КОЛИКА ЈЕ БИЛА СВЕСТ НАШИХ ПРЕДАКА  О ЗНАЧАЈУ ШУМА ЗА ЖИВОТНУ СРЕДИНУ

Пише Зорица Пелеш

Наши преци су говорили да су вода и ватра добре слуге, а лоши господари. Али ми, ни данас, у 21- ом веку, нисмо баш увек најспремији када загасподаре зле ћуди природе. Питамо ли се колико смо стварно спремни за ту борбу са природом, која нам непрестано поклања чудесну лепоту, али која уме да буде и веома спремна на борбу са нама .   Давно је велики песник Његош упозоравао да „све природа снабдјева оружјем, против неке необуздне силе, против нужде, против недовољства: оштро осје одбрањује класје, трње ружу брани очупати…“

     Природа је, дакле, увек спремна на борбу са нама. А ми? Како се ми, људи, бранимо данас од злих ћуди природе? И питамо ли се ,понекад,  како су се бранили наши преци? И то не само од зле ћуди природе, него и од себе самих, од свог незнања? Бранимо ли се уопште и ми данас, или смо и то препустили неколицини нас, да они брину о нашој одбрани, о нашој безбедности?

     Верујем да се многи од вас сећају болног обраћања својим песмама, рано преминулог песника, Бранка Радичевића, које услед тешке  болести није стигао да дотера:

   „О, песме моје, јадна сирочади,

    Децо мила мојих лета млади’!

    Хтедох дугу да са неба свучем,

Дугом шарном да све вас обучем,

Да накитим сјајнијем звездама,

Да обасјам сјајнијем лучама…

Дуга била, па се изгубила,

Звезде сјале, па су и пресјале,

А сунашце оно огрејало.

И оно је са неба ми пало!

Све нестаде што вам дати справља –

У траљама отац вас оставља.“

Да ли ми данас, у 21-ом веку имамо право да своју децу,своју отаџбину, своје шуме, оставимо у траљама?

Шта би било да су нам наши преци, између два светска рата,оставили кршеве голе ? Шта би било да нема ни цвркута птица у високим крошњама?

     Време наших предака је било изузетно тешко, прихватили ми то или не. Имали су много већих проблема, јер образованост није била баш на високом нивоу. Тек после Првог светског рата, када се број учених људи повећао у нашој земљи, уз помоћ науке много тога је кренуло на боље, па и брига о животној средини, а посебно брига о шумама. Погрешно су нас у детињству учили да је Периклово време било „златно доба“, у коме нико ништа није морао да ради.

        Народ као да је заборавио да шуме не ничу увек саме од себе и да се  у њихово занављање мора укључити и скоро сваки појединац у друштву .Посебно је, по питању подизања шума, велики посао чекао наш народ после Првог светског рата.

        По речима проте др Стевана М. Димитријевића, професора Београдског универзитета између два светска рата, невероватну грозоту оставила је у Босни, Херцеговини и Далмацији „културна“ Хабзбуршка царевина.После њене пропасти у Првом светском рату на овим просторима наше земље остао је само голи камен , јер су Хабзбурзи направили током своје владавине у овим нашим крајевима прави помор шума и одвезли небројану грађу за Беч. Наивни Срби , као и Црногорци, веровали су да је Марија Терезија, тј, Аустријска царевина, због њих изградила железницу ( популарни воз звани „Ћира“) у поробљеним крајевима  и нису имали представу да, како каже наш народ, „не лаје кера села ради, већ себе ради“.

    Приликом повлачења из наше земље,  „културна“ Аустријска  царевина је и на други начин, сем уништавања наших шума,  ојадила наш народ, отевши му и сву могућу стоку: краве, бикове, коње, свиње и пернату живину.

      На нашу велику жалост,  разарајући посао нашег непријатеља наставио је и сам наш народ.

Умне очи нашег народа, које им пре много векова беше отворио Свети Сава, рођен баш у овом прекрасном крају,после Првог светског рата почеше да се затварју. И све што непријатељ није стигао да краја да опустоши у нашој отаџбини, учини наш уснули народ и то секирама и својим незнањем, посекавши без размишљања  много шума. Скоро сви као да су у земљи постали наглуви и слепи, не желећи да чују јауке  посечених шума и да виде у нунеразумом претвара дела наших далеких предака и саме природе. Огољене планине , прошаране дубоким провалијама, кроз које су незадрживо текле бујице воде након великих киша, а посебно после великих снегова, као да су залуд, својим тужним изгледом,  слале болан вапај нашем човеку да нешто учини за њих. Да  им поново врати живот, да их поново обдари шумом, која ће бити велика брана незадрживим бујицама, које су увек носиоци чемера и велике беде.

     Народ као да је био заборавио драгоцени значај шума у нашој прошлости, које су биле сигурно „склониште наших јунака из Првог српског устанка, као колевка наше националне слободе. Секли су од реда, чистили терен, остављајући голет, крш и пустош. Што непријатељ није уништио, уништила је секира нашег сељака“. И поред свих забрана и казни, злочиначки однос према шумама се настављао несмањеном жестином. Министарсво шума и рудника  изгледа није имало довољно моћи да се супротстави толикој најезди народног безумља, па је прота др Стеван М. Димитријевић  предложио тадашњем минстру шума и рудника, Богољубу Кујунџићу, да се, ради занављања шума, образује „Земаљски одбор за пропаганду пошумљавања“. И 30.октобра 1937.године министар шума и рудника Богољуб Кујунџић донео је решење за образовање Земаљског одбора за пропаганду пошумљавња. За председника овог одбора био је изабран прота  др Стеван М. Димитријевић, тада већ пензионисани професор Београдског универзитета, који је имао за свој план пропаганде  пошумљавања несбичну подршку и тадашњег министра просвете Димитрија Магарашевића и министра војске и морнарице ђенерала Љубомира Марића.

    Наша штампа из тог времена писала је  да је наш народ био „непросвећен у најширим слојевима и недовољно упућен да је шума стваралац и заштитиниг плодног земљишта, регулатор и стални напајач потока и река; извор здравља и богатства, украс земље, заштита и одбрана од напада непријатеља са сува и из ваздуха ; да нам даје још многе и многе друге користи. Једном речју да су нам шуме извор и утока живота.“

Због тога је, за борбу с овом недаћом,  и организован  у Београду Земаљски одбор за пропаганду пошумљавања са задатком „ да пропагандом и практичним радовима на терену даје подстрека приватној иницијативи, друштвима и установама, да помажу пошумљавањеи подизање засада свих врста.“

    Била сам пријатно изненађена, када сам у заоставштини проте  др Стевана М. Димитријевића у Архиву САНУ пронашла програм рада и пословник Земаљског одбора за пропаганду пошумљавања, у коме је посебно наглашавно да је потребно  првенствено извршити преваспитавање  народа преко школске и друге омладине. Потребно је упутити га да се побрине за безбедност своје егзистенције, за осигурање свога живота, своје имовине, своје будућности и свога благостања.

     За извршење ових дужности морају бити удружене све позитивне снаге нашег народа. Мора бити заинтересован сваки појединац, свако друштво и установа и сва надлештва. Сви „којима лежи на срцу народно просвећивање“ морају бити укључени у пропаганду пошумљавања. Наша народна школа, наша школска младеж, наша будућност, не сме остати по страни, не сме остати незаинтересована, писало је у програму овог Одбора.

    Препорука Одбора је била да се у службу пропаганде пошумљавања ставе сви школски надзорници, месни школски  одбори и управе народних школа на своме подручју. Препорука је била и да се држе популарна предавања за народ и школску омладину о великој важности шума, о чувању и гајењу постојећих шума и развијању љубави према шуми. Била су чак и предавања на радију о томе.

     Наша Краљевина је тада била подељена на више бановина и у  Земаљски одбор за пропаганду пошумљавања, сем бановинских и среских одбора, ушли су, поред представника Министарства шума и рудника и представници просвете, унутрашњих послова,грађевина, саобраћаја, пољопривреде, социјалне политике и народног здравља, физичког васпитања народа, и по један представник војске.

      Пословник о раду овог Одбора прослеђен је  свим надлежним властима и интересантна је наредба тадашњег министра  Војске и Морнарице, армијског Ђенерала Љубомира  М.Марић,којом је он наредио да војне власти одреде своје представнике у бановинске и среске одборе, који ће редовно присуствовати седницама овог Одбора. Њихов задатак је био да својим радом што више помажу пропаганду пошумљавања, нарочито у оним крајевима где нема шума и где их треба подићи.

      Задатак представника војске у Земаљском одбору био је да на његовим седницама износе захтеве да се изврши пошумљавање земљишта поред путева, железеничких пруга и пловних канала, ради маскирања, и то гранатама и лиснатим и лиснатим првенствено плодоносним дрвећем .

    Команданти места настојаће да добију бесплатно из општинских  и среских расадника потребан број садница, које треба давати командама и установама ради сађења сваке јесени уз војне објекте, у касарском кругу, на стрелиштима, око слагалишта и тако даље.“

       Министарски савет војске, на пример,  издао је 13.априла  1939.године  Уредбу о заштити од ваздушног напада и на основу те Уредбе војска је засадила првенствено она места на којима дрвеће може да буде заштита  одлична од евентуалних ваздушних напада.

     Сем сађења шума , садило се, захваљујући пропаганди Земаљског одбора за пропаганду пошумљавања, и  много воће код нас. Прота  др Стеван М. Димитријевић  је оставио један податак о великом јужног воћа, агрума, дуж  Јадранске обале од стране  Морнарице Краљевине Југославије.

     Такође је изнео и интересантан податак о оснивању Државне огледне Станице за јужне културе  1937.године ,у Тополици код Бара, у Црној Гори. У њој су били засади смокви, поморанџи, мандарина, шипка, односно нара, и другог јужног воћа. Данас је то Завод за суптропске културе.

        Оснивање Земаљског одбора за пропаганду пошумљавања имало је врло велике ефекте и већ следеће школске 1938/9  године скоро све народне школе у нашој земљи одржале су Дечје дане сађења дрвећа. Тим поводом организоване су и свечане манифестације у којима су поред ученика учествовали и њихови родитељи и многи други, који су били укључени у пропаганду пошумљавања.

      За ученике су увођене ђачке карте, што је имало великог васпитног значаја и на тај начин је дат подстицај и осталој деци да се укључе у пропаганду пошумљавања.

      Задивљујући су подаци пролећне кампање сађења, која је вођена од 19 до 31 марта 1938,године и њени резултати су просто невероватни:

   – школска деца засадила су 1.750.651 садница,

  – културна и хумана друштва 500.000 садница,

 –  војне јединице 899.342 садница.

Када човек нешто лично посади, он се онда према томе осећа као према неком своме најближем и што је тешко дићи руку на свог ближњег, тако је тешко да подигне секиру ради уништавања свог труда.

    Битно је нагласити да тада школе, сем љубави и добре воље, наравно нису имале  ни своје земљиште, као ни све остало што је потребно за садњу. И зато је позив био упућен свим општинама да помогну  не само око одређивања земљишта за садњу, већ и да набаве саднице, алат и све остало, јер како наш народ каже „без алата нема ни заната“. Одбор је издејствовао да се школама уступају саднице из среских расадника бесплатно. Сем тога успело се и да се превоз садница ослободи возаринена државним железницама.

   Последња кампања Земаљаског одбора за пропаганду  пошумљавања била је 1940-године под геслом „Подижимо гајеве Краља Петра Другог.“ Препорука овог Одбора била је да „свако друштво, свака школа и свака установа треба да настоји да подигне гај, који ће носити име Његовог Величанства“. У свом распису Одбор је посебно нагласио , да „ови гајеви биће поклон наших националних , просветних и културних друштава и установа Његовом Величанству приликом Његова преузимања Краљевске власти на дан пунолетства 6. Септембра 1941.године.“ На жалост, млади краљ није дочекао своје право пунолество уз свој народ, јер је после војног пуча, у марту 1941.године, пре времена проглашен пунолетним и краљем Краљевине Југославије, коју је морао да напусти после само 19 дана своје краљевске владавине, склонивши се у избеглиштво у Енглеску, родну земљу своје баке , румунске краљице  Марије , која је била унука енглеске краљице Викторије  и руског цара Александра Другог Николајевича.

КАКО ЈЕ БЕОГРАД ПОСТАО „СЕЛО“

Често  се код нас између два светска рата  дешавало  да недовољна  образованост и неупућеност , не само код широких народних маса, већ и  код наводно образованог света,тзв.интелектуалне елите,  сужава видике што је доводило понекад и до неких  неугласица међу  водећим људима Београдске општине, између два светска рата. Када је 12.маја 1932.године, указом краља Александра Првог Карађорђевића, за председника Београдске општине постављен Милутин Петровић многи Београђани нису ни слутили каква ће им све изненађења приредити њихов нови градоначелик, праник по струци. Многи од њих били су ужаснти видевши како први човек њиховог града Београда сади дрвеће по градском центру. Протествовали су, баш као и сами одборници у градској скупштини, говорећи да је непримерено да им град претвара у село. Стрпљиви и упорни градоначекник Петровић на њихове протесте је мирно одговарао: „Ако самтрате да је Париз, са својим предивним дрворедима, булеварима, Булоњском и Вансенском шумом село, онда ће и Београд бити село.“ И Београд „би село“.

      Све београдске улице, које су добиле дреће, добиле су га у време његове валдавине градом. Засадио је предивно дрвеће на Булевару краља Александра, које је, током година, на жалост оболело од нашег немара, па је морало да буде замењено пре неку годину новим стаблима.

    Када је са београдског „Мањежа“пресењен коњички гарнизон, плато на коме се вршла обука коњичких официра, претворио је по узору наједан део чувеног Версајског парка, у прелеп парк, који и данас воле Београђани и радо одмарају у њему своје уморне ноге и мисли. Као да је знао Милутин Петровић да ће баш око данашњег Мањежа бити непрекидно утркивање издувних гасова из стотине аутомобила и да треба на време збринути део градских плућа.

     Новина коју је тада увео градоначелник Петровић била је и обавеза младенаца, а приликом склапања брака засаде по једно дрво, а потом и по једно дрво за свако новорођено дете.

      За време његове владавине  у Београду је засађено преко 200. 000 стабала. На попису становништва града, средином априла 1929.године било је 226.070 Београђана и када се тај број упореди са бројем засађених стабала до 1936,године, до које је Милутин Петровић био на челу Београдске општине, чини се као да је скоро сваки становник у то време  имао своје дрво.

       У том периоду Београд је почео да добија све више аутомобила и Милутин Петровић је велики значај придавао и приступним путевима београдским и изради паркинг простора. Као градоначелник Београда, имао је част да 16.дцембра 1934.године први ступи ногом на мост краља Александра  и да преко њега преведе на другу обалу представнике војне и грађанске власти. Тја мост, који је први пут спојио Београд са Земуном, само у току прог дана прешло је 150.000 Београђама. Он је срушен током Другог светског рата, али је после рата поново изграђен и Београђани су га назвали „Бранков мост“.

МИКА АЛАС

Наш највећи математички геније, доктор са Сорбоне, Михајло Петровић, познатији у народу као Мика Алас, дао је такође велики допринос у пошумљавању Аде циганлије.Он је , заједно са својим братом од стрица, Милутином Петровићем, градоначелником Београда и Београђанима, посадио велики број врба дуж насипа на Сави, како би се Ада циганлија заштитила од евентуалних поплава.

КРАЈ

   Желимо ли да стаза наше  будућности буде украшена најзаноснијим украсима, онда се морамо у потпуности посветити њеном украшавању. Јер упрао нечињењем  чинимо неопростив грех према свом потомству.

    Отварајмо полу уснуле очи наше и покажимо колико имамо љубави за своју отаџбину.

Недозоволимо да наше природне лепоте буду занемарене и не чекајмо да нам нека важна личност дође, па да тек потом почињемо да бринемо о свом окружењу.Навешћу  један давни пример из  Рибарске бање, када је у њој боравио краљ Александар Обреновић, са својом мајком, краљицом Наталијом. Бања се тада није могла похвалити лепотом шума (су брда и планине, обрасле храстовом и четинарском шумом, давале  свежину шумског и планинсог ваздуха, деловала је запуштено) и после примедбе краља Александра и његове мајке краљице Наталије, почело је веће обраћње пажње неговању шуме. А са доласком краља Петра Првог Олободиоца у бању 1904.године,  долази до правог преображаја ове бање. Саграђен је раскошан курсалон, спроведена је канализација, подигнута је електрична централа и бања је добила потпуно модеран изглед.

Краљ је редовно долазио у бању,  и одседао је у вили „Србија“.

Интересанто је да су ову бању пронашли Турци, који су озидали и два купатила у њој. Доцније су кнез Александар Карађорђевић, Гарашанин и Книћанин наредили да се подигне Купатило. То је био прави „хамам“ и зато ни не чуди што се за њега заинтереовао и сам карљ Александар Карађорђевић и његова мајка краљица Наталија. Лево од саме бање налазио се лепа висораван звана „Самар“, опкољена свуда густом шумом.

 Највећи холандски сликар Рембрант обожавао је своју  супругу Сасксију и направио је неколико њених прекрасних портрета. Сваком њеном  новом портрету додавао је неки нови украс, неку нову игру боја и неку нову лепоту, желећи да је сваки пут прикаже што лепшом и раскошнијом.Будимо и ми, попут  Рембранта, вечити  заљубљеници у лепоту и своју отаџбину украсимо најдивнијим украсима, сатканим од нашег знања, умећа и љубави.

Пише Зорица Пелеш