Јегоров пут – чудесна прича о једноруком градитељу, генералу и монаху из Русије
Високи официр царске Русије Јегор Строганов се негдје при самом крају XVIII века ненајављено обрео у манастиру Прасквица, изнад Милочера у Паштровићима.
На тај корак се одлучио након двобоја са једним царским капетаном, који је желио да изигра велику љубав његове прелијепе кћерке Јекатарине.
Због тога је Јегор свог несуђеног зета изазвао на двобој. По ондашњим правилима, први је пуцао превртљиви капетан који је том приликом тешко ранио у руку Строганова. Али, здрава десна рука Јегорова није промашила – капетан је пао смртно погођен.
Дуго лијечење није помогло, па се стога Јегорова лијева рука морала ампутирати. Када је коначно залијечио ране задобијене у двобоју, вратио се кући, али није затекао своју кћерку јединицу и мезимицу. Пуних седам година је узалуд лутао од манастира до манастира тражећи своју кћерку Јекатарину. Међутим, није успио да је пронађе, нити да сазна гђе се склонила. Притиснут великом муком и невољом стигао је у Праскавицу, гдје је старом игуману Саву Љубиши казао да је Рус и да хоће да остане и ради у манастиру. Нагласио је да једино жели мир и да ћути до краја живота. Своју тајну и несрећу није хтио никоме да повјери.
Пошто се смјестио у засебну манастирску собу, Јегор је себи одредио задатак, који се састојао у томе да каменим путем повеже морску обалу са селом Челобрдо, које надвисује Св. Стефан и манастир Праскавицу. Наоружан гвозденом вољом, једном руком је годинама крчио беспуће. Старим цариградским маљем разбијао је сиви и љути приморски крш, слагао камење, зидајући степенике и подзиде. И тако је, мало помало, настајао камени и стрмени пут, назван по њему Јегоров пут.
Онда је у Прасквицу, у смирај једног љетњег дана, пристигао још један Рус, млади монах Јелисеј, о коме се – такође – ништа није знало. Овом Јелисејевом доласку у манастир присуствовао је и стари испосник Јегор. Када је угледао старца, тек пристиглом младом калуђеру су очи засузиле, али то нико од присутних није запазио. Он ће касније данима сјетним погледом испраћати оронулог Јегора како одлази на посао неуморног градитеља пута.
Након четири године млади Јелисеј се тешко разболио, почео нагло да вене и нестаје. Када је увидио да му се неумитно приближава крај, затражио је да му запале свијећу и у његову ћелију доведу старца Јегора. Замолио је остале монахе да их оставе саме.
И тако, док је сједио и посматрао како се гаси један млади живот, стари Јегор је наједном сав претрнуо и ублиједио. У утуљеном Јелисејевом погледу препознао је тако драги лик своје кћерке јединице и љубимице, због које се својевремено – не нашавши је у Русији – отиснуо у далек и непознат свијет, да тихује ту поред мора и да градњом пута бар привремено потисне своју муку живота.
Чврсто стегнувши кћеркину изнемоглу руку, старац Јегор је горко заплакао над својом судбином. Недуго затим, његова мезимица Јекатерина је издахнула. Истог дана је и сахрањена, а калуђери су се дуго снебивали када су у лику преминулог Јелисеја, кога су завољели, спознали младу и лијепу дјевојку. Завјетовали су се да ће ову тајну чувати као светињу.
Сломљен и измучен свим оним што му се у животу непријатно догађало, већ увелико оронули старац, наставио је да клеше камени пут. Радио је још годину, двије, све док на Челобрду није поставио и посљедњи камени степеник. Посао, у који је уткано десетак година тешког и стрпљивог рада, био је коначно завршен. Јегоровим путем Милочер је повезан са Челобрдом. Било је то негђе пред сам долазак Наполеонове војске у ове крајеве (1808. године).
Ускоро потом, старац Јегор се затворио у својој ћелији. Обузеле су га тамне и мрачне мисли. Почео је да копни. Предосјећајући скору смрт исповиједио се калуђеру који је бринуо о болесном Јелисеју, односно о његовој – како се на крају испоставило – кћерки јединици Јекатерини. Испричао је тада калуђеру да је био високи царски официр Русије и све оно што је услиједило потом…
Убрзо након исповиједања, стари Јегор Строганов се на онај свијет придружио својој кћерки љубимици. Сахрањен је у порти манастира Прасквица, гдје и дан данас стоји плоча на његовом гробу.
Ова чудесна и потресна прича о Јегору и његовој кћерки јединици Јекатерини, као и о његовом каменитом путу од саме морске обале до на врх Челобрда, послужила је драмском писцу Види Огњеновић као инспирација да напише драму „Јегоров пут“, која је премијерно изведена на будванском „Граду театру“.
С друге стране, многе руске туристе, који у све већем броју бораве на Будванској ривијери, заинтригирала је необична и несрећна судбина двоје сународника, оца Јегора и његове кћерке Јекатерине. Зато они веома радо посјећују манастир Праскавицу, а нарочито воле да прошетају путем који је једном руком, након десетак година напорног рада и ћутања, саградио њихов царски официр Јегор Строганов.
Извор: facebookreporter
