Срби и РусиАнтичка историјаЗанимљивости

Кремљ крије библиотеку Ивана Грозног, али нико не зна где

Москва – Право богатство Русије нису гас, нафта, шуме и њена непрегледна пространства. Не, Русија је најбогатија земља на свету зато што тврђава њене престонице, Кремљ, у својој утроби крије тајну и свитке непроцењиве вредности који би могли потпуно да промене историју.

Многе су чувене библиотеке старог света уништене беспоштедним освајањима моћних војски; александријску, која је чувала 500.000 књига, уништио је делом Јулије Цезар а делом хришћански цареви у IV веку, а картагинску која је на својим полицама имала 200.000 свитака римска војска после пунских ратова.

Библиотека у Цариграду зато није смела да доживи исту судбину: док су се надируће османске војске жедне хришћанске крви која је дуго одолевала њиховим нападима спремале за последњи насртај на светску престоницу културе, писмености и цивилизације, Грци су бригу бринули о спасавању највећег блага које је један град, држава и народ могу имати: књига.

У питању су биле књиге из старе Грчке, Рима, Персије, Индије и других делова Евроазије, писане на грчком, латинском, хебрејском, арапском, египатском, персијском и ком све не језику. Све оно што нам данас недостаје како бисмо склопили античке коцкице – дела Пиндара, Полибија, Тацита, Цицерона, Вергилија, Светонијеви “Животи дванаест цезара”, изгубљене грчке трагедије и комедије, многи уникати, свеукупно преко 700 књига махом опточених драгуљима – понела је Софија Палеолог, сестричина цара Константина XI Драгаша, са собом на пут у Москву где су је на брзину удали за московског цара Ивана III.

Вредност ове библиотеке била је и тада као и сада непроцењива, баш као што би и Источном ромејском царству сведеном на један град била непроцењива помоћ Москве у одбрани последњег бастиона Римске империје, због које је овај подухват младе Софије и покренут. Помоћ ипак никада није стигла, Цариград је пао под налетом јаничара и остале отоманске силе, те је данас познат као Истанбул.

Након пада Константинове престонице, руски је монах Филофеј прогласио Москву “Трећим Римом”, а Иван III покренуо масивну реконструкцију Кремља који је до тог тренутка углавном имао дрвене палисаде као зидине. Италијански су архитекти одиграли најбитнију улогу, па за свој данашњи изглед московска тврђава и седиште руске власти може управо њима да захвали.

Један од кључних разлога због којих се са реконструкцијом почело је захтев Софије Палеолог свом мужу да сагради нешто где ће књиге које је она са собом донела као мираз бити сигурне од ватри које су иначе често погађале дрвени Кремљ.

Други разлог је био повезан са бојазни да ће Ватикан на све начине покушати да се дочепа овог блага: Москва је била далеко, али не довољно далеко; католичка Пољска је била у близини, па је престоница Русије морала бити боље заштићена од насилних покушаја присвајања ове библиотеке (ово се посебно показало као промишљено почетком 17. века када су Русија и московски Кремљ неколико година били окупирани од стране крилате војске Пољско-литванског краљевства).

Међутим, Иван III је отишао корак даље и “Либерију” (како је библиотека названа) саградио испод земље; радове је маестрално предводио Ридолфо ди Фјораванти, италијански архитекта који је зналачки заустављао токове подземних притока реке Москве зидовима и циглама. Нико не зна колико се тачно просторија, соба и тунела крије у лавиринтима испод зидина најлепше и најмоћније тврђаве на свету.

Када је на власт дошао цар Иван IV, кога ће историја упамтити као Грозног (постоје озбиљни радови који указују на могућност да је цела прича злочинству овог руског владара чиста ватиканска измишљотина), Кремљ је углавном већ попримио данашњи изглед. Грозни је додатно проширио подземни град испод тврђаве, додао мноштво тајних пролаза, тунела и соба, и наводно побио све оне који су знали где се у њему тачно налази најважнија светска библиотека. Када је преминуо, вероватно од последица тровања, био је једини са тим знањем и тајну локације знамените библиотеке је понео у гроб.

Узалуд су људи императора Петра Великог, који је престоницу преселио у новосаграђени Санкт Петербург, претраживали подземне одаје не би ли нашли ово културно благо: нису успели.
За време последњег Романова, Николаја II, великог пријатеља српског народа, начињен је први модерни покушај да се оно открије, али археолог Игњатиј Стелетски није успео да убеди власти да се почне са откопавањем, иако је 1914. године у архивама града Пјарна пронашао каталог тих књига које је начинио Естонац Дабелов за време самог цара Ивана IV.

Стелетски – сада већ добро поткован знањем о кремаљском подземљу које је испитивао изучавајући старе карте и мапе – међутим није одустао, па је исто покушао и за време Стаљинове градње големог и слојевитог московског метроа. Чистка је однела његовог заштитника и човека који му је омогућавао да тражи библиотеку, и приступ му никада више није омогућен.

Хрушчов је проширио метро и наредио инжењерима да радове обављају пажљиво како би сачували библиотеку у случају да је нађу, али нико ништа није нашао. Ипак, 1988. године откривено је испод Кремља закопано благо из касног викиншког периода, када је Русијом доминирала династија Рјуриковића, скривено од Златне хорде у 13. веку. Ово је дало наду да ипак постоји шанса да је, и поред свих копања, библиотека некако промакла.

Градоначелник Јури Лушков је последњи у низу оних који су актуелизовали потрагу за њом, а Москва је пуна истраживача који тајно и бесомучно јурцају по беспућима подземног града у потрази за овим благом. Једино што су за сада открили је тунел крцат костима жртава (вероватно) Ивана IV Грозног.

На питање да ли ће пронаћи и књижницу која би могла да промени наше поимање историје и света, одговарају позитивно. Делимо њихов оптимизам. Коначно, можда неко изгубљено дело у подрумима Кремља крије и одговор на питање о пореклу Срба.

В. В./Телеграф.рс

Преузето СРБИН.ИНФО

Back to top button