Бранко ДимескиИнтервју

Којић: Највише ме погађа то што су Бугари као православци чинили злочине са својим савезницима, према нама православцима и што нас вера не уједињује већ раздваја ради личних интереса

ИНТЕРВЈУ ЗА САЈТ СРПСКА ИСТОРИЈА ГОВОРИ СТАНИСЛАВ КОЈИЋ, КЊИЖЕВНИК И ПОТПРЕДСЕДНИК КЊИЖЕВНОГ ДРУШТВА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ 

Интервју за сајт Српска историја води Бранко Димески

Објавили сте је дванаест књига. Награђивани сте  и за истраживање Косовске културне баштине.

Колико је трагање за истином мукотрпан  посао за вас као истраживача и писца?

СТАНИСЛАВ КОЈИЋ

Објавио сам следеће монографије: „Биогеографија Горње Мораве“, 2002.; „Основна школа Врбовац са околином“, 2005.; „Клокот са околином“, 2010.; „Партеш и Партешани“ – коауторски са Владимиром Стојановићем из Партеша, 2012.; „Коретиште и његова традиција“,  2013.; „Станишор, Драганац и Горњи Макреш“, 2014.; „Доња Будрига и Церница“, 2015.; Епитафи са српских гробаља на Косову и Метохији „Душе с мирисом босиљка“, 2016.; „У сенци косовских божура (Шилово, Кметовце, Врбица и Прилепница)“, 2017.; „Из жубора Шаранске реке (Понеш, Паралово, Лабљане и Горњи Ливоч), 2018.; „Гимназија Гњилане 1920-2020“, 2020.; „Техничка школа Витина 1971-2021“, ове године. Сачинио сам „Историјат Економско-трговинске школе Гњилане“ са садашњим седиштем у Ранилугу, поводом јубилеја 60 година рада 2019. године. У својих 12 томова књига на око 5.000 страна, са тиражом од 4.000 примерака имам обрађено више од 50 различитих тематика од историје, образовања, антропогеографије, архитектуре, археологије, етнологије, народног стваралаштва, културе, привреде, туризма, светиња, анегдота, легенди (предања), свих значајних догађаја, различитих институција, знаменитих личности које су обележиле своје време и др. Својим монографијама дао сам драгоцени допринос у стварању српске косовске фолклорно-етнолошке мапе на крају ХХ и почетку ХI века, са просеком 416 страна по књизи и са укупном масом од 10 килограма за свих 12 наслова.

За истраживање културне баштине Косовског Поморавља 2013. награђен сам Повељом „Атанасије Урошевић“, од стране Савета завичајних сусрета писаца Косовског Поморавља. Док 2020. године награђен сам Плакетом „Ђорђе Лекић“, од Културно Просветне Заједнице Косова и Метохије за изузетан просветно-педагошки допринос на простору Косова и Метохије. Често сам похваљиван од Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије и од Српског биолошког друштва, као и Универзитета у Београду – Биолошког факултета у Београду за изузетан успех у раду са ученицима и постигнуте резултате у настави биологије на разним такмичењима.

Није лако бавити се истраживачком делатношћу у данашње време на просторима Косова и Метохије, то је мукотрпан посао, јер се тешко долази до аутентичне грађе, нарочито када је у питању историјска грађа, која је делимично у Архиву Југославије у Београду, затим у Архиву за националну историју Македоније у Скопљу, за временски период када је ова област припадала Вардарској бановини или у Цетињском архиву за област Метохије, део грађе је у Историском архиву у Приштини, а тек по нешто се може наћи у Градском архиву у Гњилану, Витини или Косовској Каменици за Косовско поморавље. Један део школског архива у настави на српском језику је уништен, па сам морао да се сналазим на други начин приликом писања школских монографија и све то изискује велике напоре, те се понекад подкрадају и ненамерне грешке, зато покушавам да избегнем такве ситуације и принуђен сам да више пута проверавам из више извора добијене податке. Због свих ових и других потешкоћа трагање за истином је веома тежак и незахвалан посао, јер ако се поткраде нека грешка, злонамерни читаоци умеју да ме због тога прекоре али не и да благовремено укажу на пропусте у току рада. Ретки су добронамерни сарадници, који својим сугестијама указују на евентуалне пропусте, јер нико није савршен у свом раду, па ко ради тај и греши. Истраживачка делатност зато је подложнија критици, док књижевници – уметници имају слободу у свом изражавању и мање су критиковани, а истраживачи морају све да поткрепе чињеницама и аутентичним документима и правим казивачима – саговорницима.

-Вашу прву књигу сте објавили 2002 год. Можете ли нам рећи када сте заправо кренули са истраживачко-научним радом? 

Своју истраживачку делатност започео сам пре више од 35 година, а као плод тог истраживања је моја прва књига из 2002. године „Биогеографија Горње Мораве“ у којој је детаљно описана флора и фауна мога краја са 1.295 забележених врста (1.015 биљних и 280 животињских врста), али и демографија и друге опште одлике. Ова књига је управо из моје струке, као професора биологије и она има научни карактер. Још као студент од 1985. године почео сам да прикупљам грађу на терену Горње Мораве, а догађаји из 1999. године подстакли су ме да истражујем демографске промене али и друге тематске целине. Иначе своје дневничке белешке на више од 10.000 страна водим од 1975. до сада, од свог упошљења 1990. до сада водим своје финансијско пословање тј. све приходе и расходе, затим водим картотеку својих књига које поседујем у личној библиотеци, као и евиденцију својих књига, ко их све поседује, исто тако водим и евиденцију сервисирања свога возила од 1985. године од када поседујем ауто и тд. Тако сам увек поступао по оној народној мудрости „паметан записује а будала памти. Свих ових година обогатио сам свој лични архив многобројном документацијом, којом поткрепљујем изворе информација које пласирам у мојим књигама.

Сачинили сте  основy родослова свих српских родова у већини села Косовског поморавља. Колико је важно убудуће допуњавати родослове, односно наставити континуитет?

Најчешћа тематика у већину мојих књига јесу српски родови, те сам тако начинио основу родослова свих српских родова у већини села Косовског поморавља. Описујем села Горње и Доње Мораве и Новобрдске Криве Реке, стварам хронике ових села, бележим њихову историју, ономастику, микротопонимију, економију, културу, традицију, обичаје, њихове родослове, као и све друге најзначајније догађаје. У више од 50 сеоских средина поред општих одлика посебно сам истраживао порекло српских породица (родова) и састав становништва, као и њихове миграције, док се Срби у многа села боре за  свој опстанак и опиру свом нестанку у овим старим селима у којима живе од давнина. Својим личним ангажовањем у најтежим временима организовано сам пружао отпор са својим мештанима за опстанак у свом завичају и због тога био малтретиран и хапшен од припадника КФОР-а и УНМИК полиције зато што сам штитио ученике, школу и своје село, као руководилац школе и национални радник. Описао сам више од 800 српских родова до сада и преко 1.000 породица, са више од 10.000 имена широм Косовског поморавља.

Зато је врло важно да након сачињене основе ових родослова и у будуће допуњавати ове родослове, како би се наставио континуитет, у својој просветно-васпитној делатности трудим се да код својих ученика стварам такву навику.

Српску популацију  у Косовском поморављу углавном чини сеоско становништво. Колико је неговање  језика  везано за постојање и опстанак српског народа на вековном огњиштима? 

У Косовском поморављу има веома мало српског градског становништва, тако да се све ређе може чути српски језик у градовима, док доминира сеоско српско становништво широм Косовског поморавља и зато је врло важно да се у овим срединама сачува и негује аутентичан говор у циљу постојања и даљег опстанка српског народа на овим просторима, јер смо сведоци прекрајања изворних назива многих насеља, као што је случај за Ново Брдо, које се означава под називом Артана, Ђелекаре под називом Скифтерај и многи други топоними, док је ћирилица избачена из службене употребе у косовским институцијама. Српске школе су оаза очувања и неговања српског језика, ћириличног писма и српске културе, као и преостале српске институције које су углавном измештене у српским сеоским срединама.

-Колико је по вама важно да Писац   види и осети догађаје и збивања у свом окружењу?

Сваки писац би требао у неку руку да буде визионар будућих дешавања на просторима на којима ствара али и шире, нарочито они писци који се баве истраживањем прошлости и садашњости, јер на основу сазнања до којих долазе могу да предвиде неке будуће догађаје. На све то нам указује чињеница да нам се историја често понавља кроз више векова и да би на основу свега тога требали да извучемо поуке из наше прошлости, како би имали бољу будућност, и да не би чинили сличне грешке ни ми ни наша будућа поколења.

На простору Косовског поморавља српски народ је доживео је велика страдања кроз вековну историју. Бугари су за време другог светског рата убили родитеље  вашег оца. Историјска ретроспектива дешавања (Косовско Поморавље)  до данас.

Господари у Косовском поморављу су се мењали кроз векове, српски народа је доживљавао разне злочине, али је ипак опстајао на својим вековним огњиштима. Најдуже су Срби били под османлијским ропством, скоро шест векова али су успевали да сачувају своју веру и своју културу захваљујући свештенству и српској православној цркви, која је и данас стуб нашег опстанка уз просвету и здравство. То се може видети нарочито у градским срединама широм Косова и Метохије, да су црквени објекти оазе српства. У Првом и Другом светском рату на просторима Косовског поморавља доминирали су као окупатори Бугари, поред Италијана и балиста. Бугари су одувек имали аспирације нарочито према Старој Србији и Маћедонији, где су починили многе злочине, нарочито према српској интелигенцији, масовно су убијали српске свештенике и учитеље и све угледне Србе, вршећи застрашивања и асимилацију српског народа. Тако су 1943. године убили осморо Срба из Врбовца због претрпљених губитака у сукобу са партизанима код Бузовика после Божића (17-19. јануара), међу њима мог деду Јована и моју бабу Ђурђу Којић, на основу пријаве доушника (кмета села Врбовца Косте Вујића) да су они сарађивали са партизанима и да су им пружали помоћ и подршку (давали им храну, чували партизанку Веселинку – Стојну Малинску са радио станицом и чланове штаба Скопског партизанског одреда у своју кућу). Због тога су хтели да униште целу породицу, оба родитеља са седморо деце, тј. 5 синова и 2 ћерке (од једне до 18 година) везали су за дрвене стубове у кућу и заложили ватру. Захваљујући интервенцији комшија Николе и Стеве Којића да макар децу поштеде, угашен је пожар у кићи. Најпре су намеравали да убију деду Јована (1898) са најстаријим сином Станојем (1924), али је мајка Ђурђа затражила да поштеде њеног сина а да њу стрељају уз последњу жељу да надоји једногодишњег сина Мирослава. Па су извели Јована и Ђурђу у центру села и јавно их стрељали 31. 1. 1943. године, како би друге Србе овим примером застрашивали, јер два дана нико није смео да их сахрани већ да пролазници посматрају њихове лешеве као упозорење шта их чека од злочинца Тодор Ташева ко се усуди да ради противу Бугара. Војници нису могли да стрељају мајку са дететом које доји у наручју, али зато је тај злочин лично починио командир бугарске полиције Тодор Ташев, који је по завршетку рата стрељан у Велесу 1944. године, као и издајник Коста Вијић који је стрељан у Гњилану од стране партизана. Ништа боље нисмо прошли од Бугара ни у последњем рату јер су нас заједно са НАТО савезницима бомбардовали, као резултат одмазде за претходне ратове које су од нас изгубили. Највише ме погађа то што су Бугари као православци чинили злочине са својим савезницима, према нама православцима и што нас вера не уједињује већ раздваја ради личних интереса. Надам се да ће убудуће надвладати разум и да нам се исте грешке неће понављати.

Ви сте потпредседник књижевног друштва Косова и Метохије. Представите нам важност постојања  друштва и будуће пројекте. 

Активни сам члан Књижевног друштва Косова и Метохије око једну деценију, а од 2017. сам потпредседник Друштва, имам одличну сарадњу са председником Књижевног друштва Новицом Соврлићем, као и са свим осталим активним члановима Друштва, тако да смо сви ми велики чувар културног наслеђа Косова и Метохије. Зато је врло важно постојање овог Књижевног друштва, које презентује нашу културу, на многим културним манифестацијама у земљи и иностранству иако немамо своју просторију за адекватан рад, сналазимо се како знамо и умемо и опстајемо две деценије, након прогона из свога седишта у Приштини. На жалост надлежни нису до сада показали разумевања за стварање нормалних услова за рад ове веома значајне културне институције на Косову и Метохији, али од скромне чланарине Књижевно друштво Косова и Метохије успева да штампа по неку књигу, у просеку по двадесетак књига је у издању ове институције. Радимо на пројекту именослова – писаца Косова и Метохије од 1850. године до сада и надам се да ће он бити успешно реализован.

-Шта можемо очекивати   на пољу вашег стваралаштва у будућности. 

На пољу стваралаштва у будућем раду имам у плану да завршим рукопис књиге „Ново Брдо са околином“, тренутно радим на рукопису „Горње Кусце некад и сад“, као и на рукопису „Гимназија у Косовској Каменици“ и приводим крају рукопис књиге „Основне школе у Гњилану и околини 1919-1941“, тиме указујем на огроман значај културно-просветне делатности и других тематика са непролазном вредношћу. Имам и многе друге идеје у плану, али ми је приоритет да прво завршим започете пројекте и да не гомилам обавезе у мом стваралачком раду поред свих осталих обавеза према породици, имању које обрађујем на селу, редовних обавеза у просвети према ученицима које образујем и васпитавам више од 30 године итд. Оно што ме мотивише на оволики енергични труду у мом раду је мото: „Речено одлеће, записано остаје“ и „Оно што није забележено, није се ни догодило“. Саматра да је заборав највећа грехота човека, зато се овим књигама борим против заборава, јер свако је дужник своме завичају.

Додатак:

Из богате биографије Станислава Којића 

Бавио сам се новинарством и био дописник Радио Приштине, са терена општине Витина 1989-1991. године. Сарадник сам магазина за политичка и друштвена питања, геополитичка и стратешка истраживања „Геопилитика“ у коме сам за број 109 јун-јул 2020. објавио истраживачки текст „Саси на Косову и Метохији“. Сарадник сам и члан уређивачког одбора Косовског часописа за литературу и збивања „Литерарни отисак“ у издању Српског културног клуба „Сербика“ Гњилане, који излази годишње од 2002. године, у коме објављујем своје радове. Сарадник сам руских новина „Православие“ у коме имам подужи интервју од 17. 12. 2020. године.

Био сам кореограф и водио Културно-уметничко друштво „Јован Којић“ из Врбовца 1990. године када сам имао више десетине запажених наступа широм Косова и Метохије. Један сам од покретача Ликовне колоније „Новобрдска тврђава“ у Бостану код Новог Брда 2006. године, потом Ликовних колонија „Вуковим трагом“ у Шилову 2007, „Васкршња палета Врбовца“ у Врбовцу 2008, „Видовданска колонија“ Велико Ропотово од 2008. године. Организатор сам и многих других културних манифестација у овом крају. Редовни сам учесник многих културних манифестација у Горњој и Доњој Морави и Новобрдској Кривој Реци, у Грачаници, Косовској Митровици и на другим местима. Редовно имам промоције својих књига на Међународном сајму књига у Београду више година. Заступљен сам на страници Академија, где сам више пута навођен и цитиран у земљи и иностранству (Немачкој, Саудијској Арабији, САД, Турској, Италији, Бразилу, Великој Британији, Холандији, Белгији, Аустрији, Француској, Индији, Словенији, Русији и др.)

Често сам заступљен у новинама „Јединство“ и многим емисијама РТВ Пулс Шилово, РТК2 Приштина, у неколико емисија РТС2 „Живот и стандарди“, од којих је једна урађена под називом моје монографије „Душе с мирисом босиљка“, у емисији РТС2 „Право на сутра“, гостовао сам у емисији РТВ Пинк „Жикина шареница у Грачаници“. Био сам заступљен на јапанској телевизији, ТВ ББС и др. Бавио сам се и филмским стваралаштвом, аутор сам, наратор и сниматељ документарног филма „Догодило се забележено је“ 2007. године о свом родном селу Врбовцу, у копродукцији РТВ Пулс Шилово. Овај филм налази се и на интернету под називом „Врбовац Косово“, такође сам заступљен са више документарних прилога РТВ Пулс Шилово на интернету – јутјуб страницама и др. Био сам сарадник ТВ ЗУМ Горње Кусце и забележио документарна казивања  о страдању Александра Саше Додића у Витини 2002. године.

Заступљен сам у антологијама и књигама књижевне критике: Косовски часопис за литературу и збивања, „Литерарни отисак“, Српски културни клуб „Сербика“, Гњилане; „Знаменити Срби на Косову и Метохији“, „Србо арт“, Београд, 2007; Милован Ј. Богавац – Драгослав С. Ћетковић, монографија „Срби на КиМ у XIX и XX веку – који су животом и радом значајно обележили време у коме су живели“, „Обележја плус“, Београд, 2018; Др Миленко Кундачина, мр Мирјана Пајић Илић, „Лексикон стваралаца у предуниверзитетском образовању“, „Klett“, друштво за развој образовања, Београд, 2019; Љубиша Рајковић – Кожељац, „О књигама и писцима“, Књижевно издавачко друштво „Лексикон“, Неготин, 2019; Ђорђе Јевтић, „Косово у делима српских аутора“, Књижевно друштво Косова и Метохије, Косовска Митровица, 2019. године.

Моје књиге су заступљене и у Конгресној библиотеци у Вашингтону. Готово све моје књиге, постале су непролазни белег Срба у Косовском Поморављу и шире, као и њихов путоказ за будућност, јер ће имати непроцењиву вредност за будуће генерације, пошто је у њима повезивао време: некад и сад. То ће време у мојим књигама вечно да траје. Мени је писање постало обавеза и света дужност у мисији о сазнању истине о истрајавању Срба на овим просторима.

Написао сам рецензије за роман „Тода“ Зорице Шошић 2017. године; за збирку поезије „Последњи откос“ Новице Ђорђевића 2019. године; за књигу „Страдање Босиљке Рајчић Пасјанске“ Зорице Шошић 2021. године; за збирку поезије „Тројаначки пламен“ Горана Урошевића 2021. године; за роман „Осуђен да буде јагње“ коаутора Марка Јовановића и Младена Савића 2021. године.

Један сам од неуморних посленика културе и као просветни радник, руководилац школе и научно-истраживачки радник свога завичаја и шире. Својим стваралачким радом изазвао сам велико интересовање много ширих простора, па су моје књиге коришћене за писање преко сто семинарских, дипломских и мастер радова, али се као извор из литературе наводе и у неким докторским студијама и другим научним радовима.

Поред свакодневних породичних обавеза узорног домаћина и родитеља, као и редовних обавеза на пословима просветног радника, свих ових година, од студентских дана, а нарочито после 1999. године у сваком тренутку свога слободног времена, схвативши важност записа, обављам једну свету дужност, трагам, бележим, изучавам и пишем о друштвено-политичким збивањима у прошлости и садашњости.

Други су рекли: 

(Из рецензенија књига Станислава Којића):

Опсежан рукопис „Душе с мирисом босиљка“ „Епитафи са српских гробаља на Косову и Метохији“ обухвата истраживање целог подручја Косова и Метохије, на коме је имао приступ у веома ризичним околностима и обавио племенити подухват значајан за читаву нацију, који су требали да обаве тимови стручних људи, што је за сваку хвалу овом неуморном хроничару-истраживачу и чувару културне баштине. Јер споменици са епитафима имају уметнички и историјски значај као извор етнолошког, филолошког, ликовног и културног блага, са естетском лирско-књижевном вредношћу. При чему је забележио 1.935 епитафа на 113 локалитета, који обухватају временски период у распону од 155 година (1861-2015).

Станислав Којић је по својим обимним истраживањима и њиховој презентацији постао својеврсни феномен. Он годинама ради посао за институте, за тимове истраживача и стручњака који би месецима морали да раде на терену, попут неуморног Станислава. Такав посао захтева не само велика одрицања већ и велики новац како за боравак на терену, тако и за припрему и штампање овако обимних књига. Ова његова велика дела служе на понос и њему и свима нама, иако за њих није добијао неопходна материјална средства нити признања, нити је то очекивао. Писац се прихватио ове свете дужности да би се одужио својим прецима, и због љубави према завичају, као културни прегаоц и јавни радник и на тај начин даје драгоцени допринос очувању и развоју културе и традиције српског народа не само у свом завичају већ и на нивоу Републике Србије. Његове монографије су неизбрисиви сведоци времена и представљају праву базу података и енциклопедију овог подручја.

Захваљујући Станиславу Којићу Косовско Поморавље је сада најистраженији део Косова и Метохије, који је по обиму, по дубини и ширини истраживања и њиховог представљања отишао најдаље од својих претходника академика Атанасија Урошевића, др Владимира Цветановића, Богомира Станковић, др Милорада Филића, Ратка Стоиљковића и Радомира Трајковића који су истраживали ово подручје и валоризовали његову прошлост. О вредном и агилном истраживачу и трагаоцу прошлости и садашњости српског народа, Станиславу Којићу и његовом двадесетогодишњем стваралачком раду, и истраживачком раду више од 30 година има много тога да се каже, али о свему томе највише говоре његова дела.

Интервју за сајт Српска историја водио Бранко Димески

Српска историја

Back to top button