Срби Црне Горе

ИСТОРИЈА ЈЕ ЈАСНА: ЦЕТИНСКИ МАНАСТИР ЈЕ ДУХОВНО СЕДИШТЕ СРПСКОГ НАРОДА!

Потпуно је јасно да припадници идеологије из 1945. године, која је порушила Његошеву завјетну капелу на Ловћену 1967. године, данас 2021. покушвају да ту традицију отму као да се то ради уз помоћ агента за некретнине. При том наглашено заговарају насиље.

Монтенегрини иду на насиље и изазивање сукоба, јер им грађански рат треба за исходиште нове антисрпске нације, која је и самој себи јасно хибридна, па попут муслимана своју будућност види једино у потирању свог српског поријекла и одстрањивању Срба из јавног простора.

Ево неколико јасних, чврстих историјских чињеница који свједоче о томе да је не само Цетињски манастир, већ и сам појам Црна Гора, недвојбено српска креација и наслијеђе. И то ријечима једног Цетињанина:

НАШИ ПАТРИЈАРСИ И НАШИ МИТРОПОЛИТИ

„Митрополија Цетињска једина је Светосавска Епископска столица, која је без прекидања до данас сачувана, и као таква законита престоница и насљедница Пећке Патријаршије… “ (из говора предсједника Владе др Лазара Томановића одржаног у Црногорској Народној Скупштини 15. августа 1910. године поводом уздигнућа Kњажевине Црне Горе у ранг Kраљевине )

Средином 16. вијека долази до обнове живота и рада Пећке Патријаршије ( привремено запустјеле падом Смедерева и Србије под Турке средином 15. вијека ). Главни допринос њеној обнови дали су патријарси из куће Соколовића ( Макарије, Антоније, Герасим и Саватије ), претходно херцеговачки митрополити и ктитори ( оснивачи ) манастира Пиве. И географски, и етнографски и духовно гледано – Пива и Соколовићи су саставни дио културне баштине српског народа али и државе Црне Горе. Те и такве соколовић(евс)ке херцеговачке митрополије, неодвојивог дијела Пећке Патријаршије, био је владика Свети Василије Острошки, слава му и милост.

Млетачки путописац Маријан Болица објавио је 1614.г. ”Опис скадарског санџаката”. У том аутентичном спису и важном историјском извору, Болица између осталог описује и Цетиње с почетка 17. вијека, па ће тамо рећи за митрополита на Цетињу, како он столује у Цетињском манастиру и како је он ”духовни владар свих становника Црне Горе” који ”над собом признаје само власт Пећког Патријарха”. А за самог пећког патријарха, исти Болица каже да његовној духовној власти подлијежу ”сва Србија, затим Подгорица, Црна Гора и Жупа. Међу тим земљама је и Котор…”. ( Па је прича о ”аутокефалности” Цркве на Цетињу од времена Црнојевића и надаље – најблаже речено, неозбиљна. )

Средином 17.вијека цетињски митрополит Висарион, насљедник Мардарија Корнећанина, и савременик Светог Василија Острошког, у историјским списима се помиње као важан сарадник пећког патријарха Пајсија Јањевца ( онога који је завладичио будућег острошког Свеца ). Висарион је, по свему судећи, управо у сарадњи са својим патријархом, зауставио ширење латинске уније на простору Црне Горе. Један од његових насљедника, Рувим Други Бољевић, српског патријарха Арсенија Чарнојевића сматра својим патријархом, а очигледно је да је он, прије свога завладичења радио на обнови светогорског немањићког манастира Хиландара. Исти такав однос према патријарху из Пећи имао је и Данило Петровић, црногорски владика, коме није било тешко да иде у Угарску ( у Печуј ) да потражи свога патријарха ( тада избјеглог из Пећи при великој сеоби Срба ) који ће га хиротонисати у архијерејски чин, и који ће му буквално дати благослов ( овлаштење ) да духовно управља Црном Гором – о чему постоји јасан и недвосмислен документ. Његовог насљедника Саву Петровића, хиротонисао је, приликом своје редовне канонске посјете Црној Гори – пећки патријарх Мојсије Рајовић 1719.г. Митрополита Василија Петровића је у Београду хиротонисао пећки патријарх Атанасије. Слободно се може рећи да је Василије био ”десна рука” не само митрополиту Сави на Цетињу, него и патријарху у Пећи. Због тога је понио титулу ”егзарха пећког трона”. Сахрањен је у Санкт Петербургу, гроб до гроба, са посљедњим пећким патријархом Василијем Бркићем Јовановићем, оним који је боравећи у Острогу, написао ( и данас важећу ) службу Светом Василију Острошком.

Непосредно по укинућу Пећке Патријаршије 1766.г. гувернадур Радоњић, сердар Иван Петровић и архимандрит Петар Петровић ( каснији Свети Петар Цетињски, слава му и милост ) су на повратку из Русије дошли у Беч 1779. године. Ова црногорска делегација тражила је у Бечу од Аустрије помоћ, а аустријском цару поднијела је тзв. „Погодбе”, које су представљале неку врсту црногорско-аустријског споразума. Тачка 11. тих погодби гласи: „Желимо да митрополит црногорски зависи од пећког Патријарха у Србији. Kада садашњи митрополит умре, пристајемо засад да његов насљедник буде рукоположен у Kарловцима, али да увијек буде изабран по старом обичају, тј, да га бирају гувернадур, потчињени главари и цио народ црногорски; али само дотле докле Турци владају, Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.”

Сличан примјер везује се за скуп црногорских главара из јула 1804. године на Цетињу. Они су послали поруку руском Светом Синоду и цару: „По свој прилици није познато Руском Синоду, да је народ српски православни имао свог патријарха, коме су српски архијереји били подвласни све до 1769. године, а тада … Патријарх сербски и свега Илирика Василије Бркић, уклонивши се у наше крајеве од предстојајше му погибељи, пређе у Русију и у Петрограду представи се, на којем се и пресјекла битност словено-српских Патријарха, а столица Пећке Патријаршије и данас је упражњена; по томе дакле наш митрополит остао је сам за себе у овдашњој Цркви независан ни од какве власти… за овај чин изабрали смо њега, а да буде за архијереја посвећен, не бивши тако у Србији Патријарха, послали смо га к православном митрополиту, који га је саборно са другим епископима и посветио и предао му врховно пастирство над нама”. Дакле, Црногорци су ”независни ни од какве власти” црквене, – све док је ( или зато што је ) столица Пећке Патријаршије упражњена.

Сто година касније приликом прославе 200-годишњице династије Петровић-Његош, митрополит Митрофан Бан је одржао бесједу окупљеном народу у којој је поред осталог рекао: „Kо се неће чудити судбини нашега милога српскога народа! Наш српски народ развија се једнијем полетом до велике моћи и царства својега; али опет ненадно паде му сва великољепна зграда државна. Земља опушће, многи од народа у туђину предиже; ”потурчи се плахи и лакоми”, и ”страх ухвати лава у кљусама.” И тако веће не бјеше далеко, па да се и под Ловћеном угаси и пошљедње канђело српске самосталности. Но Свемогући Бог, и његова света милост не допусти то. Бог нека му је слава и милост не даде, да се под Ловћеном утули малени, али жарки пламен српске борбе за свету Православну вјеру и народну слободу.” И замислите, послије овакве бесједе нијесу га Цетињани протјерали из града!

У овом непрекинутом духовном расположењу митрополита цетињских и њиховом сопственом доживљају припадности Пећкој Патријаршији, ја видим основни разлог што је црногорско православно свештентсво без икаквог отпора, – напротив, са одушевљењем – прихватило уједињење Пећке Патријаршије послије Првог свјетског рата. Па од тада, уосталом као и прије 1766.г. митрополите на Цетињу хиротонишу и устоличавају ( уводе у владичански трон ) патријарси из Пећи ( српски патријарси ).

Уз најбољи труд, не могу да повежем елементарни смисао у конструкцији по којој један вјерски обред угрожава секуларну државу, можда ме омета моја електро-техничка прецизност, али – широко је поље демократије и грађанских слобода па ”све може” по питању слободе мисли и говора. Може и то да неки грађани једноставно неће да знају ништа о теми за коју су спремни да ”гину”. ( Подсјећају ме на фудбалске навијаче који би да запале стадион и потуку се са навијачима противничког тима, а да при томе не знају, нити их занима, састав играча оне екипе за коју навијају. ) Али једно би се морали договорити: Да ли вјерски обред устоличења митрополита на Цетињу, у било чему ремети било који позитивни пропис наше заједничке државе? Не. Да ли ометање и спрјечавање тог вјерског обреда ( у многоме сличног оном који се десио у которској катедрали Св. Трипуна 27. априла ове године ) крши те исте прописе? Да.

Ко у чувању црногорске традиције и одвојености вјерског обреда од државе – види неправду, тај, по мени гријеши, али збиља има право да дигне свој грађански глас и да сабере своје истомишљенике у протест. Моји истомишљеници и ја, па и неки који су нас подржавали из принципа а не из убјеђења, прошле године имали смо масовне шетње које нијесу ни траву нагазиле. Сметало нам је – не нечија припадност, нити нечији вокабулар, него – доношење ”закона” који је хтио да питање црквене својине разматра на један, а питања својине других физичких и правних лица, на други начин. Разумјели су нас, и Европа и остали цивилизовани свијет – и добили смо бољи закон. Данас неко призива ”блокаде”, ”издају”, ”крв и сузе”… не због прописа и уређења јавног живота, него због тога како се неко зове и којим путем ( у слободној, грађанској држави пуној путева ) – иде!

Е сад, ако нпр. Гаврило Дожић из Мораче и Варнава Росић из Пљеваља, предстојатељи СПЦ из времена кад су кршатвани и вјенчавани наши ђедови, и кад су сахрањивани наши прађедови ( а они нијесу тражили црквени обред ни код кога без код свештеника ова два патријарха ) – ако они нијесу наши патријарси, па чији смо ми онда? Јесу ли нам ђедови били бескичмењаци или људи? Ако наши митрополити нијесу Данило Дајковић и Амфилохије Радовић – они чије се име помињало на сваком обреду из времена наших очева и мајки ( пред оно мало Црногораца што је ишло у цркву, ”примало попа у кућу” и знало ”Оченаш”), – па од кога потичемо ми данашњи, да ми је знати? Ако су у праву ”команданти” и самозвани историчари Вељовић и Мрдовић, онда су Митрофан Бан и Свети Петар, онај Радоњић и онај Петровић пред бечким двором 1779.г., они Цетињани од прије 400 година из млетачких путописа – све су то издајници Црне Горе! Или смо ми данас, у подухвату прогона Пећке Патријаршије из Црне Горе – издајници оних по којима се зовемо?

Рајко Радусиновић, dipl.el.ing и предсједник Православне црквене општине на Цетињу

Преузето ФРОНТАЛ

Back to top button