Колумна

ФАЛСИФИКАТИ УЖИЧКЕ РЕПУБЛИКЕ (само за сладокусце са великим стрпљењем)

Гледам ''Ужичку републику'' (знам, мазохизам, али просто волим филмове Жике Митровића) и буквално ми није добро од историјских фалсификата. Делим утиске поготово зато јер је овај филм постао једна од најважнијих комунистичких пропагандних слика окупиране Србије.

Пише: историчар Немања Девић

  1. На филму комунисти преузимају иницијативу у Априлском рату и самоорганизују се за одбрану од немачког окупатора.

Стварност: До максимума су бојкотовали и дезорганизовали одбрану, а у првим месецима окупације ставили су се Немцима на располагање. Домаћи љотићевци су са резигнацијом констатовали како су “комунисти успели да загосподаре најважнијим местима код немачких власти“ и тако и њима одузели могућност да се политички боље позиционирају. Међу њима су, инфилтрирани у српске власти под окупацијом, остали и неки од касније високих партијских функционера, попут Добривоја Баје Видића и Слободана Пенезића Крцуна.

  1. Ужички комунисти приказани су од почетка као активни и борбени. У првој борби на филму усмрте два жандарма и читав вод Немаца.

Стварност: Ужички одред био је у првој фази устанка, до августа 1941, један од најнеактивнијих партизанских одреда у Србији, због чега га је партијско руководство оштро критиковало. Прве акције биле су махом мање диверзије и ликвидације локалних “петоколонаша“. И сам партизански устанак 7. јула почео је убиством два жандарма, не и Немаца којих тада није ни било у Белој Цркви и околини.

  1. Партизански комесар/командант Бора (Борис Бузанчић) након прве акције у вербалном двобоју побеђује председника општине (носиоца старих власти), након чега се цело село сврстава на страну партизана.

Стварност: једна од првих акција јесте била убиство председника сеоске општине (Божа Крџића), који је супротстављање партизанима уистину платио главом.

  1. Пуковник Дража Михаиловић је приказан као војни лидер, строг и визионар, настављач четничких традиција, чувар поретка и заклети противник “демократије и парламентаризма“. У једном каснијем кадру, он је безобзирни чизмаш који пали цигарету о кандило. Језгро његовог покрета, сачињено од предратних официра и политичара, од првих дана устанка, у једној прилично комфорној атмосфери, са чистим и опегланим оделима и у изобиљу ића и пића, одмах доноси политичку платформу, у којој се истиче да је њихов програм у првом плану “програм борбе против комуниста“ (што износи Драгиша Васић); неки риђи квази-Палошевић залаже се већ тада за “четничку диктатуру над монархијом“ (?!) и да “држава мора бити у рукама четника“, филмска инсинуација на Стевана Мољевића износи платформу изградње Велике Југославије “и у њој етнички чисту Велику Србију“. Сабор четника завршава се уз море алкохола, песму “Дрма ми се на шубари цвеће“ и познату сцену лупања пијаног четничког кабадахије главом у сто…

Стварност: за почетак доста једноставнија. Михаиловић се није позивао на континуитет са четништвом, нити је 1941. имао било какву политичку платформу (што се показало као једна од његових инферирорности пред комунистима). Заправо се ради о алузији на Башки конгрес, до ког је дошло тек у јануару 1944. Михаиловић је био убеђени демократа и легалиста, како 1941. тако и 1946. и веровао је да се судбина и Југославије и српског народа решава на слободним изборима. Напослетку, Мољевићев план био је лични и никада није постао део званичне политике Равногорског покрета, који се на конгресу у селу Ба определио за федералистички уређену Краљевину Југославију.

  1. Четнички команданти на терену, које тумаче Раде Шербеџија (мајор Барац – уствари Јован Дерок) и Богољуб Петровић (капетан Ђорђевић – уствари Вучко Игњатовић) много причају и бусају се у јуначка прса, док се уздржавају од напада на Немце. Супротно, партизани и даље носе ослободилачку борбу на својим плећима, па иако тражећи помоћ од четника, први град ослобађају сами. Борба почиње вештим партизанским маневром, а завршава се уз 20-ак мртвих и исто толико заробљених Немаца, те њиховом касарном у пламену. Четници улазе кукавички у ослобођени град, тек по завршеној крвавој борби, и траже да се власт у њему подели, а чим им то пође за руком они се у недостатку ратног искуства међусобно измлате у кафани, све уз гађање слике свог врховног команданта краља Петра флашом вина или ракије.

Стварност: Први градић у који су партизани “несметано продрли“, без опаљеног метка, како пише “првоборац“ (касније комунистички генерал) Никола Љубичић била је Бајина Башта и то се одиграло ноћу 18/19. августа 1941. Љубичић додаје да је “циљ акције била Пореска управа, у којој се, према добивеним обавјештењима, налазила већа сума готовог новца“ – и напад је уродио плодом, будући да су партизани у овој акцији запленили око 670.000 динара. Пре сванућа већ су напустили град. Три дана касније, 22. августа, на кратко су упали и у Ариље, који је бранила мања жандармеријска посада; у борби су овог пута погинула два партизана и два жандарма. Ниједан Немац није погинуо у овим борбама. Први већи град који су устаничке јединице заузеле и задржале дуже време била је Лозница (31. августа) – али њу су ослободили четници потпуковника Веселина Мисите, без помоћи партизана. У тој борби Мисита је са неколико својих сабораца јуначки погинуо, а четници су заробили око 90 немачких војника, што је означило прекретницу у дотадашњем устанку против окупатора.

  1. Тачно на почетку другог сата, партизани силовитим јуришом истерују Немце из Ужица, које ће постати центар партизанске слободне територије. Борба је крвава, уз велике губитке на обе стране, а поред десетина мртвих, уз повлачење у нереду, Немци трпе губитке од неколико уништених тенкова и оклопних возила.

Стварност: Ово је заправо комплетно измишљена епизода, јер се око Ужица нису ни водиле борбе. Град је уистину током септембра славио два ослобођења: најпре су, по изласку Немаца у оквиру њиховог тактичког прегруписавања у западној Србији, 21. септембра у Ужице ушли четнички одреди Косте Пећанца и успоставили своју управу. У наредним данима у граду је владала велика напетост, јер се очекивао долазак партизана и отпор четника који им не би олако препустили град. Заиста, партизани Ужичког одреда су се убрзо приближили граду, али је конфликт за прво време избегнут: две стране су приступиле преговорима не би ли се избегло „проливање братске крви“. Коначни резултат преговора био је да су четници попустили притиску чаршије („да видимо шта хоће та наша деца“) чији су многи угледнији грађани имали синове у партизанима. Поподне 24. септембра партизани су ушли у Ужице, које их је одушевљено поздравило. Немачки обавештајни органи регистровали су и један непознат детаљ: да су се у посредовање око предаје власти између четника Косте Пећанца и партизана укључили и четници Драже Михаиловића, који су олакшали да власт у Ужицу „склизне“ у руке комуниста…

  1. Кроз читав филм провлачи се љубавна прича партизанског комесара/команданта Боре (у улози Бузанчића обједињене су неколике судбине, отприлике и Петра Стамболића и Бранка Крсмановића и Милинка Кушића и Душана Јерковића, можда и још понеког) и руководиоца агитпропа Наде (Божидарка Фрајт). Њихова љубав је платонска и чиста, ограничена ригидном пролетерском сексуалном етиком.

Стварност: будући да се у партизанским одредима од првих дана нашао значајан број жена, комунисти на терену јесу водили рачуна о мушко-женским односима. Међутим, ова правила понашања кршена су на много места. По сећању Владана Бојанића, у Мачванском НОП одреду више руководилаца започело је ванбрачне везе са млађим партизанкама, а око партизанске болнице створило се нешто што је појединцима личило да је „права мала јавна кућа, само што се није плаћало“. И покрајинско повереништво партије у Нишу критички се односило према чињеници да је већина политичких руководилаца себи нашла дружбенице већ у првом периоду војевања. Милован Ђилас је изнео још једно мање романтично запажање, везано за највише партијске функционере – да су их у Ужицу „пратиле младе и згодашне секретарице, упадљиво интимније с њима него што је то сам посао налагао“. Најистакнутији је био пример самог Тита, који се саживео са безмало 30 година млађом секретарицом, студенткињом Даворјанком Пауновић. Како је закључио још један „пуританац“ међу партизанским командантима у Србији, Павле Јакшић, „партизански сурови сексуални аскетизам међу борцима није, очевидно, био у складу с хедонизмом у високим штабовима.“

  1. Једна од најпотреснијих сцена јесте смрт партизанског омладинца Даче, уз кадар његове ожалошћене мајке (Ружица Сокић) и оца (Иван Јагодић) који га мртвог носи на рукама. Како се касније сазнаје из једног разговора, њега су из заседе, мучки, тог октобра 1941. убили четници пуковника Михаиловића. Тај моменат је представљен и као један од кључних када партизани увиђају четничку издају и окрећу се против њих. “И не само њега. Сваког дана убијете по неког, мучки, иза леђа“, додаје Бранко Коцкица, вероватно у улози Миодрага Миловановића Лунета.

Стварност: током септембра и октобра 1941. у широј зони Ужица партизани и четници имали су неколико оружаних сукоба. У тим сукобима, број жртава је био следећи: након конфликта око успостављања команде у Пожеги (22. септембра) партизани су поред разоружавања већег броја четника једног од њих и стрељали, у сукобима код Косјерића око власти у тој вароши било је неколико погинулих и рањених – и то на обе стране, 28. септембра у сукобу у селу Рожанство (Златибор) погинуо је један партизан и један сарадник четника (Радомир Мићић, солунац, носилац Карађорђеве звезде), 4. октобра дошло је до већег сукоба у Пожеги, али по свему судећи без људских жртава (четници су заробили па пустили на слободу већи број партизана), 23. октобра дошло је до једног инцидента у Чајетини, али он присебношћу локалних команданата са обе стране није прерастао у борбу. Изван овога, није било појединачних убистава партизана од стране војно-четничких одреда нити напада на њих у ужичком крају.

  1. Једна од упечатљивих сцена је и приредба партизана у Ужицу – сви који су гледали филм памте бар сцену где Неда Арнерић (а за њом и читава сала) певају песму “Са Овчара и Каблара“.

Стварност: можда најпрепознатљивија партизанска песма до данашњих дана, која је потекла у Србији, јесте „Са Овчара и Каблара“. Најчешће се (погрешно) сматра да је настала у време „Ужичке републике“ и да говори о угледу Јосипа Броза. Међутим, како извори говоре, песма је у тим крајевима била популарна још у 19. веку и у време ратова за ослобођење од Турака, када су и српски добровољци из поробљених области певали: „Српски кнеже прими наске у редове србијанске“. Касније је књаз једноставно замењен „другом Титом“. Измењена песма се заиста певала међу партизанима у западној Србији, мада постоји и четничка верзија са другачијим наставком. Владимир Дедијер је описује као „рам-песму“, једну од оних коју су партизани преправили и убацивањем нових имена и догађаја у постојеће стихове и мелодије само начинили своју верзију. Приредба је, с друге стране, највероватније прекомпонована прослава Октобарске револуције у Ужицу, за коју су се комунисти хвалили да је, после Москве и Кујбишева, била највеличанственија у целом свету. Ужице је уочи 7. новембра 1941. заиста личило на неки градић у СССР-у: зидови централних здања били су покривени транспарентима и плакатима са револуционарним паролама, а градом су доминирале слике Стаљина и совјетских војсковођа, све са великим славолуком са петокраком звездом на тргу, чије се сијалице тих дана нису гасиле ни дању ни ноћу. За разлику од такве иконографије, на филму је представљен велики мурал на коме су равноправно осликани Стаљин и Черчил…

  1. Филм се дотиче преговора у Брајићима који су водила вођства два покрета отпора 26. октобра 1941. са циљем успостављања боље координације и сарадње у борби против окупатора. По овом филму, Михаиловић је свих 12 Титових предлога одбио, изузев тачке о заједничкој подели плена. Ипак, Тито му је великодушно понудио оружје из Ужица. Бранко Коцкица ће на то изговорити антологијску реченицу: “Зар оваквима наше оружје?“

Стварност: делегација Врховног штаба партизанских одреда, састава Јосип Броз, Сретен Жујовић и Митар Бакић, обрела се 26. октобра у Брајићима. Били су ово пети по реду званични преговори између комунистичког и равногорског штаба (а други уз присуство двојице главних команданата) и у свакој прилици партизански преговарачки тим се мењао. Из команде војно-четничких одреда, комунисти су за саговорнике имали уигран тандем: пуковника Михаиловића, Драгишу Васића, потпуковника Драгослава Павловића и два нова лица, поручника Јакшу Ђелевића и капетана Милорада Митића. Како је Ђелевић описао, разговор је започео у пријатељском тону, где је један од четника из Михаиловићеве пратње понудио госте куваном ракијом, док је Броз присутним четницима поделио по паклу цигарета. Даље се дискутовало о заједничким акцијама, подели плена, као и о питању „дивљих“ одреда који су посебно реметили односе две војске. Од Брозових 12 предлога за решавање несугласица, Михаиловић је одбацио четири, који су се тицали успостављања заједничког штаба у којем би се он потчинио Титу, укључивања политичких комесара у састав војно-четничких одреда и легализовања народноослободилачких одбора као нових органа власти. Иако је опет изостало потписивање званичног документа, две стране споразумеле су се око наставка борбе против окупатора, уз даље мобилисање људства на терену по принципу слободног избора команде и заједничку поделу ратног плена. Прецизирано је и да „војске остану где јесу, да се избегавају сукоби, а да се даље акције координирају“ и да се у сваком месту створе мешовити судови за све кривце и преступнике из оба покрета. Коначно, уговорено је да партизански Врховни штаб остане у Ужицу као центру своје зоне одговорности, а да Команда четничких одреда у исту сврху дође у Пожегу. Ту би свака страна имала своју управу, док би у осталим градовима остала заједничка. Сарадња у градовима требало је да омогући да фабрика оружја у Ужицу део производње преусмери и према четничким одредима; требало је да четници добију 12.000 пушака са одговарајућим контигентом муниције (приближно половину произведену у Ужицу), а да средства заплењена од партизана у трезору Народне банке буду усмерена ван војних снага, на избеглице и друге унесрећене грађане, док би два главна штаба задржала свега по пет милиона динара. Вероватно због усаглашавања око ове важне тачке, Михаиловић је, иако противник револуционарних органа власти, на крају прихватио да партизани неометано формирају НОО у местима која су била под њиховом контролом.

Мада су комунисти и ове преговоре оценили као пропале, по закључцима усменог споразума може се рећи да су они отишли и корак даље од претходног у погледу конкретног дефинисања акције, поделе одговорности и координисања дејстава. Склопљен на ивици оштрице и у данима када су тензије међу четницима и партизанима расле, споразум у Брајићима је ипак представљао вољу да се настави сарадња и спрече сукоби између две војске. Као знак добре воље према равногорцима, Броз је наредио да се одмах после преговора Михаиловићевим људима из Ужица упути 500 пушака са муницијом. Да ће, ипак, бити тешко спровести у живот свако слово усменог споразума, први је имао прилике да се увери Михаиловић, и то одмах по одласку партизанске делегације из Брајића. Самовољни четнички командант у Пожеги, капетан Вучко Игњатовић, припремио је заседу за партизанско руководство на реци Скрапеж, где је намеравао да их ликвидира. Аутомобил у којем се кретао Јосип Броз са сарадницима био је заустављен и само се чекало одобрење Михаиловића, са којим је успостављена телефонска веза, да се убиство и изврши. Михаиловић за тако нешто није хтео ни да чује; оштро је укорио Игњатовића позивајући га на официрску заклетву. „Од тога дана однос Драже према Игњатовићу није се никада поправио“, пише З. Вучковић, официр из блиског Михаиловићевог окружења. И сведоци ових догађаја из штаба капетана Игњатовића говоре да је подела међу четничким официрима од тада била све видљивија: „Чича нам дође као Керенски, штити агентуру!“, био је закључак неких од њих.

Наставиће се….

Пише: историчар Немања Девић

 

Back to top button