављао) мора бити назван правим именом. Цитираћу Владана Десницу “Кога су једном некажњено клали препоручује се за сва будућа клања!“. Јасно је да је иницијатива Резолуције ствар будућности и живота наше деце, генерација које долазе.

-Рођени сте у Гњилану. Колико је веза са родним крајем важна с обзиром да акктивно учествујете на пољу културе у Косовском поморављу?

Мој родни град већ доста година живи само у сећањима нас који га памтимо до 1999.године. Као и већина градова на Косову и Метохији и Гњилане је тог јуна 99. освануло са неким другим лицима, који су унели другачији дух, архитектуру, изменили опис наших улица, тргова…  у којима је до тада за све било места. Са завичајем одржавам везу преко културних садржаја које пласирамо широм Косовског поморавља, у коме још увек живи око 35.000 Срба. Култура је поље које не може нико да забрани- она нађе свој пут.

-Да ли бисте на позив Удружења Срба  и Пријатеља Михајло Пупин посетили Краљевину Норвешку и обрадовали нас неком од Ваших позоришних представа?

Како ово младо Удружење Срба и Пријатеља Михајло Пупин  жели да негује српску традицију и културу и да су му приоритети очување језика и идентитета Срба у Норвешкој, верујем да би имали бројну публику  за теме којима се бавимо, како међу одраслима, тако и међу  децом, на обострану радост.

-По Вашем мишљењу колико је однос матице и дијаспоре важан?

Сарадња матице и дијаспоре је неопходна, узимајући у обзир многобројну српску дијаспору и њихова деловања на свим пољима друштвеног, политичког и културног живота.  Матица мора да ослушкује своју дијаспору и да препознаје потребе њених људи. Дијаспора је одувек знала да узврати вишеструко и  кад треба финансијска помоћ (од тешко зарађеног новца) , а и кад треба стати у Одбрану Отаџбине. Многи  се боје наше слоге, па чине велики притисак  на Србе, ма где живели, по питању раслојавања, па добисмо многобројне различите Србе. У последње време добисмо оне који су остали у својим кућама и оне који су протерани. Као  Срби у матици и они у дијаспори. А ми смо један свет, једна душа, која жели  достојанствену своју земљу. Да се окупимо око те заједничке тежње. Верујем да ће разум надвладати. Ова велика искушења која нам сервирају светски центри моћи можемо пребродити уз недвосмислено јединство, веру и љубав према роду. Даће Бог!

Интервју за сајт Српска историја водио Бранко Димески

Српска историја