„ИДЕМО У МАГЛУ, ПА ШТА НАМ БОГ ДА“ – Говор капетана Цвијовића
Наспрам непријатеља нашао се српски пук са три стране у окружењу, те му је извесно претило или уништење или заробљавање. Kао ратник у трећем узастопном рату, пуковник Владимир Туцовић, командант X пешадијског пука првог позива (Шумадијска дивизија) одлучио је да победи безизлаз. Дубоко верујући у своју војску и духовну снагу сељака-ратника које води.
Позвао је командира чете капетана Радомира Цвијовића у сумрак хладног октобарског дана. Гледајући га право у очи издао му је лаконско наређење – „Цвијовићу… Један бугарски батаљон прешао је вечерас реку Власину. Он има задатак да нам пресече одступницу. Наређујем ти да од своје чете издвојиш три вода, а четврти нека ти остане у резерви. До седам сати ујутру мораш пронаћи тај бугарски батаљон и пребацити га преко Власине. Јеси ли разумео?
Разумем, господине пуковниче, одсечно одговори капетан, па нешто тише упита — „Има ли где записано да су три овако багљава вода изнурених војника напала цео један батаљон?
Моја три вода не броје више од сто тридесет људи, а треба да нападну батаљон од хиљаду или, можда, хиљаду и двеста Бугара, који су тек дошли из Трнова, одморни и спремни за борбу. И још треба да их потучем и претерам преко набујале реке“?
Пуковник га продорно погледа и одговори — „Богами, Цвијовићу, тако што до сад није записано, али ноћас ћемо и то забележити, јел` јасно, на извршење!
„Господине пуковниче дозволите да се удаљим “ – одговори капетан, и крену натраг на положај.
Прикупивши војнике, накашља се и рече – „Вечерас ћемо отворено разговарати, војници моји. Добио сам једну тешку заповест. Kада се она преведе на наш војнички језик, значи ово: три вода моје чете ноћас ће да се туку и гушају с Бугарима, јер Десети пук мора да се спасе пре зоре. Дакле, људи, ми ноћас има да изгинемо! Сваки од вас нека понесе фишеклије са сто педесет метака, бомбе и ашове. Везе немамо ни с ким, ни десно ни лево. Идемо у маглу, па шта нам Бог да. Потребно је само да се чврсто држимо један уз другог“!
Војници, ако има ко међу вама па се толико уплашио и не сме да крене, онда нека одмах иступи и каже: “Ја не смем!”, поштедећу га и оставити у четвртом воду, а на његово место узећу другог, храбријег војника.
Из мрака се потом зачу глас који пита – а Ви господине капетане?-, на шта Цвијовић оштро одговори- „ Ја сам српски официр, зар бих ја могао напустити своју чету“!
После кратке припреме, пуних фишеклија и са по три бомбе свако, чета се построји на команду официра, који уместо да одржи припремни говор, упре поглед у мрачно небо и нареди „Kапе скини“, те се крстећи обрати Свемогућем речима:
„Велики Оче свију људи, молим Ти се спаси и сачувај моје војнике. Помози им у овој мрачној ноћи и у невољи. Њихов пород и њихове њиве чекају да се живи врате. Буди нам милостив као што си увек био, јер ми нисмо ушли у рат да отимамо и пљачкамо туђе, него да бранимо своја села и своје куће које су нам дедови оставили. Покажи нам пут правде и победе, пут славе и части. Благословено име Твоје, Господе, на вијеки вијеков! Амин!“
Војници се прекрстише, шапћући име Господње. У тако чудној побожности, а кроз ноћ одјекну команда – Покри с`, за мном! – и капетан смело искорачи у сусрет судбини, улазећи у маглу и студен октобарске ноћи која бије до коске, тражећи грудима својим Бугаре. Искусни војник је ипак успео да намами бахате агресоре у вешто постављену заседу. Бугарски батаљон је пре зоре био уништен. Преко 200 заробљених и 150 мртвих, а остатак Бугара се разбежао после преласка Власине.
После крвавог боја, капетан Цвијовић наредио је да се мртви сахране, док се војници X пука организовано извлаче на нове положаје.
Изнад заједничке раке Срби поставише крст, те испалише почасни плотун за изгинуле бугарске војнике и њиховог команданта, у чијој торби нађоше дневник у ком је записао да се војници буне што иду у рат, против Срба! Овим својим делом, неумрли јунаци још једном нас подсећају да неће остати ништа од нас, осим наших дела и наше части.
(Причу о овом часном подвигу од заборава сачувао новинар Дарко Николић)
Извор: rasen.rs