Марко Јанковић: Тито је био жив, када сам слушаоцима радиа честитао српску Нову годину

Интервју за сајт Српска историја води Бранко Димески

-Почетком седамдесетих година, са још неколицином људи, основали сте култни Студио Б.

Било је то у згради борбе на осмом спрату. Направљен је Студио Б. Моје најдраже колеге тада, били су Зоран Модли и Борјан Костић, са којима сам и основао Студио Б.

-Имали сте прилику да сарађујете са великим Душком Радовићем.

Са највећим Душком Радовићем! Душко је био чист геније, често ме је звао да пијемо кафу код њега у канцеларији и ту сам једном упознао и великог Душка Трифуновића, који је долазио код Радовића. То је  моја највећа радост и највише сам се радовао кад је Душко улазио у студио и смејао се мојим глупостима, које сам причао у програму. Замислите, велики Душко Радовић, смеје се мени! То је било дивно…

–После завршетка војног рока почели сте да водите емисију „Од доручка до ручка”. Колико је  било тешко спровести нове идеје, с обзиром на то да комунистичка власт  није подносила људе, који су одскакали својим радом и идејама?

Са комунистима није ишло, искрено, зато сам се служио својим малим триковима, јер са неискренима  мораш њиховим методама. Иронија и сарказам служили су ми да објасним људима оно сто желим, а да власти не разумеју. Било је тешко, али је ишло некако и мислим да сам успео да кажем оно што сам хтео. Није била ни прва, ни последња прилика да ме уклоне из медија.

Ко није гостовао код Марка Јанковића, није ни постојао.

-У Вашим емисијама, које сте водили, угостили сте многе познате светске звезде, али и домаће. Да ли је неко одбио да  гостује код Вас?

Један и једини, Паја Вујисић, одбио је да гостује у мојој емисији. Замолио ме је да дођем на Аду, да тргнемо по једну и дивно смо се дружили… тако да сам био срећан, јер сам добио корпу!

-Показали сте велику храброст и право да слободно одлучујете. У једној емисији, позвали сте Милована Ђиласа, познатог политичког дисидента тог времена. Како су реаговали претпостављени?

Варао сам претпостављене, иначе не бих успео. Том емисијом сам доказао, кроз одговоре самог Ђиласа, да је он био пројектовани и етаблирани дисидент, као и зачетак једне злокобне УДБЕ, чији потомци и данас чине велико зло Србији.

Ђиласа сам најпростије питао: кад би се поново родио, да ли би опет био уз Тита и добио сам потврдан одговор. И сви данашњи дисиденти су лажни и пројектовани.

-Прву суспензију добили сте, јер сте слушаоцима радио програма честитали српску Нову годину.

Није била ни прва, ни последња прилика да ме уклоне из медија. Тито је још био жив, а ја довољно луд, да честитам српску Нову годину преко радија. Сачувао ме је Душко Радовић, који ми је био врло наклоњен.

-Колико је, по Вашем мишљењу, комунизам и утицао на многе недаће и страдања, кроз које је прошао српски народ?

Комунизам није био идеологија у Србији, већ разлог за цензуру: и медија и народног размишљања. Велика превара и много уназађена мисао и зло.

-Ваш деда, Марко Јанковић,  чувени је српски јунак  из Првог светског рата. Колико је важно да се  сећамо наших предака, као путоказ за поколења после нас?

Мој деда, Марко Јанковић, био је јунак Мојковачке битке. Ја сам врло поносан на своје претке: и на деду и на оца, који ме је васпитао да будем добар и поштен, ма колико трпео због тога.

–Познато је да сте открили многе данашње звезде домаће рок сцене. Кога бисте посебно издвојили?

Први сингл Џонија Штулића „А шта да радим” био је мени најбољи знак, да ће он бити велики ум, велики човек, и да ће бити сјајан. Ја могу да кажем да сам га открио, јер сам имао осећај за нове људе и нове ствари. Џони Штулић, велики мајстор рок музике, уз  Здравка Чолића – то су људи које памтим из мог посла, а остали су мање битни.

–По Вашем мишљењу, колико је однос матице и дијаспоре важан?

Без матице нема ни дијаспоре. Дијаспора је највећа покретачка снага матице. Матица и дијаспора морају заједно.

Интервју за сајт Српска историја води Бранко Димески

Српска историја