Интервју са Даницом Црногорчевић ,,икона“ српских литија у Црној Гори
Извођач родољубивих и црквених песама, она је и својеврсно заштитно лице српства у Црној Гори. Нема сумње једна од најзначајнијих музичких уметница на нашим просторима у последњих неколико година.
Интервју води: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја
Бојанић: Поштована Данице, тренутно пролазите кроз голготу од стране дела људи у Црној Гори који мрзе све што подсећа на српство и Србију, због ваше песме ,,Ој, јунаштва свијетла зоро”, тачније стихова ,,Једина си за слободу ти остала српском роду”. Каква хистерија је захватила оне што не знају сопствену историји, како ви то видите?
Црногорчевић: Помаже Бог свим читаоцима портала Српска историја. Па ја не бих назвала Голгота. Голгота је само хипотетички, али није ово заправо ништа толико страшно. Напади су били и раније. Жао ми је због тога што не живимо у цивилизованој средини гдје је сасвим нормално пјевати родољубиве пјесме о својој историји, гдје кроз традиционалне и народне пјесме, као што је то управо поменута, наилазимо на отпор од стране не само државних властодржаца, него чак и од стране мањег броја народа. Али ето, надам се да ћемо схватити да то није ништа страшно, да ако је то свуда нормално, у свим осталим државама, културама зашто то не би било нормално и код нас? У суштини уопште нису у питању стихови ови које сте навели, ,,Једина си за слободу ти остала српском роду“. Њима заправо смета читава та пјесма, химна, односно све речи из песме ,,Ој, јунаштва свијетла зоро“, гдје се помиње и Косово и Обилићи, који су уско везани са историјом Црне Горе, на сваки могући начин. Такође познато је да је песма настала 1863. и 1884. године и свесни су да не могу мењати неке архивске доказе и да не могу правити фалсификате као што су то радили са Његошем и са одређеним деловима Горског вијенца. Ова пјесма, “Ој јунаштва”, коју ја изводим посљедњих десет година, и никоме никада није сметала, ето, сад је засметала. Идемо даље, нећу престати да је певам зато што је засметала некоме. Сматрам да то не би требало да буде нека препрека јер то је дуг према нашим прецима и аманет који треба да чувамо и пренесемо на млађе генерације на којима свијет остаје.
Бојанић: Докле се стигло са претњама?
Црногорчевић: Увек ће бити лоших и добрих коментара. Ја бих се осврнула само на оне добре и увек наглашавам да мени константно стижу поруке од муслимана, од Хрвата, од Албанаца, од људи који су различите вероисповести, опет наше комшије, речи хвале и буквално подршке, тиме само показују да народ на Балкану има велико срце, и сви можемо куцати као једно срце и пјевати све пјесме у миру и љубави, да закопамо ратне секире јер ће нам свима бити боље. Да поштујемо туђу историју, а исто тако и они нашу, да свака песма може од угрије свачије срце. На мом репертоару се трудим да увијек има много традиционалних или духовних песама и других народа, који живе на простору Балкана и сигурна сам да и они проналазе песме за себе, а посебно репертоар духовних песама. То бих генерално издвојила као нешто што ме прати од малена још прије основне школе и то је нешто што увијек пласирам као прво и основно, то су богомољачке и духовне пјесме, као и оне озбиљније, само што за сада нисам студијски објављивала јавно ништа, али сматрам да та духовна права музика се пева у Цркви на литургијама и на вечерњим Богослужењима и празничним Богослужењима. И то је нешто што мени конкретно највише угрије срце. То је нешто због чега ја и певам, а након тога долази све остало, све ове остале песме о нашем народу, о вери, традицији, љубави међу народом и љубави, заправо и поштовању према нашим прецима и историји.
Бојанић: Шта имате да кажете људима који вас воле, подржавају, слушају и певају ваше песме, које слушају и поштују и људи других вероисповести?
Црногорчевић: Благодарност, огромну захвалност што ми из дана у дан дају велику љубав, кроз сузе и смијех и радост на њиховим лицима које виђам на концертима. Захваљујем им се што и своју дјечицу уче правим вриједностима на тај начин. А надам се да ће сви они мало више истражити и научити о својим прецима и светитељима које спомињем у песмама, о династијама нашим које су владале нашом земљом. Дакле, да се окрену мало више исповиједању вјере, културе и историје. Да не треба само да будемо срчани на концертима, него прије свега срчани и предани у молитви према Господу.
Бојанић: Када планирате гостовање у Нишу? Публика у Нишу једва чека да вас види?
Црногорчевић: Нажалост, за сада немам позив да гостујем у Нишу. Имала сам пре две године позив за православну Нову годину, али тај долазак се није догодио зато што је тада владао добро познати “вирус”. Али, ето, надам се да ће убрзо град Ниш нешто организовати и да ћу бити опет позвана, јер заиста ми стиже много порука од људи из Ниша, да би волели да се одржи концерт у њиховом граду. И наравно не само што би они волели, него што бих и ја волела. Такође, једном сам гостовала у Нишу кад је био дерби Партизан-Звезда и тада сам осетила заиста, некако по први пут су навијачи два клуба били уједињени са једном песмом и заједно су певали. У суштини, то је и порука коју треба сви да шаљемо да увек треба смо да будемо браћа и сестре, без обзира на то за кога навијамо, нити да нас такве приземне ствари раздвајају. Дакле, на крају Бог је један и то је нешто што треба увек да сведочимо на сваком месту, па ето, чак и на утакмици.
Приредила: Српска историја
