Храброст у пламену: Како смо сачували Ћилимару и Цркву Светог Николе у Гњилану 1999 године
Важно је забележити нека дешавања како не би била заборављена, јер имају посебан значај за наш народ и будућност. Сећањем на њих, можемо учити и никада више не доживети болну трагедију.

Пише: Бранко Димовић Димески
Захвалан сам Господу на овој мисији, и ако ми не подари више, сматрам ову изузетно важном.
Тог суморног јутра, када сам изашао из своје куће, имао сам само 21 годину.
Био сам млад, али су ме околности натерале да одрастем преко ноћи. У наручју сам држао судбину не само себе, већ и свог осмомесечног сина и судбину свих нас који смо остали у Гњилану. Свака одлука коју сам доносио могла је значити живот или смрт.
Гњилане је било град који је већ био на коленима. Наши домови су горели, наше породице су биле у страху, а сваки корак на улицама могао је бити последњи. У тим тренуцима, једино место које нам је пружало осећај сигурности и заштите била је црква Светог Николе. Црква је постала једини прави бастион Српства у овом граду, наша последња линија одбране. Она је била место окупљања, место где смо могли да нађемо утеху у вери, али и да разговарамо о томе како да опстанемо у овим тешким временима.
Међутим, и тај бастион је био угрожен. Припадници ткз ОВК су планирали да заузму Ћилимару, зграду која се налазила на самом црквеном имању. Ћилимара није била само обичан објекат; била је саставни део црквеног комплекса, симбол наше вере и историје. Била је то нека врста продужетка наше светиње, део светог тла које је требало да остане у нашим рукама.
Када смо Саша Стојановић, глумац Народног позоришта у Гњилану, и ја одлучили да кренемо до цркве, свестан сам био да идемо директно у лављу јаму. Са само 21 годином и са мишљу на свог осмомесечног сина код куће, нисам био сигуран да ли ћу се вратити. Али нисмо имали избора. Морали смо да покушамо да зауставимо оно што је изгледало као неизбежно – заузимање последњег места које смо могли назвати својим.

Када смо стигли до цркве, затекли смо оца Живка који је деловао очајно. ОВК је већ упала у Ћилимару и планирали су да је претворе у свој командни штаб. Била је то стратешка тачка, не само за њих већ и за нас, јер ако би је изгубили, изгубили бисмо и део црквеног комплекса, и тиме би се цео наш отпор распао.
Са тапијом у руци, која је доказивала власништво цркве над Ћилимаром, кренули смо да се суочимо са њима. Испред зграде су нас дочекали наоружани припадници ОВК, као и група Американаца који су били ту да посредују. Атмосфера је била напета, свака реч могла је да запали фитиљ који би нас све разнео.
Али знали смо шта нам је у рукама – тапија није била само папир, била је симбол нашег права на овај простор, на наше светиње.
После сати преговора, успели смо. Ћилимара је остала у нашим рукама. Тиме смо не само одбранили зграду, већ и цео црквени комплекс, и самим тим, последње место окупљања и наде за све Србе у Гњилану. Тај чин био је много више од једноставне победе – био је то тријумф наде над очајем, живота над смрћу, и вере над страхом.
Данас, када се сетим тог тренутка, осећам понос што смо у тим младим годинама имали снаге да станемо у одбрану онога што нам је било најсветије. Мој осмомесечни син данас је одрастао човек, и увек му причам о том дану, о значају Ћилимаре и цркве Светог Николе, и о томе како је наш мали тријумф тада осигурао да има будућност у Гњилану. Црква Светог Николе и даље стоји, и са њом стоји и наша историја, наша вера и наш народ.
Пише: Бранко Димовић Димески
Приредила: Српска историја