„Мајка“

Владимир Вучковић: „Мајка“

Војска је данима пролазила поред куће, а стара Дена је стајала уз плот и ћутећи посматрала лица младих људи, окорела од дугог ратовања. Уморни, ознојени у избледелим униформама, тешко су корачали по прашњавом путу. Све док је снага држала стајала је наслоњена на стару храстову грану из плота са чинијом јабука, хладном водом и флашом ракије. Чим би угледала новог официра, прилазила је и питала за јединицу свог сина. Он је љубазно одговарао, попио мало ракије или воде и настављао даље.
„Још увек та Дринска дивизија“, помисли Дена.
„Пролази већ неколико дана“.

Једва је чекала комору, знала је да после ње увек иде нова јединица.
Њена оронула кућа лако се примећивала испод самог брда у долини крај речице чији потмули хук никада није престајао. Поред куће пут се сужавао, вијугао између ниских камених ограда и губио се у брдима прекривених високим храстовима.
Мајка је за сваки случај држала отворену капију. Како је чула да однекуд са југа долази српска војска, средила је двориште колико је могла. Посебно је орибала даске на бунару, поправила зарђали чекрк, ставила нове чаше и држала пуну кофу хладне воде.

Најпре су се пред свитање појавили непознати људи. Толико се била препала да није стигла ни да се помери, а камоли побегне у кућу. Кретали су се као сенке, у злокобној тишини, стиснутих вилица и осветнички, широм отворених очију. Различито и шарено обучени били су наоружани до зуба. Скоро да је нису ни приметили. Она је само затворила очи да не гледа та страшна лица. Када се најзад покренула више нису били у њеном дворишту, нити на путу. Понеког је још видела како је брзо нестајао узбрдо или уз речицу. Једва је успела да се некако поврати од страха. Целу ноћ је пробдела размишљајући о овим људима и свом сину.
Када је видела редовну војску почела је да плаче од среће, дуго, сакривена иза старог дуда. Војници су повремено свраћали до бунара, мало са њом попричали, мењали воду из својих чутура, вадили нову и дуго пили.
Један наредник се чак ту и успавао. Дени је било жао да га буди, размишљала је и да га покрије. Пробудио га је официр када је видео да се опружио и около разбацао опрему. Таман је љутито кренуо према њему када је угледао старицу.
Шутнуо га је некако кришом, оштро му наредио да устане и што пре стигне свој пук.
„Господине мајоре, у тренутку помислих да је бунар мој. Имам исти овакав, али вода код мене некако чистија и хладнија, па задремах“, брзо рече наредник.
„Није пук далеко, а и Ниш је близу, одмах иза ових брда, рекоше ономад из претходнице“, додаде, као да се правдао.
„Губи се одавде да те не бих испребијао на мртво име, има да ти се привиђа лично стари краљ Петар, а не само твој бунар! Марш!“, тихо, али љутито одбруси мајор.
Потом се окрену старици и насмеши се. Засијаше му као снег бели зуби, а испуцала кожа на лицу се затеже. Узе понуђену ракију и попи неколико чашица.
„Кога чекаш мајко?“, упита.
„Сина“, одговори она кратко са неким страхом.
„Скоро ће Моравска дивизија, иде одмах иза, без њих нећемо на Ниш“, некако одсутно, више за себе, промукло и тихо рече мајор. Дена није смела ништа да пита, а камоли да помене име сина. Плашила се да случајно не чује какву страшну вест. Само је погледала у небо и брзо се прекрстила. У грудима јој се скупила нека тежина, једва је дисала. Очи јој од тога постајале још теже. Стрепела је од лоших вести, а питала би сваког, нарочито овог официра који јој је деловао чврсто и одлучно.

Мајор је размишљао да јој каже како је Моравска дивизија прошла кроз прави пакао. Да објасни како је Други пешадијски пук у коме је њен син, проглашен за најбољу јединицу целе српске војске. А знао је и да такво признање није добијено тек тако. Иако је и сам прошао кроз сва искушења три рата, дубоко у себи признавао је да је цела Дринска дивизија осећала неку сигурност када би чула да је близу пук у коме је син ове старице. Знао је и како су се понашали Бугари, њихови непријатељи када би чули ко им долази. Гледао их је како бацају оружје и беже, вичући „Железни“, „Железни!“
„Ова жена је родила једног од тих гвоздених момака“, помисли мајор.
Погледа је још једанпут. Није могао да јој одреди године, само су бриге и муке покривале бледо лице. Светлом марамом је додатно скривала очи. Изношена, стара одећа од грубе конопљане тканине тешко је притискала и падала до земље. Просто, скоро сиромашно одевена ширила је пријатан мирис чистоће.
Мајор скрену поглед на кућу. Ниска чврста зграда од дрвета и блата. Познати моравски стил са великим тремом и уским прозорима. Ништа му посебно не привуче пажњу. Двориште сиротињско скоро пусто. Одмах се видело да у дому није било мушке руке. Стара воловска кола накривљена, врата од стаје скоро отпала. Висока трава и коприва покриле углове дворишта према речици. Гране великог ораха се спустиле до земље, рашириле се, само што не сруше зид помоћне зграде.
Мајор из блузе извуче златник. Када она то виде само што не побеже. Помислила је да јој даје за душу сина и да није случајно свратио на бунар да отера успаваног наредника. Он схвати шта је учинио, па брзо цимну руку назад. Стаде мирно и поздрави је. У тренутку му сину мисао да је некада тако поздрављао и старог војводу Путника. Окрену се и оде.

Старица уђе у кућу, стаде испред икона и тихо поче да се моли. Одавно није имала пара да купи уље за кандило. Икону Богородице скоро није смела ни да погледа. Свету Петку, своју крсну славу доживљавала је некако присно. Дуго већ није знала како да изговара молитве, за здравље или за душу свога сина. Хладан зној је пробијао, ледена језа је хватала при помисли да се моли за његову душу. Дубоко је веровала да молитве нису бескорисне и да Бог није глув за њене речи. Сама је већ осећала да је на измаку снаге и да живот из ње полако излази. Уопште се није плашила краја, њена вера у Бога била је дубока и искрена. Знала је да се није огрешила, нити је било чиме саблажњавала околину. Тешко је преживела губитак остале породице. Болештине и Бугари скоро су јој затворили кућу. Замало и њу да убију зато што је ћутала када су палили и уништавали старе црквене књиге и уписивали је у нове под другим именом. Сада је то било далеко. Пред иконама је имала само једну молбу да још једанпут види сина. Тачно шест година је прошло.
Никако јој није било јасно шта ће један дечак са ових шумовитих брда и пашњака променити у свету ако погине?
Никада неће заборавити тренутак када је пре шест година у сумрак чула звона са удаљене и старе цркве Св. Ђорђа. Нису престајала да звоне, њихов звук се мешао са клепалом оваца које је журно спуштала са брда. Знала је да су звона нешто злокобно најављивала. Реч коју је касније чула остала је урезана у њену свест – рат! Сина није стигла ни прописно да спреми, а он је већ одјурио према месту где се окупљао његов пук. Данима су кроз село пролазили младићи из удаљених села испод Суве планине, само би понеко питао за најближи прелаз на Јужној Морави. Објашњавала им је кратко и кроз сузе. Они су певали, грлили се и скоро трчали према реци. Раздрагани, пуни живота, радосни, безбрижни, здрави и снажни, не знајући, одлазили су некуда. Та слика се брзо губила из свести, а старица се враћала на колоне које су сада пролазиле поред њене куће. Понеки обрис би видела кроз прозор иако је већ пао мрак. Нису то више били исти младићи. Вратили су се као зрели и очврсли људи, прерано остарели, црног одсутног погледа, хладни, озбиљни.
Са таквим мислима, пред иконама се и успавала и остала скоро до пред зору. Пробудио је звук дрвене капије. Учинило јој се да је отворена на познат начин. Брзо је схватила да је била у неком чудном полусну и помислила да је само сањала. Средила је мараму, узела ракију и изашла напоље. Крај бунара је стајао војник који је покушавао да извади воду. Никако није успевао, дрхтале су му руке, испадала кофа, клизале се нове војничке цокуле. Неколико пута је прописно наквасио избледелу и прашњаву униформу. Старица га је добро осмотрила, помисливши да је сада пролазио неки градски пук. Већ је гледала како лепо васпитана градска деца неуко покушавају да изваде воду из бунара. Пришла је и понудила помоћ. Сав поцрнео, необријан, чврстих покрета и снажних мишица војник је једном руком држао тек извађену кофу воде. Пио је жедно, затворених очију са неким посебним уживањем.
„Када ће Моравска дивизија синко?“, загледавши се пришла му је сасвим близу.
„Питам се више и да ли уопште постоји“, тихо је казала више за себе, додајући ракију војнику.
„Мајко, јел ова ракија испечена још 1912. године?“, упитао је благо.
Глас је погодио као муња.
Широк, познати осмех пресекао јој је дах.
Покушавајући да се осмехне, све јој испаде из руку и она се сруши.
Срце није издржало.
Само је укочени осмех говорио о последњем тренутку њеног живота.

Белешка о аутору
Владимир Вучковић је рођен 1972. године у Нишу.
Аутор је две збирке прича (Нишке приче и Заплањске приче),
као и две збирке песама (Израз душе и Црни загрљај), (издавач, Медивест КТ, Ниш).
Објавио је и два романа у издању Службеног гласника:
Врана у пауновом перју (2017) и Сродне душе (2020).
Живи у Нишу.

Преузето НИШКЕ ВЕСТИ