Глумица Јелена Мила: Оно што ме боли је да РТС ћути над филмом. Већ други пут одбија да га прикаже

Интервју за сајт Српска историја води Бранко Димески

-Остварили сте велики успех са филмом и монодрамом ,,Челичне ратнице“ – оригинално приказујете биографије о женама, ратницима и добровољцима на Балкану, у току Првог светског рата (1914-1918). Текст је стваран на основу оригиналних записа, аутентичних изјава и одломака из биографија конкретних ратница. Поред Првог светског рата, помињу се и ратови који су му претходили: Први и Други Балкански рат (1912-13), Невесињска пушка 1875, устанак против Османлија, али и ратови који су следили: Други светски рат (1941-45), као и задњи сукоб на Балкану (1990 – 99). Пратећи жива сведочења ових жена и њихове биографије, монодрама отвара слику бесмисла рата и нужности очувања живота и слободе. Оне су надљудским напором и преданошћу подстицале на коректност и доследност; служиле за пример, поштовање и постале сведочанство нехуманог времена рата. Како пре много година, тако и данас, оне својим присуством зацељују ране и васкрсавају страдања.

-Колико је сећање на претке и ово време важно и колико нас заборав присиљава на стално полагање рачуна и сурово понављање лекција?

Ја не желим ни да разговарам с људима без идентитета. Мислим да је то губљење времена. О уметности и да не говорим. Људи без идентитета су опасни, јер њима је голи живот, највећа светиња: важно је да смо сви добро и весело. Мислим да не воде рачуна о онима који су били пре њих, или око њих, њихов напор и страдање, да би управо ’безидентитески’ постојао. Безидентитески обично беже од било којег дубљег разговора, сводећи разговор на: љубав је најважнија. Никада нисам срела безидентитетско биће с којим сам причала смислено. Најближи разговор на ту тему сам водила с људима који су се посветили Богу: ми смо сви ’Божја деца’. Јесмо, али тај идентитет је више него дефинисан. Тако да је за мене кључно питање: поријекло информације која се саопштава. Преведено на уметност, филм и позориште: одакале и како је стигао новац да се одређена ствар направи сценски, филмски – што изузетно одређује и производ који је настао, што открива и одговор на питање, ко је творац идеје: аутор или група паметних, и ко су ти људи? Зрели – незрели, купљени – продани, или своји. Ако су своји и зрели (без обзира на године), онда стоје иза тога о чему причају. То искуство носе са собом, онда им верујем, јер смо на путу неке заједничке истине. Остало на сцени, за мене је забава, и за то лично немам времена. Живот је већа забава.

–Филм је приказан у Шведској и већим делом је на српском језику. Од великог значаја је да Швеђани промовишу филм о српском страдању.

Познато је да је Филм посебан и због музике коју изводи хеви-метал бенд САБАТОН, а користи говор мајора Гавриловића из 1915.

Тај филм се сам стварао. Прво је настала позоришна представа о женама, односно војсци жена из целог света које су узеле пушку и стале на страну неке истине, у Србији, Црној Гори, Македонији, Албанији, Грчкој.  Ако су момци почели рат и заваду, одакле жене света на Балкану, енглескиње из свог разлога, новозенланђанке, норвежанке, швајцаркиње… раме уз раме с српкињама, црногоркама, словенскама, гркињама. Оне се свакако нису бориле из нациналног разлога, већ су се бориле за своје истине и равноправности, али пре свега своју ПРАВДУ. Та прича је настала из осећаја велике нерпавде коју сам осетила живећи на западу, како жена потомака управо тих предака који су учествовали у Првом светском рату.  Ђед по мајци Вуле Кнежевић, отац баке Даринке Кнежевић моје баке из Шаранаца, опет бака по оцу од Вукотића с Чева (из породице Сердара Јанка), и породице Вида Брковића по мајци и Станка Иванишевића по оцу су велике породице у Црној Гори. Ја томе нисам придавала важности као мала, али Цетиње и Бијело Поље, сва моја родбина која је у Црној Гори није прах, већ тврди крш, тло на којем стојим и као жена и како уметник. Тако да слободарски, демократски запад који даје права свима, и свако има право на парче своје слободе, на жалост физички дајући права једнима, узима од права других, не водећи бриге о редоследу догађаја. Ето моја представа је била одговор на то. Филм је била само продужена рука исте идеје: где је жена данас, а шта су радиле жене света, само пре 100 година и за шта су се бориле? Па и феминизам је део те приче, право жене да одлучи, али самостално, коме и чему живот даје. Страдање жене у раду је дупла пропаст, јер не страда само војник, већ и потомство. Зато су новинарке шведских угледних новина похитале да виде филм ЧЕЛИЧНЕ РАТНИЦЕ, а онда су их изненадиле жене спремне на смрт за сопствени дом и породицу, супротно од њихових идеја кокетне равноправности. Па те жене су самостално одлучиле своју судбину, гледајући у смрт, односно живот – и то није Српска ратна пропаганда (https://www.svd.se/serbisk-krigspropaganda-far-svds-recensent-att-bava)  како су тадашње новине филм коментарисале у наслову, рекла бих више као новинарско незнање.

Оно што ме боли је да РТС ћути над филмом. Већ други пут одбија да га прикаже. Али ја сам стрпљива, баш као и ове жене – филм ће бити приказан, и остаће срамота оних који га одбијају. РТРС га већ приказује, ТВ Храм, иде на фестивале, добија награде. Мисија обављена и филм наствавља сам свој пут даље.

Сабатон се сам појавио у једном моменту, баш приликом монтирања филма – објавили хевиметал песму, од говора мајора Гавриловића 1915. Иако без много финансија откупила је М.А.М.М.А. продукција права на ту песму, и ставила песму у филм. Одлични момци, управо су имали концерт на Егзиту (Exit), чули смо се пре наступа у Новом Саду. Истовремено спремамо, управо у Престоници културе 2022. идуће године у Новом Саду, један позоришни/филмски пројекат заједно с Амбасадом Шведске у Београду с којом изузетно сарађујем, и Српским народним позориштем.

-Као особа и уметница указујете на значај корена.

Можете ли нам рећи колико подсећање на припадност коренима може бити благотворан и драгоцен за будућа покољења?

Живот је много дужи од ових пар деценија што проживимо на земљи. Пре нас је било света и после нас ће га бити, и сви живимо, онако како можемо, како нам је дано, у сва времена. Наравно трудећи се да будемо што бољи. Иако благотворне и једине које опстају, истине су ипак тврђе од камена, и као такве опасно заболе, и нема лека до покајања, које не мора бити хришћанско. Спознаја истине, чак и оног ’безидентитетског’ у првом одговору,  је болна и лековита, у свим временима и просторима. Како видљиво тако и невидљиво. Па полако, време и онако стоји ми пролазимо.

Заборав нам је дат да би преживели, да нам харддиск (остава) сећања не би препукла од доживљаја и инфрмација. Али имамо и сећање, које основа цивилизације у којој живимо. Шта је то чега ћемо се сећати: оно што нас убија, или оно што нас храни, и чини бољим људима – то је одлука сваког појединца. Ја бирам ово друго. Сећање које ствара и чува живот је оно чему стремим како у уметности, тако и приватно. Децу не васпитава оно што родитељи кажу, већ оно што раде. Ја радим. Паметније не умем. И ето, када ме питате, понешто кажем.

-Остварили сте велики успех улогом у серији „Равна Гора“ као и филму За Краља и Отаџбину. Важност исправљања историјских неправди, и значај установљења истине која су дуго сакривала?

Не можемо ми мењати свет, једним филмом, једном серијом: географски, језички, културолошки, медијски, ограниченом. То ни Холивуду није пошло за руком, током целог једног века, систематским дириговањем сећања. Пошто сам перфекциониста по природи ствари – у форми, а пре свега у суштини, увиђајући ограничења која се стварају приликом рада у групи и локалним начином финансирања, то је био разлог што сам, као глумица, палицу ауторства преузела у своје руке. Волим пуну одговорност за ствари које ауторски радим. Много је више посла, али остајем доследна етици, естетици и изразу који је мени важан. Ипак је 22. године боравка у иностранству учинило да уочим начин на који ваља комуницирати с окружењем, које нас или не познаје или криво познаје. Извесно је да не могу мењати много, али свака птица пева своју песму. А слуша ко воли! На њој је да пева. То ме је научио и музичар Принц, кога тренутно изучавам у оквиру докторских студија Популарне културе, на Теорији филма. Не воле га (понеки), али да је био посебан, свој и врхунски, не може нико да оспори.

-У Шведску сте отишли 1998. год. Како је текао ваш период интеграције у шведско друштво , и када сте први пут заиграли на сцени шведског Националног позоришта?

То је један дуг и кривудав пут. Насмејем се људима који кажу: живео сам ја у Апокабани пола године или пар година или деценију. Човек који се није егзистенцијално изместио негде, из свог природног окружења, за мене је туриста или егзибициониста, знатижељник. Наравно да научимо много путем путовања, али егзистенцијом много више, оно што туристи не виде.

Да играла сам у Драматену између 2005-2008. у два комада и у једној мојој продукцији, као гостовање 2008. ’Религије света за 30 минута’ ауторска представа. Играла сам у Стадстеатру (Градском позоришту Стокхолм), и по мањим сценама. Иза сцене сам била са свим глумцима из филма ’Фани и Алкесандер’ Ингмара Бергмана, и осећала се као да сам залутала у једну бајку – тако ми је било док сам спремала ’Седам чистачица’, Осе Калмер (Åsa Kalmer) на великој сцени Драматена 2005-6. С некима се дружим, већину познајем, јер прате шта радим и овде, и у Нордијским земљама. Лепо је осетити се међународним глумцем, јер осетите ствари другачије од својих колега, комплексније, Оно што они подразумевају као занимљивим, може деловати бесмислено из неке друге перспективе, или обрнуто. То јако лако осетите пред публиком, ’Царица Јелена, мајка Цара Константина’ је једна представа у Србији, а сасвим друга у Шведској, јер ми културолошки дишемо различито, иако су нам средства глумачког рада иста. Зато су нама занимљиве њихове серије, због апсурдне огољености, а њима наши филмови који иду до краја, не стају тамо где је најузбудљивије. Зато постоји и Фестивал новог филма с Балкана (Balkan New Film Festival) ево већ другу деценију.

-Одиграли сте запажене улоге у Драматену — Краљевском националном позоришту у Стокхолму, и тако постали прва глумица у историји домаћег позоришта, која је са српског језика и сцене Народног позоришта, прешла на шведски и велику сцену Шведског Националног позоришта. Шта за вас представља овај успех?

То је био један од лепших тренутака у мом животу. Није баш тако идилична била та премијера 2006, као што делује. Пошто је комад био обиман, а припреме трајале свега пар недеља, а ја по први пут стојим на великој сцени Драматена у главној улози, на ШВЕДСКОМ, посла је било колико хоћете. То су мени биле све нове колеге, нов простор, нови односи, нова искуства. Залазите у сасвим нову средину с својим позоришним правилима, а сарађујете с јунацима филмова које волите… Ја сам имала само један задатак да од количине посла ’преживим физички’ премијеру. Пошто нисам била оптерећена чињеницама ко је све био на премијери у публици (јер те позоришне људе, критичаре и не познајем), на сцени сам дала све од себе само да се чујем и видим. И остало је тако, критика која није била баш милосрдна према представи, издвојила ме као светлу тачку, што је после ушло и као рекламни слоган представе Јелена Иванишевић Пауновић – храбра и занимљива ( https://www.dn.se/arkiv/kultur/dags-att-stada-pa-dramaten-2/.  После ове критике, и мог имена које траје три дана читања (нешто попут Златан Ибрахимовић, тако су нам имена поредили) – скратила сам име на уметничко: Јелена Мила.

Закључак после овог искуства био је да наша школа глуме стоји раме уз раме са Шведском, и то не мој, већ мојих колега. Период занатског доказивања у новој средини, је остао за мном.

-Колико удруживања наших исељеника кроз удружења представља битан интегративни фактор за наше људе у расејању?

Нисам баш срећна како то све изгледа из перспективе културе у расејању. Ако је целокупна култура српства у расејању само фолклор (и фудбал), онда је фолклор – фолклор, а култура – култура! С пуним поштовањем фолклора, као важног дела нашег наслеђа.

Наши људи у расејању су прилично расејани у сваком погледу, тако да је посао сабирања око основних вредности прапочетак приче. Некако је култура ОПШТЕ МЕСТО, јер смо сви културни, па онда сви све најбоље знају, тако и сарадња матице и расејања постаје стихијска. Нема плана, нема сарадње, све се преноси на рад појединаца, који опет имају своје идеје и визије, које не покривају стратешки одређене смернице, већ је више случајна (ад-хок) догађања. Тиме се и накакви резултати не могу показати. Наравно децом се јако мало бавимо; помало црква, наши учитељи језика, али сви, како ко стигне. Мислим да ту губимо много. Не ми, садашња генерација, ту губимо све и за будуће генерације. Пролази време, па ако нема напретка, назадовање је реалност. Уместо да се  оснују тела, која ће гурати културу у спрези с матицом, од ’културног света’ који већ постоји у расејању, ми смо препуштени стихији, која нас само носи. Зато нам се и десило да Хандке долази у земљу Нобела, да прими Награду. Против њега се покреће велика хајка, и нико, али нико, од Срба у Шведској, ни реч у знак подршке и заштите – не аутора, већ Академије, која је се одважила на тај чин, и нападнута управо због те одлуке. Срамота, пре свега за Управу Савеза Срба 2019, у Шведској (у чијој управи сам била, немоћна да  објасним величину догађаја који се спрема), јер такав догађај је став – како појединца, још више целе заједнице. Незнање и суревњивост је зло за заједницу. Зато би смернице из матице биле драгоцене, када већ имамо неспособне веће заједнице у расејању да реагују! Као појединац сам урадила што сам могла у сарадњи с Удружењем Содертеље из Стокхолма.  Имамо ми и светлих тачака, удруживања, те с њима и сарађујем и не одустајем, јер знам да све може бити много боље, с мало ангажмана свих нас. Тражи време и одрицање, али вреди.

-Да ли би сте на позив удружења Срба и Пријатеља Михајло Пупин Викен Норге били гост И одржали стручно предавање?

Увек!

-Колико често посећујете Србију?

Па бар 4-5 пута годишње, на свака 2-3 месеца. Углавном због посла, мање због одмора. Ако се мој посао узме као радост, онда је све ту.

Интервју за сајт Српска историја води Бранко Димески

Српска историја