У љето 1976. године, у Цетињски манастир дошао је полицајац који је 1952. године учествовао у одузимању злата из манастира Острог и испричао игуману Марку Калању да су из Острога узети и неки црквени предмети.
Игуман Марко се, после тог сазнања, више пута обраћао Божу Мартиновићу, секретару Вјерске комисије Извршног вијећа Црне Горе, да би, напокон, двије године касније, у манастир стигла делегација која је донијела руку св. Јована и крст у који је уграђена честица Часног Крста на којем је разапет Исус Христос, док је икона Богородице Филермоске предате на чување Музеју на Цетињу.
– Када су отишли, митрополит Данило ми је рекао: “Оче Марко, обе двије светиње морамо негдје да сакријемо, да знамо само нас двојица гдје су. Ако један умре, онда треба повјерити још једноме, так да вазда двојица знају.” Били смо свјесни колика је одговорност на нама, јер нијесмо имали начина да светиње заштитимо – испричао ми је својевремено отац Марко Калањ.
Три светиње су, иначе, прије него што су доспјеле у Острог, биле у дворској капели у Београду, на Дедињу. Руси су их поклонили Карађорђевићима. Када је априла 1941. године, краљ Петар стигао под Острог, рекао је: “Ове светиње нећу да носим из Југославије!”
Није прошло ни два мјесеца од како је на Лучин-дан, 30. октобра 1993. године, на отварању Светог архијерејског Сабора СПЦ, митрополит Афиилохије показао руку која је крстила Исуса Христоса, а у Београд и Подгорицу – стигла је делегација Малтешких витезова, нудећи велику хуманитарну помоћ.
Заузврат, црногорска власт је Малтешком реду омогућила регистровање канцеларије у Подгорици. Гости су, како је речено у званичном саопштењу са тог састанка, изразили спремност за дугорочну сарадњу са институцијама културног и привредног живота Црне Горе.
Није тих дана било говора у медијима и јавности уопште о руци св. Јована и Филермоси, пошто је кратка вијест у новинама о сензационалном открићу, почетком новембра претходне године, прошла потпуно незапажено, исто као и посјета представника Малтешког реда.
Буру у јавности изазваће, два мјесеца касније, први број ревије „Исток“, који је у тексту, под насловом „Лов на свету руку“, открио да је прави циљ посјете делегације Малтешких витезова: почетак „плетења паукове мреже“, како би се, кроз неколико деценија или вјекова, докопали најзначајнијих хришћанских реликвија које су, истина, некада биле у њиховом посједу. Текст из „Истока“ су пренијели бројни медији, а београдска „Политика“ и „Вечерње Новости“ ударно на насловној страни.
У међувремену, “плетење паукове мреже” у којој би једног дана требало да се упецају три највредније хришћанске реликвије, настављено је именовањем Енрика Тућила (иначе, адвоката премијера Мила Ђукановића у италијанској истрази о шверцу цигарета) за нерезидентног амбасадора Малтешких витезова у Црној Гори. Он је, потом, у неколико наврата, уручио значајне донације црногорским здравственим установама.
Италијанске компаније последњих година значајно улажу у Црну Гору, посебно у енергетски сектор, плетући струјну мрежу (ЕПЦГ, будуће електране, далековод према Абанији, кабал преко Јадрана), и не би чудило да и иза тога стоји Малтешки ред. Њихов утицај у Италији је огроман, а значај који они придају трима хришћанским реликвијама које се налазе на Цетињу, тешко је схватљив људима који добро не познају историјат овог реда и важност симболике у таквим организацијама.
Најједноставније речено, рука св. Јована, Филермоса и честица Часног Крста – за њих имају већу вриједност од свог блага овог свијета, па и од Црне Горе и Италије заједно.
Аутор: Донко Ракочевић
Извор: ИН4С
